Ово су речи Онога, који све зна, и који је објавио свету знања која нико пре Његове посете људима није знао. Ако је неко испуњен Духом Божјим, онда не говори он од духа човечјег, него Дух Божји говори из њега и кроз њега. Онда је он само справа или лира Духа Божјега, кроз коју Бог Дух говори. И кад говори такав човек, говори непогрешно, и нико не може наћи лажи у говору његовом, осим оних који по сувраћености ума свога сматрају истину за лаж – Ко год се скруши пред Богом, Бог га чини силним. У скрушено срце Дух Божји се усељава и одатле говори кроз уста човечја.

Свети владика Николај Велимировић

***

Хвала Богу! Има међу руским пастирима и исповедника истине, бранитеља Светог Православља. Да, они су за сада малобројни, али верујемо у милост Божију која ће увећати ово мало стадо које је у супротности са овим светом који сав у злу лежи.

ЈЕРОМОНАХ ЛОНГИН СУШИК О ИЗДАЈИ У ЦРКВИ

Украјинска православна црква московског патријархата дњепроздержинска епархија, дњепропетровски реон села Андрејевка. Настојатељ храма Светог Апостола Андреја Првозваног, јеромонах Лонгин Сушик.

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

У данашње време сваки православни хришћанин, тим пре монаси и свештенослужитељи, немају права да ћуте, јер се ћутањем издаје Бог.

Управо ово је време када је свако дужан да се изјасни по питању ових догађаја са своје тачке гледишта. Ево, прошао је фебруар и почео март, и данас гледајући информације са свих сајтова, телевизије, радија, стално се питам – зашто ћутимо? Само су поједини пастири цркве јасно и гласно исказали свој став о тим догађајима који су се издешавали код нас.  А десила се издаја. Јавна издаја наше Православне вере, нашег предања Светих Отаца.

Његова Светост (уколико се може тако назвати) патријарх Кирил је организовао сусрет за који је сам лично изразио жељу, јер је сам патријарх Кирил рекао да се за тај сусрет одавно спремао, значи тај сусрет је одавно припреман, и да он сматра, као што су сви медији јавили, да је то сусрет века.

Када за столом размењују загрљаје, целиве (са папом римским, прим. прир.) и када говори да су они браћа у Христу, онда се неминовно поставља питање – како на Божаственим Литургијама можемо помињати патријарха као Господина и Оца нашег? Пред сваког свештеника је постављен велики задатак и велика одговорност: „Шта учинити?“ Ми се налазимо под притиском јер сваки од нас је позван од стране епископа који има могућност да на различите начине врши утицај на свакога од нас.  Свако од нас може да остане без парохије или да буде лишен чина ако каже ову истину.

Али, време исповедништва је наравно дошло. Дошло је време да свако од нас то искаже и остане веран Христу. Сваки свештеник који служи престолу је војник Христов, који се не бори само за себе, него се бори за своју паству, за истину и правду. Та истина почиње да се гази.

Не желим да се ово протумачи као моја жеља да будем испред других. Јер сматрам да сам дуго чекао и желео бих да је макар неки свештеник, архиепископ, монах или  просто мирјанин Украјинске православне цркве московског патријархата, изразио своје мишљење. Ја бих га тада подржао као други, трећи, пети, десети. Али дуги период времена је прошао и ја то не видим да се дешава. Шта се дешава код нас у Украјини, шта се дешава са нашом браћом Словенима у овој ситуацији која се одвија код нас, у том филаретовском расколу којем ми доприносимо својим ћутањем?

Сматрам да је сваки човек обавезан да изрази свој став према тој ситуацији која се десила код нас, према тој потписаној декларацији коју је свако дужан да погледа, прочитавши молитву са призивом Светога Духа, да би не само својим мислима него и са Божјим промислом дао свој лични допринос о овим страшним догађајима који нам се дешавају.

Још у детињству  православној науци су ме учили моји рођаци, ближњи и моје баке. Дали су ми крстић на коме је било распеће Спаситеља. На том распећу су у ноге и у руке Спаситеља била укуцана четири клина и када сам ја то видео мени су сви говорили да то није правилно. Затим, кад сам одрастао, схватио сам да покушавају да као Божијег намесника на земљи представе „светог“ неприкосновеног папу римског. Дошавши у манастир и завршивши богословију још боље сам схватио какав невидљив и непремостив амбис постоји између нас. При свему томе ми схватамо да имамо светитеље који својим подвизима представљају браниоце наше вере.

Најсветији, такозвани патријарх Кирил, оденувши на себе клобук (део одежде патријарха, прим. прир.) и пошавши лажним и лукавим путем у име цркве, као и у своје лично име, ставио је свој потпис објашњавајући да он изражава наше лично мишљење. Да, он поседује полуге власти преко епископа које је окупио око себе дајући им клобуке (чинове прим. прир.) и епископије.
Они могу да врше притисак на нас, могу да нам одузму /…/, да нам одузму парохије, да нам забране богослужења, али мудри пастири, монаси и свештеници су се одавно за ово спремали.

Ја мислим да је сваки свештеник који је размишљао о томе био обавезан да се за ово припреми. Он је био обавезан да припреми антиминс, да припреми чашу и све што ће омогућити да настави служење литургије. Ми смо чада апостолске Православне цркве московског патријархата и од ње никуда нећемо отићи. Ако у парохији буде људи који су чврсти и одважни, на које свештеник може да се ослони, они се  могу окупити у један /…./ и рећи: ми не дамо кључеве (храма), ми не дамо своје крстове, своја богослужења, храм је зидан нашим новцем. И ни један епископ не би могао да се томе супротстави. Тако ће се наставити богослужења.

А ако нас буду изгонили из храмова, у случају да им власти у томе буду помагале, онда ћемо отићи у катакомбе и свеједно наставити служење. И Свети Дух ће бити управо тамо и присуствовати управо нашем богослужењу и њиме ћемо се причешћивати.

Будући 15-година у монаштву и боравећи у манастирима, знам да није све изгубљено. Ја схватам, тешко је говорити са мирјанима, зато што су они /…/ од причешћа, тела и крви Господње, али знам да такви пастири постоје. У свакој епархији постоје такви пастири.  /…/

Зато, ако се то мало стадо не сабере у једно, у једну снагу, онда ће нас уништити.
Зато, са нама је Бог својом благодаћу и човекољубљем. И немамо се чега бојати.

Парохијани, у свим храмовима где је још могуће да се разговара са свештеницима, не бојте се и говорите. Идите, исповедајте и изразите своје лично мишљење. Господ ће бити са вама. Ваши анђели чувари и ваши Свети се моле за вас и укрепљују вас. Са вама је Дух Свети.

Још једном, обраћам се својој браћи, свештеницима, монасима, такође и архиепископима, митрополитима – дошло је време исповедништва, не бојте се ако будете прогањани, не бојте се да изгубите оно што је пролазно да не бисте изгубили своју душу, као што је Господ упозорио. Слава му. И да вам ђаволски страх не обузме ум и срце.

Да би све било речено до краја, обавезан да кажем да сам ја клирик Украјинске православна црква московског патријархата који служи у дњепропетровској и дњепроздержинској епархији са епископом Владимиром у дњепропетровском реону села Андрејевка и да сам настојатељ храма Светог Апостола Андреја Првозваног. Рукоположен сам у овој епархији пре три године 14. фебруара на Светог Трифуна. Ћутање пастира и архипастира сматрам издајом (вере).

Свако је обавезан да без страха искаже своје мишљење.
Сваки свештеник је дужан на беседама да о овоме говори…

Раскол не правимо ми који исказујемо своје мишљење, јер то није наше мишљење, већ мишљење Цркве.

Амин

_________________

„ И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај на подвиг исповедништва и подношења страдања, као добри војник Исуса Христа (2. Тим. 11,1 – 3), Који рече „Буди веран до смрти и даћу ти венац живота“ (Откр. 2,10). „

(Свети Анатолије Оптински Млађи)

Извор: Православље живот вечни

6.5.2016. Срби на окуп