Владимир Вуковић
фото: Нешко Ускоковић, ФСК

Владимир Вуковић, главни и одговорни уредник и оснивач портала ПРИНЦИП, био је једини представник Црне Горе на Међународној научној конференцији у Београду: РЕЗУЛТАТИ „ЗАПАДНЕ ДЕМОКРАТИЗАЦИЈЕ“ НА ПОСТЈУГОСЛОВЕНСКОМ ПРОСТОРУ 1990-2016, и говорио је на тему: „Демократизација“ у Црној Гори.

 ***

Међународна научна конференција у Београду: РЕЗУЛТАТИ „ЗАПАДНЕ ДЕМОКРАТИЗАЦИЈЕ“ НА ПОСТЈУГОСЛОВЕНСКОМ ПРОСТОРУ 1990-2016
(17.4.2016) фото: Нешко Ускоковић, ФСК

Поштовани организатори, поштовани учесници Међународне конференције „РЕЗУЛТАТИ ЗАПАДНЕ ДЕМОКРАТИЗАЦИЈЕ НА ПОСТЈУГОСЛОВЕНСКОМ ПРОСТОРУ 1990 – 2016.“, браћо и сестре

Помаже Бог,

Задовољство ми причињава пружена прилика да говорим на овом скупу и поред тога што сам једини учесник из Црне Горе, јер је било и оних позванијих од мене који су такође примили позив да данас буду са нама али се нису појавили.

Можда нећу рећи ништа ново, што говорници прије мене већ нису казали, или што ће тек рећи учесници који ће имати своја излагања на овој конференцији, али у једно сам сигуран – Црна Гора је поред, окупиране српске територије на Косову и Метохији, најбољи примјер на простору бивше Југославије, како изгледа држава настала по шаблону западне демократије. Због тога сам и насловио моје излагање – Демократија по западном шаблону је пречица за НАТО чланство.

Живимо у ери у којој смо изложени тоталитарној демократији, или, ако се то некоме више допада, демократског тоталитаризма. Свако одступање од генералне линије подвргава се опструкцији или се прогони. При том се све демократске декорације задржавају, а све демократске процедуре функционишу. То се првенствено односи управо на оне земље које се традиционално сматрају демократским, то јест, на западне, и као такве претендују на цивилизацијско лидерство у свијету са обавезним потчињавањем свих осталих њиховим представама о томе како треба живјети и какву унутрашњу и спољну политику спроводити.

Како дефинисати феномен да се данашња званична Црна Гора, али и један дио народа, одриче Светог Петра Цетињског и Петра II Петровића Његоша? У том процесу самопоништавања Црне Горе, избор је пао на НАТО, како његови промотери воле да кажу – врхунску цивилизацијску вриједност, док се традиција немилосрдно гази, а историјске везе са Русијом покушавају да избришу. На који начин објаснити чињеницу да је самостална Црна Гора званично признала, на српском страдању и крви српских новомученика, успостављени државолики западни протекторат тзв. „Републику Косово“? Запитајмо се због чега је Црна Гора, временски гледано, преко ноћи постала самостална држава? Од кога је то она постала независна? На чему се темељи референдум из 2006. године, из ког се изродила тзв. „независност Montenegra“? Запад је желио Црну Гору независну, макар своју самосталност стекла и на референдумској крађи, као што је и био случај, док њени грађани још увијек чекају обећане плодове независности. Постоји ли објашњење за издајничко понашање руководства Црне Горе за вријеме НАТО агресије на СРЈ 1999. године, осим да је Запад по својим опробаним шемама и са својим извршиоцима, тада држао под контролом ситуацију у Црној Гори и већ тада имао испланирано све што се десило касније?! Када кажем – Запад, мислим првенствено на Сједињене Државе па онда на њене савезнице у Европи. Када кажем – извршиоци, мислим на Мила Ђукановића и његове идеолошке следбенике у Црној Гори, у исто вријеме и на Хашима Тачија и његове терористе из тзв. ОВК на Косову и Метохији. Такође, под западним извршиоцима подразумјевам и онај дио тадашње опозиције у Србији, који је те 1999. године за вријеме злочиначке НАТО агресије, са западним агентурама и тзв. „слободним новинарима“, по хотелима у Подгорици и на црногорском приморју, организовао штабове који ће послужити као припрема за ДОС и за петооктобарску хајдучију у Београду. Један такав штаб у Подгорици је носио егзотични назив „Казабланка“, а они „слободни“, који су у њему активно учествовали, сматрају га данас без имало срама „легендарним“. Са временске дистанце од 17 година и искуством са дешавањима која су нас у међувремену задесила, врло упечатљив примјер врхунске координације Запада са својим извршиоцима, је порука са састанка министара иностраних послова Европске уније, који је у Луксембургу одржан 8. априла 1999. године. У тој поруци званични Београд се на више мјеста упозорава „да би сваки потез уперен против црногорске владе имао најозбиљније консеквенце“. Подсјећања ради, ову пријетећу поруку Запад је упутио, само један дан прије почетка Битке на Кошарама. После ње, црногорска власт је могла растерећеније да ради логистичке послове за „Казабланке“ инсталиране по Црној Гори, које су у свом пуном капацитету завршавале најпрљавији посао издаје земље, док су шиптарски терористи из тзв. ОВК, Војска Албаније и НАТО командоси у том тренутку били спремни за подмукли покушај напада копном на СРЈ.

У друштву као што је црногорско, које је прво изнутра психолошки и морално поражено, за последицу касније имамо пораз на политичком и спољнополитичком плану, гдје царује типични образац западне демократије, са свим својим механизмима контроле, поготово оним који регулише ко може да се бави политиком. У тој чињеници лежи одговор, због чега већ у неколико сазива црногорског парламента нема ни једног политичког субјекта, који је са конкретно другачијим политичким програмом од оног који спроводи режим. Значи да по тактовима Запада, не танцују само његови директни извршиоци у власти, него и верификатори те и такве демократије из опозиције, који по западном обрасцу дају легитимитет званичној режимској политици. Можда је овдје добро да се опет вратимо на 1999. годину и 28. март и подсјетимо се да је тог дана, црногорски парламент у сред НАТО агресије на СРЈ, са само једним гласом који је био – уздржан, донио тзв. Резолуцију о очувању грађанског мира у Црној Гори. Том Резолуцијом су се Влади Црне Горе дала „сва овлашћења да у условима ратног стања и ванредних околности обезбиједи мир и безбједност грађана, те функционисање јавних установа и предузећа. Иако је ратно стање цивилна власт у Црној Гори ће функционисати“. Шта је у преводу значила ова Резолуција – наставак тзв. државне политике Мила Ђукановића коју је он 1997. године први пут промовисао, непризнавање одлука Савезне владе о раскиду дипломатских односа са западним земљама, власт у Црној Гори наставили су да врше њени тадашњи органи, уведена је радна обавеза за грађане. Важно је нагласити да је тада најјача опозициона партија у црногорском парламенту била СНП, чији је у том тренутку лидер био савезни премијер Момир Булатовић, која је такође гласала за ову Резолуцију. Да ли је на овом примјеру лукавство западних амбасада одиграло главну улогу или наивност опозиције остаје питање на које ће одговор дати историја?! Из свега што је услиједило, тврдим ово прво.

Обрасци западне демократије, подразумјевају дакле потпуну контролу политичког система у држави. У Црној Гори за тај посао није било већих препрека поготово од тренутка „демократских промјена“ у Србији 2000-те. Тада је могло да се крене и у пројекат тзв. „обнове независности“, јер су црногорске сепаратистичке снаге, осим у Западу, сада имале и новог савезника у петооктобарској власти у Београду. Мило Ђукановић као носиоц те политике, одједном је добио брисани простор за разне врсте маневара, па и онај са прелазним решењем до самосталности – Државну заједницу Србију и Црну Гору. За то вријеме, тадашњи опозициони лидери и они који ће то у међувремену постати, по Вашингтону, Њујорку, Бриселу, Паризу, Лондону…завршавали су тзв. „европске школе политике“, вечерње курсеве „свјетске дипломатије“, полагали испите из познавања „грађанског уређења друштва“, и обавезно у различитом саставу ишли на тзв. „молитвене доручке“ у Сједињене Државе. Режим Мила Ђукановића, није губио вријеме и играо је најпрљавију игру, која је искључиво била усмјерена против интереса Срба у Црној Гори, којом је за себе обезбиједио подршку мањинских народа и у том амбијенту припремао је терен за референдум. Ово што нас је снашло после покраденог референдума, настало је из страха да се не изгуби фалсификована независност. На тој основи је црногорска власт, уз помоћ, поново опозиционих структура, изгласала и Устав и њиме озаконила дискриминацију над српским народом, који званично чини 1/3 укупног становништва, незванично много више од тог процента. Све је то учињено пред очима и са одобрењем Запада. Јер, доктрина увезене западне демократије на простору бивше Југославије дозвољава дискриминацију српског народа, који је највећи проблем за њено несметано спровођење. У свођењу Срба на „прихватљиву мјеру“ гдје је год то могуће, најбоље се огледа карактер онога што се интезивно спроводи, а што се другачије не може назвати, осим као – злочин над само једним народом, српским.

У овом тренутку за праву Црну Гору, највећи непријатељ је њена власт, која је потпомогнута политичким партијама, невладиним организацијама, групама „забринутих грађана“ итд…, који чине осовину која спроводи ограничавање слободе за сваког ко је отворено или дискретно против погубних манифестација овакве демократије и одређен је као унутрашњи непријатељ. А непријатељ је свако, ко покуша да се отргне средствима принуде и покуша да упути критику у условима тоталитарне демократије, која бира своје непријатеље међу онима који се противе општеприхваћеним правилима својственим само тиранији и деспотизму. Патриотизам и родољубље у таквим условима, морају бити натјерани на капитулацију, у случају Црне Горе, пред силом НАТО пакта коју промовишу његови политички војници на терену и из власти и из опозиције. Томе је претходио неподношљиви еврофанатизам, оних који креирају јавно мњење, па имамо ситуацију да у Црној Гори од играча који су на политичкој сцени не постоји ни један политички субјект који не промовише евроинтеграције као главни политички циљ. Дакле, обичан народ пред чијим очима се све то одиграва треба „демократским средствима“ довести у стање да размишља како само на Западу сунце сија и одатле обасјава цијело човјечанство.

Захваљујући опсједнутости, првенствено политичких субјеката из црногорске опозиције, својим ускостраначким интересима и изборним резултатима, блокиран је процес одлучивања грађана о чланству Црне Горе у НАТО који спроводи режим, а коме на памет не пада да распише референдум о овом важном питању за будућност црногорског друштва. Политичари из опозиције су у овом тренутку заузети рентабилнијим политичким пословима, од борбе за обезбјеђивање права својим гласачима да одлуче треба ли Црна Гора да приступи западној војној алијанси. У држави Црној Гори, можемо слободно рећи да је једина искрена опозиција српски народ, којем је понуђено да бира између десетак партија и коалиција, које готово све имају грађанске програме и не воде рачуна о националном интересу народа ком и сам припадам. Када имамо ситуацију да се испред једног народа, у овом случају 95 одсто опозиционо расположеног, поставља да једино може да бира политичке програме без националног смисла и садржаја, онда можемо да тврдимо да је тај народ препуштен сам себи. Због такве ситуације, црногорски режим у лице и против интереса 1/3 својих грађана, примјера ради, признаје квази државу „Косово“ а за то не сноси никакве последице. Да се сада не подсјећамо како се револт Срба по том питању свео на лажни „штрајк глађу“ од неколико дана, једног политичара који и дан данас опстаје на политичкој сцени. У држави као што је Црна Гора, Запад под своју контролу прво ставља њену службу безбједности, која, учи нас искуство, рецимо Србима конкретно, врло често подваљује политичке лидере. Онда не чуди, што тако бројан народ као што је српски у Црној Гори још увијек не представља политички фактор који одлучује о било чему. Само је један политички монополиста у режиму, он се огледа у лику Мила Ђукановића, док опозиција има неколико политичких монополиста, који заробљеним држе огроман политички потенцијал, који је једина реална пријетња власти.

Кампања по западном шаблону демократије за учлањење Црне Горе у НАТО пакт траје од агресије на СРЈ 1999. године. Она од тада она не престаје, са мањим или већим интезитетом, само што је сада та прљава кампања ушла у своју завршну фазу, а карактерише је једносмјерно безумље и медијско насиље над грађанима Црне Горе. На сцени је агресивни покушај режима да се народ на силу убиједи у тзв. „неопходност“ учлањења у НАТО пакт. Грађани Црне Горе су већински против ове врсте авантуризма, а режим НАТО маневром себи прави одступницу за будуће политичке пројекте. Користећи неспособност својих опонената на политичкој сцени, власт спроводи сваку замисао која јој је наређена из неке од западних амбасада у Подгорици, а које често посјећују и представници опозиције. У обавези сам да кажем иако не припадам тој организацији, да није све тако црно, и да осим појединачних пружања отпора у Црној Гори постоји само покрет који се зове – Слобода народу, који има неколико десетина својих активиста који искрено и организовано манифестују противљење учлањењу Црне Горе у НАТО са позиције принципа и онога што је стварни интерес грађана.

На крају желим да кажем да је права Црна Гора мирна чак и кад је на Крсту. Не губи вјеру. Не одбацује наду. Не гасне јој љубав. Не нервира се. Зна Црна Гора да је Божија вјера јача од Montenegro невјере. Зна да је ово само час таме, и да иза туче ведрије је небо. Зна Црна Гора да је Бог јачи од ђавола. Да је добро јаче од зла. Да је последња побједа увијек на страни Господњој и Његове Цркве. Montenegro је често пута покушао обрукати Црну Гору али је Црна Гора увијек остала миљама изнад каљуге гријеха Montenegra. Онај који пљује на Небо сам на крају бива попљуван својим злом. Свака Вавилонска кула, па и ова најновија коју граде полудјели лидери Montenegra, на крају се сручи на главу својих градитеља. Не треба много чекати и видјећемо својим очима како свете мошти наших предака почињу и видљиво да показују своју силу. Како клетве светог Петра Цетињског падају на главу најбједнијим издајицама Црне Горе, мајке Србије и братске Русије. Тешка је рука светог Петар Цетињског. Не дао Бог никоме а и не бих волио, нити би иком пожелио, да се налази под клетвом Цетињског владике и у избезумљеном НАТО колу полудјелог Montenegra насталог по шаблону западне демократије.

Стога, Црна Гора иако на Крсту разапета, она је са Христом! Не хули на Бога већ се Њему моли! Она је увијек знала да је Божија посљедња. Ако данас ђаволи славе, то само значи да је Васкрсење близу.

Хвала Вам на пажњи…

Београд, 17.4.2016. Љета Господњег

————-

ПОВЕЗАНО:
*Међународна научна конференција у Београду: РЕЗУЛТАТИ „ЗАПАДНЕ ДЕМОКРАТИЗАЦИЈЕ“ НА ПОСТЈУГОСЛОВЕНСКОМ ПРОСТОРУ 1990-2016
*Запад свим средствима покушава да дестабилизује Србију и њене суседе
*Слободан Антонић: Треба ли гласати на изборима у „колонијалној демократији“
*Ања Филимонова: „Превентивна демократизација“ на простору Косова и Метохије – Реч је о колонијалној демократији упереној против суверенитета и националног идентитета Срба
*Др Зоран Чворовић: Глобализација у праву – средство за разарање државног суверенитета и националног идентитета
*Андреј Корибко: Ово је историјски тренутак, нема назад, Србија мора да направи избор јер САД и ЕУ НИСУ пријатељи – ВРЕМЕ ЈЕ САДА!