Светислав Пушоњић

ПОЛОЖАЈ ЧОВЕКА У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

(Говор одржан на трибини у Трећој београдској гимназији 20.04.2016, пред ученицима трећег и четвртог разреда, у оквиру циклуса предавања о проблемима савремене омладине)

***

Ово излагање започећу Његошевим стихом “Шта је човјек, а мора бит човјек?“. Тим питањем наговештена је највећа мистерија и уједно највећа противречност човековог битисања – мораш постојати као човек, као једна уобличена творевина, биће дато и задато у конкретном времену и простору, а да притом не знаш поуздано ко си, зашто си доспео на свет, чему треба да тежи твој живот и постоји ли његова крајња сврха. Другим речима, да ли си постојао у неком облику пре мајчине утробе, да ли ћеш постојати у неком облику после судњег часа, те како испунити време између та два гранична тренутка?

На оваква питања која проистичу из Његошевог стиха ми нисмо добили одговоре до дана данашњег. Нисмо их добили у смислу рационалног сазнања, оног којем тежи наука (природна или друштвен ), и вероватно их на тај начин нећемо ни добити. Наука јесте пуно докучила о човеку, открила атоме, молекуле, ћелије, детаљно испитала њихов састав, изразила их кроз математичке и хемијске формуле, ушла у генетску структуру (ДНК), ушла у свест и подсвест, дефинисала најразличитије односе међу њима, па о томе имамо преобиље литературе. Но, упркос напорима разних научних дисциплина, о човеку има да се каже нешто преко свих њихових сазнања, увек остаје неки душевни простор, нека димензија човековог бића која измиче дефиницијама и формулама. Зато и сам Његош каже:

“С точке сваке погледај човјека,
Како хоћеш суди о човјеку,
Тајна чојку човјек је највиша“

Чак и тако прозорљив дух какав је писац Луче микрокозма признаје сопствену немоћ да дефинише тајну човека. Тој тајни можемо се приближити путем песничких метафора (што Његош у наставку спева и чини), можемо је проосећати кроз духовно (религиозно) искуство, али за наше рационално поимање, на коме је заснована наука, тајна човековог бића и његовог постојања, остаје несазната и недокучива.

И управо се на том месту дотичемо проблематике положаја човека у савременом свету. Свет у коме живимо поседује економска и технолошка обиља каквих није било у ранијим епохама, али положај човека у њему није мање проблематичан него раније, а у много чему је проблематичнији, па и трагичнији. Поставља се питање да ли су нас сва научна открића и силне цивилизацијске благодати лишили запитаности пред тајном нашег постојања и његовим смислом? Да ли су нас ослободили онтолошког страха пред коначношћу овоземаљског живота и неизвесности пред оним што долази после? Да ли су нас лишили моралних и егзистенцијалних дилема Старог и Новог завета, античког епа и трагедије, Шекспирових драма или српске јуначке поезије? Јесу ли искоренили злобу, завист, похлепу и укинули потребу да се боримо за Истину, Правду, Слободу, као толики пре нас?

Ако помислимо да јесу, ако је наша цивилизација заиста „најбољи од свих светова“, како многи сматрају, одакле толики број депресивних људи, са блажим и тежим неурозама и психозама, одакле их мноштво на бенсендинима и седативима, зависника од алкохола, кокаина и других опијата? А статистике показују да је тај број највећи управо у најразвијенијим земљама, па се често и са поносом истиче да тамо „сваки становник има свог психијатра“? Шта ће психијатар богатом и развијеном, одакле таквом потреба да зарања у дубине сопствене психе и исповеда своје мисаоне дилеме и душевне немире? Одакле му немири и дилеме ако има добра примања и ужива у стабилном и уређеном поретку, зашто се једноставно не препусти досегнутој срећи? Таква и слична питања указују да је данашњи човек, упркос свему што је постигао и сазнао о себи, самом себи и даље највећа тајна, и то у већој мери него неки његов предак.

Човек ранијих епоха, у коју спада и Његошева, није уживао у данашњим цивилизацијским благодатима, али је имао јаснију представу о себи и својој заједници. Он се целим бићем поистовећивао са њеним светињама и идеалима, спреман да их брани и по цену живота – чак је и тако велику и страшну жртву сматрао оправданом и смисленом. Идеали заједнице нису били нешто отуђено и апстрактно, већ их је човек препознавао као ЛИЧНЕ ИДЕАЛЕ, што га је изнутра надахњивало, осмишљавало његов живот, а у посебним околностима покретало на изузетне подвиге. Из тог органског споја личног и заједничког (као реалног и искреног осећања), развила се велика морална снага некадашњег човека, а исто тако његова духовна и психичка стабилност. Раније епохе нису поседовале данашња економска и техничка преимућства, али јесу преимућства на нематеријалним пољима, у сферама из којих извиру вредности.

У односу на свог претка, савремени човек стоји на дијаметрално супротној позицији. Он не зна ко је и шта је, његова личност је у дубокој кризи, а његова вера у идеале нематеријалне природе пољуљана је из темеља, уколико није и сасвим ишчезла. Ако данашњем човеку поменеш да би нешто требало урадити због љубави, истине, правде, родољубља, он ће те или охоло изигнорисати или ће ти се насмејати у лице. Не постоји готово ништа за шта би он био спреман да се жртвује, осим ако се не тиче практичне сфере и конкретне егзистенције. За њега нема светиње које се не треба одрећи или је свесно жртвовати ако то доноси опипљиву корист. Парадоксално, он ће првом приликом, чим доживи неки пораз на личном плану, закукати како у данашњем свету нема љубави, истине, правде, дакле баш онога чему се читав живот подсмева и чијем нестанку и сам активно доприноси. Отуда и све присутнија вајкања како “нестају вредности“, а та криза вредности директно је повезана са кризом личности из које се рађа криза брака, породице, нације и сваког облика заједништва.

Како онда „морати бити човјек“, у његошевском смислу, у овом свету у коме из дана у дан нестају вредности? Како „морати бити човјек“ у свету у коме се толики заклињу у љубав, чак се прича о љубави према читавом човечанству, а око нас никад већа надменост, егоизам, похлепа, гордост, таштина? Како „морати бити човјек“ у свету где се непрестано кличе „правима“ и „слободама“, а човек одасвуд скучен и осујећен, неиспољен и неизражен, под огромним притисцима чудовишне бирократије, великих економских система, војних савеза и других титанских сила пред којима се осећа потпуно беспомоћно? Како „морати бити човјек“ у свету коме су уста пуна истине и правде, а међу нама царује најподмуклија лаж, најстрашније лицемерје, где не знамо ни ко нас све ни како манипулише, у свету силних медијских симулакрума где постаје готово немогуће разликовати истинито од лажног, чак и у сасвим елементарним стварима? Како „морати бити човјек“ тамо где се љубав, слобода, истина, правда изврћу на ружно наличје, и у њих гурају нека значења која са тим појмовима немају никакве везе или су чак њихова потпуна супротност?

Много противречности растрзавају душу савременог човека, и он се хтео-не хтео привикава да би опстајао, иако се то на дуже стазе испостави као његова чиста штета. Јер управо због таквих привикавања, због компромиса које прави са светом изокренутих вредности, компромиса са сопственом савешћу и угушивања свега људског и словесног у себи, данашњи човек је принуђен да живи на један неаутентичан начин. Његово се биће, по речима филозофа Кјеркегора, разлаже на неко мноштво елемената, у несагласју једних са другим.

Многи истичу како се савремени свет убрзано мења, сматрајући то нечим апсолутно позитивним, па изводе закључак како се ради о неизбежном процесу коме савремени човек мора да се прилагоди по сваку цену, макар и свакодневно мењао навике, ставове, веровања. Но, да би се стално прилагођавало сталним менама морају се напустити упоришта духа на којима се темељио живот аутентичних заједница, а то даље значи изгубити темељ сопствене личности и жртвовати њену целовитост. Пристајање и на потпуно апсурдне облике мишљења и понашања да би се “ухватио корак са временом“ најчешће води у раскорак са самим собом, што и јесте узрок све масовнијих депресија, неуроза и психоза. Свима очигледна апатија обично се повезује са економским или дневно-политичким разлозима, иако се ради о светској болести која погађа и богате и сиромашне земље, ове прве чак понајпре. Уколико свет заиста “напредује“ у економији, техници и другим практичним сферама, са приличном сигурношћу можемо рећи да он, не да назадује, него се убрзано распада на свим другим пољима.

Ако сте на ранијим предавањима појаве алкохолизма, наркоманије, зависности од интернета, коцке, ријалитија тумачили као узроке негативних друштвених појава, тачније би било рећи да су оне логична последица горе наведеног. Када је личност човекова растрзана на описани начин, под притиском механизама који је удаљавају од њене суштине, она се повлачи из активног друштвеног живота и тражи утеху у забораву, тражи себе у неким другим световима – виртуелним световима интернета или “вештачким рајевима“ које пружају алкохол и дрога, о којима је говорио још Шарл Бодлер.

Па и ако се не подајемо било којој од ових зависности, ипак смо склони да се затварамо у своје светове и удаљавамо једни од других (што би рекао Бора Чорба: “Имам свој мали свет и око њега кинески зид“), тако да ми као заједница – стварна и аутентична – готово не постојимо! Постојимо само као скуп засебних индивидуума који читав живот остварују неке себичне интересе. То је такође велики парадокс савременог света: руше се границе држава и нација ради тобожњег општечовечанског заједништва, слободне трговине, интеграција свакога са сваким, а човек никад усамљенији и отуђенији. Хода градом кроз милионску масу, а не осећа заједништво са људима око себе; међу толиким суграђанима и сународницима, међу комшијама, рођацима и пријатељима, осећа се као “странац“.

И кад већ парафразирам наслов чувеног Камијевог дела, додајем како управо тај роман пуно казује о положају човека у савременом свету. Кроз лик Мерсоа, Ками је средином прошлог века наговестио ово што се у наше време разоткрива као дубоки раскол између Човека и Света. Света чије идеале Камијев Мерсо не препознаје као своје личне, који се не дотичу дубине његовог бића и према којима је потпуно равнодушан, због чега бива етикетиран и осуђен малтене као монструм, иако је у бити сасвим обичан и безазлен човек. Он не бива осуђен ни због злочина који је починио, нехотице и без предумишљаја, већ зато што у свом свакодневном животу није испоштовао друштвене обрасце по којима је неко “пристојан грађанин“, што се према тим обрасцима показао крајње нехајан. Стога и сам државни тужилац гневно узвикује: “Ја у срцу овог човека видим бездан у коме може да нестане читава наша цивилизација“. Тврдња колико тачна, јер је срце савременог човека заиста постало такав бездан, толико и неправедна, јер се сва кривица сваљује на самог човека, а не на цивилизацију и њен лажни поредак, чији идеали одавно не могу да испуне ничије срце, које нико од нас не препознаје као своје сопствене, заиста вредне труда и жртве, осим у мери неопходној за пуки опстанак, онако како то чини и Мерсо.

Савремени свет, заснован углавном на научном погледу на свет, не признаје човека као тајну, не признаје у њему бесмртно, бесконачно и непоновљиво, одбацује сва она питања проистекла из Његошевог стиха. Он човека третира статистичко-механички, опредмећује га и своди на чиниоца производно-потрошачких механизама или по речима руског филозофа Берђајева “опслужиоца машине“. Машина је, каже Берђајев, постала ново божанство које је истисло сва друга божанства и све димензије постојања треба да јој се подреде. И човек се потчињава машини док и сам не постане машина. Та опредмећеност налази одраз и на пољу језика, на пример у оном веома одбојном изразу “људски ресурси“, који је све заступљенији у савременом пословању. Ако су ресурси изворишта нафте, угља, руда и других сировина које се користе у прерађивачкој индустрији, следује да се и људски род третира као пука сировинска база, извориште радног кадра, “јефтина радна снага“.

Једнако механички однос показује се и према датостима човека као аутентичног бића које расте и развија се у конкретној средини и конкретној заједници. Језик, писмо, вера, историјско наслеђе, национална култура – све се то третира као крш кога се треба ратосиљати како би свет постао “лепши и напреднији“, а човек наводно слободнији. Сви треба да говоримо енглеским зато што тако тражи послодавац. Нико нам не брани да пишемо ћирилицом, али ипак је боље латиницом јер тако чини сав свет и тако је наводно функционалније. Функционалност по сваку цену, све док од човека не остане Марксов “хомо економикус“, односно економски човек, или још драстичније  – економска животиња – биће које нема другу сврху осим да производи, зарађује и троши. Биће које се “ослобађа“ од свих идентитетских обележја, све док од њега не преостане ништа сем броја у личној карти, као у роману “Ми“ Јевгенија Замјатина, где главни јунак Д-503 живи без имена и презимена, рода и порекла, завичаја и народности, међу милионима и милијардама истих таквих. Овај футуристички роман настао почетком ХХ века, тада је третиран као плод књижевне маште, а данас је све извеснија реалност. Као што је то случај и са романима Замјатинових наследника Орвела и Хакслија, са визијама будућности које је наша садашњост много чиме превазишла,  у којој је људска личност угушена, опредмећена и усмерена само на једно – да се врти као точкић у светској машини, ужива у пороцима и по сваку цену буде срећна.

Зато Његошево питање “Шта је човјек, а мора бит човјек“ поседује вечну актуелност и одјекује кроз векове до данас, као изазов да преиспитамо сопствено назначење и идеале којима тежимо, али и назначење ужих и ширих заједница којима припадамо. Ово питање се нарочитом јачином поставља у нашем времену, у такозваном савременом свету, када су више него икада раније суштина и целовитост човековог бића угрожени на видљиве и невидљиве начине. Ако не можемо рећи шта човек јесте, са приличном сигурношћу можемо рећи шта није. А човек није прости збир хемијско-биолошких процеса, није хомо економикус, а поготово није број у личној карти.

Човек је више, шире и дубље од свега тога – човек је тајна. Схватимо ли то и прихватимо, тек отварамо могућност да и себе и друге спознамо као личности, као “образ и подобије Божије“ како то воли да каже и Берђајев. Највеће искушење које намеће наша епоха јесте управо то – опстати као личност у свету који чини све да нас у томе онемогући. Опстати као личност да бисмо опстали као народ, и опстати као народ, као заједница, да би опстао сав онај космос симбола, вредности и значења који нашим појединачним животима дају смисао и пуноћу.