Љубиша Марковић

„Имате 78 милиона пријатеља“, поручио је турски премијер Ахмет Давутоглу припадницима муслиманске заједнице у БиХ, а нама Србима послао поруку, да су Турци „били овде, да су сада овде и да ће бити заувек“. И још много тога су поручиле речи турског премијера, изговорене у Бањалуци, како муслиманима у БиХ, тако и нама Србима.

***

Ако послушамо изјаве у последњих неколико година високих турских званичника у Бањалуци, Београду, Новом Пазару, на КиМ и целом Балкану, у свима њима ћемо уочити нео-османску црту, уочићемо да свуда и на сваком месту, раде против србског елемента, против виталних интереса србског народа на балканском простору. Ако томе додамо активности историјских партнера Турске на овим просторима(германи, англо-саксонци и французи) и њихове политике, како до осталих тако и према нама, онда би то морао бити више него црвени аларм за сваког одговорног србског политичара на Балкану. На жалост, изузев Милорада Додика изгледа да сви спавају. Аферим коџа-Александре!

У светлу поновног отварања „источног питања“ у гео-политичком смислу, тензија на релацији Русија-западни свет, активности Турске на балкану, политике коју воде пре свега јаки играчи Европе и света и укрштање интереса истих на овој нашој ветрометини, не можемо остати индиферентни. Не можемо и немамо право, да се понашамо као да се ништа не дешава, као да нас се те ствари не дотичу.

Источно питање( чији смо и ми активни део), за које се мислило да је завршено (од 17 века до Великог рата), уствари није. Отвара се једнако као у 19 веку. Исто тако није решено ни србско питање, и ми се боримо за наш опстанак као у 19 веку. Пре 100 година, током и након завршетка Великог рата смо имали прилику да га решимо, нисмо. Утопили смо решење србског питања у решавање националног и народног свих околних народа и држава. Јер, сви су узели Југославију као прелазну форму у процесу њиховог уобличавања и решења народног и националног, а једино смо ми срби утопили две државе и узели Југославију као наше коначно станиште и решење! Ми смо постали ресурс из кога сви извлаче, оно што немају или што им треба, ради свог уобличавања и употпуњавања, постали смо њихов “ outsourcing “. Култура, традиција, историја, предање, језик, корени које немају,…, све је то на извол`те код срба, тамо могу наћи све што им треба. Толико тога имамо, да се из нас и нове нације творе и стварају. Наравно, сви ти `нови играчи` нас потиру и затиру, негирају и постају нам најљући непријатељи. Савезника им не мањка. Погледајмо само албанску нацију, ни из чега су створили две државе и у свим околним имају дестабилизирајућу масу за даљи рад и развој.

Ми смо народ који је имао све: и државу и самосталност и ствараоце-геније и природно-економске ресурсе, а сада све предајемо и продајемо! У име чега и зашто? Коме?

Србијом на жалост већ више од 100 година владају, људи којима Србија није довољна, који се стиде свог порекла, који је(нас) свима нуде, који је(нас) пљачкају, којима је било више стало до неке Југославије а сада до НАТО и ЕУ, него до свог мученог рода.

Дакле, то је више него довољан разлог за анализу једног минулог доба, сагледавања тих историјских чињеница у једном новом светлу, да бисмо се могли правовремено и адекватно поставити и одговорити на предстојеће изазове. Историјске изазове, јер ће нас будућа поколења ценити по томе колико смо и да ли смо имали зрелости у одговорима на неумитност историјских токова.

Неко ће можда поставити питање, зашто се сада после скоро два века, бавимо истим питањима као некада? Зашто будимо старе духове?

Уочавање законитости рађања одређених друштвено-социјалних, политичко-економских и других појава у друштву и њихова каснија анализа су од кључног значаја за налажење решења девијације и проблема који настају у имплементацији одређених идеја, кретања и тенденција.

Дефинисање србских националних циљева

Србија треба коначно да се определи поводом више питања. Да ли је спремна да гради модерну и независну државу? Да ли је улазак у ЕУ циљ, углавном групе каријериста, бирократа и политиканата или средство да србска држава буде успешнија а нација уједињена? Затим, да ли ћемо се борити за мит и форму-суверенитет над КиМ или суштину, односно слободу за народ РС, поделу КиМ, права за Србе у ЦГ, Хрватској, Македонији, Бугарској, Албанији, Румунији, Мађарској? Потом да ли је однос према великим силама начин да се добије власт и дисквалификују противници или да се сачувају права наше државе и нације? Да ли се окренути западу и ЕУ, Русији и истоку или лавирати између и бити и једно и друго? Ту је и питање да ли су реформе и приватизација, да би се политичари и богаташи напљачкали, а народ поделио мрвице или је све то потребно да би наша привреда била ефикаснија, социјални, здравствени и пензиони фондови обновљени? Такође, да ли нам је приоритет Коридор 10, Коридор 11 или како ствари стоје, ниједан? Да ли смо ми регионална сила или држава у распаду, која није спремна да узме у заштиту ни сопствени народ широм Балкана? Да ли требамо имати модерну армију, која ће бити више него довољна снага за одвраћање или ћемо развијати приватне милиције и фантомске снаге, за заштиту интереса групе веле-издајника, лопова и политиканата ради опстанка и одржања голе власти?

Социјално-економски, национално-родољубиви, политичко-економски, државни, финансијски проблеми, напуштање вредности по питању здравствене, социјалне и образовне политике уз девастирање наведених области су све изазови са којима се морамо суочити.

Пре решавања ових и других горућих питања по србски народ, ваља најпре дефинисати србске националне циљеве.

На жалост, ниједној гарнитури на власти, није стало до дефинисања србских националних циљева! Да ли због тога што би за тако важно питање морали бити активирани сви друштвени ресурси и морао се тражити компромис или због тога што би тако дефинисани циљеви природно захтевали рад на остварењу истих или можда због узроковане узрочно последичне одговорности, тек ми се већ читав век, потуцамо од немила до недрага. Сви околни народи и државе имају јасно дефинисане своје националне циљеве и небитно да ли иду од анархиста преко десничара, демократа па до фашиста, сви су упрегнути (само различитим техникама и стратегијом) у остварењу својих националних интереса. Сужавамо се и откидају нам део по део са пропратним тровањем наших корена.

Када имамо већ дефинисане националне циљеве, ми онда можемо усклађивати своје стратегије, интересе и активности са релевантним играчима пре свега европске а онда и светске гео-политикчке сцене. Без тога нас свако користи и злоупотребљава, у највећем случају против наших виталних интереса(интуитивно постојећих).

Како изгледа, од српских политичара је ово илузорно за очекивати али од тзв. “елита“ јесте. На њима је знатан део одговорности за данашње-садашње стање у друштву, политици, економији, здравству, образовању,…, снази земље, виталности… разбијености, пометње и неписмености. С обзиром на стање и резултате, поставља се питање постојања “елита“ србског народа.

У околностима отварања источног питања, ми као нација и држава морамо сагледати своју позицију, пронаћи себе и ослонити се пре свега на себе и своје ресурсе, вештином и умећем пронаћи решења и кренути у реализацију истих. Нимало лак процес, посао и испит за наш народ. Тим више боли и изазива револт и фрустрацију поклањање већ достигнутих резултата и достигнутог степена слободе и независности. Као и пљачка националних ресурса, предаје туђинима истих, и изношење опљачканог из државе. Суочени са пљачком народне имовине и предајом-продајом националних добара, остајемо разоружани за предстојеће изазове од животног значаја за наш опстанак.

Друштвено, економско, политичко и свако друго расуло Србије је добило на свом убрзању. Фактори који би морали нешто учинити да до тога не дође само поспешују и додају гас. Друштвено одговорне силе и институције државе не функционишу одавно. Узурпација власти од стране појединаца, без обзира на име и оријентацију је попримила епидемичне размере. Ваља нешто учинити, ваља се зауставити и нешто урадити!

Љубиша Марковић, Корак Србије

———-

10. 5. 2016. ОСЛОБОЂЕЊЕ, за ФБР приредила Биљана Диковић