Руже бачене у контејнер (фото: Един Хаџихасић/Klix.ba)

Не чуди ме што су наша браћа муслимани из Сарајева руже остављене у Добровољачкој улици у Сарајеву, у знак сјећања на војнике и официре ЈНА убијене 3.маја 1992.године, бацили у контејнер. Чуди ме што су Срби у Републици Српској изненађени због поступка својих комшија. Нема мјеста за чуђење. Није се догодило ништа што није било очекивано. И што није већ виђено. Чудо би било да су на крваве плочнике у Добровољачкој и сами донијели неку ружу, као знак кајања што су побили недужне људе.

Умјесто што се чудимо и љутимо, било би добро да научимо лекцију и почнемо да се понашамо слично њима. Не мислим да и ми руже са мјеста погибије муслиманских војника бацамо у контејнере, био би то гријех и због покојника и због ружа, већ да престанемо да чинимо уступке који задиру у наше национално достојанство и подривају суверенитет Републике Српске.

Сваке године тек остављене руже у Добровољачкој заврше у контејнеру. Кад нам дозволе да их оставимо. Сваке године тек остављене руже на Брчанској малти заврше у контејнеру. Кад нам дозволе да их оставимо. Ми њихове руже не дирамо. Руже нису криве, а разумијемо и њихов бол који осјећају за својим најмилијим.

Они нама нису дозволили да у бившој касарни „Виктор Бубањ“, злогласном мучилишту недужних српских цивила, поставимо обичну спомен плочу. Мање од пола метра квадратног. На обичном зиду. За сјећање на нашу браћу коју су они звјерски мучили и убили.

Ми смо њима у Поточарима дали неколико хектара земљишта, првокласних ораница, да подигну читав спомен комплекс својим погинулим војницима. Онима који су у црно завили Залазје, Скелане, Јежештицу, Кравицу, Кајиће…И дозволили има да тај комплекс претворе у светилиште из којег шире лажи о геноциду, шире мржњу према нама и позивају на укидање Републике Српске.

Тадашњи предсједник Србије Борис Тадић, садашњи предсједник Републике Српске Милорад Додик и садашњи премијер Србије Александар Вучић су дошли у Поточаре и одали почаст погинулим припадницима муслиманске војске из Сребренице, иако су они прије него што их је стигла освета српске сиротиње попалили 130 српских села и засеока и убили више од 3.000 Срба. Прву двојицу су дочекали и испратили увредама, другог каменицама и флашама.

Бакир Изетбеговић, Сулејман Тихић или Фахрудин Радончић никад нису ни помислили да дођу и одају почаст убијеним српским војницима и цивилима у Братунцу, Брадини код Коњица или у Трнову.

То је та разлика. Између нас. И добро је што постоји. Али не треба претјеривати ни у милосрђу, ни у потурању оног другог образа. Ми јесмо хришћани, али и браћа и саборци 20.000 јунака који положише живот за Републику Српску. Њихов завјет. Који морамо да сачувамо.

Ако смо хтјели да покажемо да смо за помирење, показали смо. Ако смо хтјели да покажемо да смо људи, спремни да опраштамо, показали смо. Сасвим довољно. Али, ако наставимо тако, ни сарајевска раја, а камоли сарајевска фукара, то неће схватити као гест величине и племенитости, већ као знак слабости. Потврду да су у праву. Чак и онда када су нам силовали кћери од 13 година, кад су нас као овце изводили из наших кућа и станова, нашег Сарајева, водили на Казане и клали. Или када су на Маркалама сами убијали своје да би наш образ оцрнили и уз помоћ зликоваца из НАТО нашу очевину отели.

А што се љутње тиче, не треба се љутити. Добро је што нас наша браћа муслимани подсјећају ко су и шта нам желе. И тако нам помажу да не заборавимо ни нашу невино побијену браћу у Добровољачкој, ни Братунац и Скелане, ни Мостар и Подвележје, ни 1992. ни 1941.годину.