У ТУЗЛИ су 15. маја 1992. године у стравичном нападу паравојних муслиманских снага на колону Југословенске народне армије, која се повлачила из касарне „Хусинска буна“, погинула 224 голобрада војника тадашње ЈНА. Сведочи ово, у разговору за „Новости“ Радован Кецојевић (72), бивши официр ЈНА, данас дипломирани правник, и сам сведок трагичних догађаја на почетку крвавог сукоба у БиХ.

Кецојевић, који је сплетом околности, остао и после тога у „граду соли“, каже да је до тог броја дошао склапајући мозаик од „живе“ речи, која је јавно, без устручавања и кајања изношена на разним местима, од друштвених скупова и „седељки испред стамбено-пословних здања и кафана“.

– Бројке су варирале од 200 до 250 побијених – каже Кецојевић, који је ово откриће недавно преточио у књигу „И крв је горела“. – Истражујући то, нисам могао здравао за готово да прихватим оно што сам чуо, па сам, на крају, пажљиво тражећи, установио да је број од 224 убијена 100 одсто тачан. Тачан број ликвидираних војника знају само они који су затрпали њихова беживотна или још полужива тела на само њима знаним местима. Зна се да је две трећине војника у колони преживело, а да је трећина страдала у страховитим мукама. Боли ме у души што виновници те трагедије још нису кажњени. Нико од њих. Ово утолико пре што је то био невиђени злочиначки подухват паравојних оружаних снага Армије БиХ.

Овај бивши официр ЈНА, који је службовао у Тузли, сматра да је недопустиво што није процесуиран тузлански градоначелник, Селим Бешлагић, „највероватније због притисака моћних сила, из само њима јасних разлога“.

– Колона је, после утаначеног договора војних власти са представницима власти Тузле, долазила из Гарнизона на Градини, а њено чело од неких пет до осам возила, пропуштено је да из Скојевске улице скрене са раскрснице на пут улево – сећа се раних послеподневних сати тог 15. маја Кецојевић. – На остатак колоне осута је паљба из разних врста наоружања, бацани су Молотовљеви коктели и ту је отворено гротло пакла. Око камере није успело да нам презентује све кадрове ове драме, посебно шта се догађало на путу према Славиновићима. Међутим, по ономе што сам сутрадан видео, а видео сам како су неке ТВ екипе све снимале, прво на Брчанској малти, а онда и неке призоре који су остали иза напада, истина је сакривена.

Паравојне формације напале су колону која се повлачила из касарне „Хусинска буна“

Наш саговорник каже и да то што је снимљено, како ствари стоје, још дуго ће остати недоступно јавности. Иначе, Тузла скоро четврт века, слави 15. мај као свој „историјски дан, дан ослобађања и дан победе“.

– Тузлацима се стално намеће верзија да су војници, тобоже, страдали јер су први отворили ватру – прича Кецојевић. – Војници из колоне нису испалили ниједан метак. Како је било тога дана, уживо и верно, сликом је показала тамошња ТВ кућа, па се видело ко је нападач, а ко жртва. Уследиле су, потом, монтаже видео-материјала, како је онима који су „потписали“ зулум одговарало.

Тела страдалих војника, сећа се Кецојевић, била су у таквом стању да нису могла да буду идентификона, али да је било воље и хуманости, могло је то да се учини касније, помоћу ДНК анализе. Хуманост је у Тузли, каже, затајила и према мртвима!

И КРВ ЈЕ ГОРЕЛА

КЕЦОЈЕВИЋ као живи сведок каже да су му „слике у глави“ остале нетакнуте. Гледао је и сутрадан језиве призоре, чију слику „здрав људски ум не може да схвати“.

– Нисам могао да се не упитам, јесу ли тај злочин извели свесни људи или крвожедне звери у људској кожи – прича Кецојевић. – Људска тела висила су заглављена између возила, било их је по путу, тротоарима… По онима на путу, разбацана војничка храна, крвава и нагорела војничка опрема и поломљено наоружање. Свуда се осећао задах смрти од људских сагорелих тела и крви.

_________
Напомена: О књизи Радована Кецојевића објављен је и текст у Политици, с том разликом што аутору тог текста није било битно (!) да наведе и прави број жртава тузланске колоне до кога је дошао господин Кецојевић.