Пише: Бранислав Марковић
20. април 2016. КМ Новине
Српски Титаник… Црн, висок, дугачак, брод… Највећи… Искован од штитова српских витезова и пробијених мрежастих оклопа, са четири висока димњака изливених од косметских звона, искован од труба и лимова српских добошџија… Бродска сирена проломи знак за полазак.
Магловито Зејтинличко јутро као да додаде снагу српској труби која наликоваше бродској сирени, док одзвањше кроз уши ратника који лежаху закопани. Французи, Енглези, Италијани, Грци, многи други, али и Срби. Тамо далеко од Косова, где цвета бели крин поред грчког мора на звук трубе буђаху се и устајаху из гробова српски ратници, позвани од изрода што војском и државом српском заповедају, да крену пут града Брисела…
.. Пут Брисела у коме српске издајице тј. српске вође започеше гозбу, те решише да продају претке како би поклоне купили за себе не би ли заличили на бриселску господу обучену у раскошно руно са натакнутим белим краљевским перикама, дугим ноктима и на високим штиклама које одзвањају бриселским плочником док са светским газдама пазар праве.
…Гозбу уз коју се сакупи светска свита изопачених убица, који не гледају где лете меци и бомбе које су послаше, нити виде где се, далеко од њихових очију и ушију, обрушавају авиони који завијају звуком смрти и ужаса, док господа испијају најскупљи шампањац и кусају најскупљи кавијар… Далеко од њихових хорди што живот за доручак једу а за ужину плач мајки и кукњаву оних који удове своје гледају како висе поред њих…. далеко од њихових хорди што се на ноћ успавати не могу ако дечији плач и врисак не чују, те да јутром раним сви насмејани у нове походе крену…
Позваше их изроди да још једном кости своје даду за залог.
Српски Титаник још једном задува у бродску сирену чији звук подсећаше на српску трубу. Српски костури у распалим зеленим униформама и шајкачама кретоше на последњи пут после којег ни за кости њихове ни годишта њихова нећемо знати док су им имена и презимена већ ижврљана и заборављена.
Српски Титаник, огроман, дугачак потиснут моторима што српску историју за гориво троше, снажно издиже крмени део, као да лети пре него да плови, и пође пут Брисела, града у коме српске вође и издајице позваше умртвљене Србе да кости своје као залог даду како би изроди српски што више личили на светску господу што у Бриселу чуче.
Заплови Титаник пут Солуна, некада српскога града, узводно тражећи реку која се улива у Егејско море да дозове још Србаља што кости своје оставише по туђим земљама. Задува јако, мешајући звук трубе и бродске сирене, јако да се чује до врхова Проклетија, Кајмакчалана, Шар Планине, где залеђени и затрпани у снегу чекаху српски народ и српска војска, заборављена у снежним наносима…
Црни Титаник Српски, погоњен моторима пловљаше уз реку Вардар. Ложачи убацише још неке странице српске историје а мотори стадоше бректати. Уз звонике што су личили на димњаке, начињене од метала најлепших косовских звона, покуља црни дим помешан са сиреном брода што на звук трубе подсећа. Река Вардар се подиже а земља се стаде трести свугде где Титаник Српски прође.
Српски костури испод својих ратничких шињела, срцима које немају, весељаху се сунцу и очима што им фале гледаху земљу што некад беше њихова.
Како брод наиђе на ушће у реку Лепенац, ложачи додадоше још по коју страницу да се брод одигне јер река Лепенац беше мања и ужа а товар српских жртава све већи и тежи.
Наједном утихнуше мотори а зачу се глас црне птице злослутнице. Српски костурови устадоше сви на палуби и занемеше гласом који им још од последњег јецаја остаде заробљен у грлу. Сви ко један ћутке се у страху стадоше трести. Брат држаше за руку брата, друг друга и отац сина а мати кћи. Костурови клепетаху од узбуђења…
Косово, равно Косово… стигли су на Косово. Упиравши погледом на све стране очима које им фале костури се стадоше окретати по палуби као да хоће да упију сваки траг и сваки призор земље на којој се сви Срби родише. Да помиришу Косовски Божур и дотакну сваки камен онде одакле сво Србље потиче.
Немо да немуштије не може бити Српски Титаник пловљаше својом прапостојбином.
Испод зелених шињела лудо куцаху срца која недостајаху док удараху у ребра што некада имађаху месо по себи.
Српски Титаник начини заокрет да прође близу Косова Поља, Обилића, Милошева, Девет Југовића, Брњице Горње и Доње, Симонидине Грачанице, онде где се српска историја и слово родише. Застаде Српски Титаник. Мотори утихнуше у лаком раду, као да нешто чекају.
Из Косова Поља и зелених ливада стаде прштати растресита земља. Покривени плодном косовском црницом, оклопљени гвозденим оделима, костурови српских витезова почеше устајати. Над њима се надвише црне птице злослутнице што им још ономад тела оголише и месо искљуцаше. Подигавши зарђале мачеве и стресајвши земљу са себе, кренуше костури српских витезова ка свом Титанику.
У дугој колони, 40 000 ратника, у оном строју и оном кораку као пре 600 и кусур лета, кренуше надирати на палубу. А ложачи стадоше да убацују странице српске историје, оне што ручно и пажљиво писаху црквењаци, пре крвљу својом него мастилом. Густ дим стаде куљати, а бродска сирена јако, као ниједна на свету, затруби. И уплаши црне птице што кружаху изнад некадашњих њихових жртава, те се оне дадоше у бег.
Наједном, звона стадоше звонити. Грачаничка, Дечанска, Патријаршијска, из Будисавца па Драганца, са Бањске и Светих Тројица. Помешана са плачем младића из Панде, Гораждевца, са крицима косовских жетелаца, са поклицима јунака са Кошара.
Са српског Титаника опет засвира сирена што на трубу звучи, те све стаде личити на хаос, ужас, вреву и крај света. Звецкајући мачем о мач костури српских витезова последњим поздравом уздигоше зарђале мачеве ка небу – да покажу где живи српска будућност…
И кренуше витезови. Удара мач о кости а костур о оклоп и оклоп о штит, па нит’ звецка нит клепеће… Витез држи витеза, брат брата, отац сина, а мати кћи, друг друга погура, костурови пузе један преко другог, разбацујући штитове са себе, гребући палубу кошчатим прстима – свак тражећи место за себе…
Ложачи додадоше по коју књигу, па и Немањића заставу, да распламсају ватру јаче јер, тежак од оклопа и косовских ратника, Титаник већ по Лабу дно задирати стаде, док густ дим куљаше остављајући иза себе сумаглицу. Из очију које немаху и низ образе које чавке искљуцаше, потекоше сузе српских витезова док гледаху српске лешеве како на пазарним тезгама леже. Уз повишени глас пијачних тезгаша што српска срца и изнутрице продваху на бувљаку, чуше крике невиних српских жртава које гледаху како њихова срца у туђим грудима почињњаху да куцају, док гледаху како дарују живот другоме а свој још иживели нису…
Густа измаглица створена густим димом прекри тезге што лагану нестајаху у даљини. Окренусмо Косову леђа – запловисмо ка северу, ка Бриселу…
Уз пут стаде Титаник да гази по Дрини, Морави, Колубари… па позва сирена са Титаника српске устанике, хајдуке и њихове јатаке. И Крајпуташе да ту заборављени и сами не седе, далеко од своје љубе коју још ни честито не загрлише. И у плетеној корпи од врбовог прућа главе Карађорђа, Лазара, Стефана, за које газде даваху златне дукате и официрске еполете.
Још српскијех костурова ускочи на палубу, из Грделичке клисуре, Топлице, Алексинца, Пасуљанских ливада… Дим све гушћи и гушћи а историја српска све тања. Ложачи нетремице гледаху у лопате своје и побојавши се да ће горива бити мало, док брод постајаше све тежи и тежи, и вековни храст што сведочаше о српским устанцима угураше, да јачи пламен даде.
Већ пун дечице из Крагујевца, Краљева, и Златиборских обронака, брод и осталу дечицу стаде скупљати – малене костурове ручица савезаних на леђима што усташке хорде клаше и бацаше у реку Саву те до Ушћа допливаше.
Титаник поче све дубље да тоне. И палуба, и потпалубље, кабине, ресторани, гостинске собе, машинско одељење, степениште, све се напуни Србљем.
Отежао од толика товара, уђе српски Титаник у ушће Београдско. Па стаде Титаник да крмом риља низ Дунавско дно а мотори почеше да избацују уље што пре црвену него црну боју имађаше.
Насукан на речно дно стварано од милиона српских живота, стајаше Титаник непомично, уронуо у Дунав, са пропелерима заглибљеним у густ муљ. Крмом окренут ка Бриселу док низ његову палубу угасли мотори испуштаху још по који облачак дима.
Не направи се још тај брод који може све српске жртве да натовари одједном. А ни челик тај још се не искова да клипови и турбине покретати могу толику бол и вапај. Нит’ реке има са толиким газом па да Титаник не задре крмом у дно. Само се родише издајице које хоће да праве пазар. И звонари да звона праве… за пазар да се знаде…
А високо горе са Ташмајданског брда, гледаше у српски Титаник Милица Ракић…
______________
Српски Титаник је посмртна барка посвећена свим српским жртвама које су пале као епилог туђих инетреса. Током наше историје а и сада, један број Срба зарад личних интереса заобилази српске жртве, споменике и гробове стидећи се оних који су свој живот, неки у пупољку а неки у цвату дали за своју земљу, па и за њих. Она срца која се стиде свих ових срца која су престала да куцају и због њих, нека и сама престану да куцају!
Категорије:КМ Новине, Окупација, MAIL - RSS FEED
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…