Пре 17 година, усред бомбардовања Србије, НАТО је послао један стратешки важан воз на румунско-српску границу. Воз је већ био близу циља, када је наишао на управника једне румунске сеоске железничке станице.

Село у које је стигао НАТО воз зове се Пијелешти, а управник железничке станице – Флорин Патрачоју. Зидојче цајтунг пише како је он, само поштујући прописе, зауставио ток историје…

„НАТО је тада бомбардовао Србију. Румунија је била умешана утолико што је њена влада у настојању да се што пре учлани у НАТО, отворила за ту Алијансу своје копнене путеве и ваздушни простор. Сада је дошло време за прво коришћење таквог пута – била је то једна железничка пруга […] Задатак: НАТО је хтео да пребаци једну радарску станицу на границу са Србијом, како би надзирао ваздушни простор и алармирао штаб у случају да Србија у последњој фази рата буде покушала да прошири борбе на румунску територију. Због тога је требало да се велике и тешке справе најпре са три авиона пребаце из Ајдахоа у америчку војну базу у Рамштајну. Тамо је све пребачено на воз који је – пун америчких војника – кренуо ка једној ваздухопловној бази у румунској Крајови. Није се баш све одвијало по плану, накупила се се већ три дана закашњења, и када је воз 3. јуна стигао у Пијелешти, свима се журило.“

„Нико није очекивао даље препреке. Требало је само пребацити локомотиву на други крај композиције, никакав проблем, то је био посао од неколико минута. Од Пијелештија до циља је било само још пет километара, тако да се очекивало да радарска станица почне да ради још истог дана.“

„Но, железничка станица у Пијелештију је била царство човека за кога су прописи били светиња. Припремни курс за управника станице Патрачоју је завршио две године раније, у Букурешту, као најбољи у класи. Његов инструктор, Виктор Николеску, имао је обичај да каже да на железници важи принцип да се прописа треба придржавати и то не 80 одсто, не 90 одсто већ… стопостотно! Патрачоју је то усвојио, и зато је (када је стигао воз НАТО), по обичајима сваког доброг управника железничке станице да се најпре провере папири, послао управницу складишта Екатерину Парву, да то и учини.“

„Када је погледала документ од пет страна, установила је да на њему нема царинског печата. Воз, на преласку из Мађарске у Румунију, није контролисан. Није тешко замислити да су се на тој граници службеници, при погледу на воз који је изгледао као демонстрација силе на точковима, потпуно укочили, не желећи да гњаве путнике контролама. Али, у Пијелештију се све радило по прописима. Госпођа Парву је информисала свог шефа; он је погледао у документацију, видео и сам да нема царинског печата и рекао да ће воз морати да остане у станици док га царина не проконтролише.“

Официри и војници НАТО нису могли да верују шта се дешава. Заповедник воза, командант Хесус Флорес, озбиљно се унервозио. Срећом, Патрачоју није послао воз натраг на границу, већ је позвао царинике из Крајове да дођу у Пијелешти и изврше контролу. И заиста, дошла су три цариника, која су, схвативши шта се дешава, брзо прошли дуж воза са озбиљним изразима лица и потом саопштили Патрачоју да је „све у реду“ и да „воз може даље“. Али, када је Патрачоју затражио од њих да коначно ударе печат који је недостајао, они то нису хтели – јер је то за њих значило да преузимају одговорност за „увезену“ опрему. Цариници су се позвали на важност читаве мисије и на „виша места“ која су већ одобрила прелазак воза преко границе. Али, управник није био неко кога је лако застрашити. Био је познат по томе да мисли оно што каже, и ије презао да то мишљење изговори у лице и својим претпостављеним. „Без царинског печата“, рекао је, „овај воз неће моћи даље“.

Алармиран државни врх

Аутор текста даље описује како је убрзо о свему обавештен и румунски државни врх. Сви су се узнемирили и почели су нервозни телефонски разговори између председника Емила Константинескуа, министра одбране, министра саобраћаја, и других функционера. Одржано је неколико хитних састанака. Руководство се бојало љутње Вашингтона; неко је предложио и да се управник станице у Пијелештију моментално смени.

„Дан се полако али сигурно ближио крају. Патрачојуови службеници на железничкој станици су сложно подржавали свог шефа, дивећи се миру са којим је радио свој посао. Амерички војници су већ одавно били изашли из воза да би се расхладили, запалили цигарету, мало прошетали. И онда су се на станици појавила два висока службеника румунске железнице и неувијено саопштила управнику да ће бити отпуштен ако одмах не дозволи да воз настави путовање. Одговор је могао и да се очекује: ‘Нека ваш директор дође и преузме станицу, па ће моћи да ради са возом шта хоће.'“

Печат није био једини проблем…

Око 17 сати, Патрачоју је добио свој печат. Противници су били изнурени и пристали су на све. Локомотива је закачена на другу страну воза, повукла га пар метара и – испустила душу. Поправка је трајала даљих сат времена.

Рат се убрзо после тога завршио и воз на који је радарска опрема поново натоварена, требало је вратити у Мађарску – поново кроз Пијелешти. Али, у међувремену је Флорин Патрачоју израчунао да НАТО за коришћење румунске железнице на том потезу мора да плати таксу од 45.000 долара (у готовини или чеком) – иначе нема даљег путовања. Командант Флорес, иако је већ упознао управника из Пијелештија, био је ван себе. Сада је код Патрачојуа поново почео да звони телефон, звали су га са виших места; почеле су да падају и увреде, назван је кретеном, идиотом, речено му је да Американци могу да плате таксу и када стигну у Мађарску. Но, Патрачоју је одговорио да је све то лепо, али да жели да то добије и написмено.

„Из Букурешта је затим стигао телеграм у коме је писало да је постигнут договор, да ће такса бити плаћена у Мађарској и прослеђена у Пијелешти. Али, Патрачоју је приметио да је телеграм потписао неко ко је у железници био надлежан за теретни транспорт. А шта је са путницима – воз је превозио и војнике! Тако је Патрачоју обавестио Букурешт да чека још један потпис.“

„Треба ли нагласити ко је изашао као победник из овог рата нерава? – Управнику нико није могао да нађе ни грешку у рачуници. Железница је у Пијелешти послала људе који су рачунали и рачунали… и на крају дошли до износа од тачно 45.000 долара. И наравно да је послат и други телеграм, формулисан онако како је то Патрачоју тражио – и како су су то тражили право и прописи.“

Воз је могао даље. Овај пут – после две недеље.

(Зидојче цајтунг, Дојче веле, 06. 05. 2016. – БЛИЦ)

7. 5. 2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић