Објашњавајући руско-србске односе (Радио слободна Европа), Латинка Перовић каже: `У односу Србије према Русији, емоције су знатно развијеније од разума. Руски утицај овде није само последица силе, него у великој мери долази на припремљено тле, јер се ни један ни други народ није битно удаљио од својих кључних парадигми – опседнутост идејом велике државе и патриморијалне друштвене вредности. Руско српске везе су државне, војне, политичке и верске а најутемељеније су идејне везе. Ми о тим везама мало знамо…`

Могуће је да Латинка Перовић о тим везама мало зна, или, што мислим да је ближе истини, тешко јој пада признање да су Срби и Руси браћа. Изостављањем  кључне димензије србско-руских односа, а то је архетип и код, њена прича креће из празнине.

Архетип је оно што човек рођењем добија, `архаи`, као најдубљи обрасци психичког понашања који у човеку имају моћ природног закона и човек им се одупрети не може. По Јунгу, то је `матица живота`. Као што природа ствара не објашњавајући ником како, тако и човек живи и ствара по својим унутрашњим законима о којима нема свест. Све се по законима одвија већим од наше спознаје. Руски и србски `архаи` је исти. Речником песника (Милан Младеновић), `при истом распореду звезда, на истом месту и у исти час рођења, сунце нам је из истог сазвежђа убризгало у крв и нектар и жуч`. Како наша чула ипак спадају у божански алат помоћу кога можемо сагледати истост или разлику, примећујемо и голим оком, било исту наивност и једног и другог народа, било истост наших православних душа са кодски укорењеном жудњом за светлошћу.  И србска и руска душа трага за светлошћу, а  чим се у човеку појави та светлост, никакве моћи изнад њега нема!  – каже Шилер. Не јуриша идентитетски фрустриран Запад на Русију и `малу Русију` на Балкану само због пљачке!

Крсташи свих боја, од англосаксонских до језуитских, од оних процентуалног талента 12 на 12 до ватиканских који степинца проглашавају за свеца, воде крволочну борбу против нашег идентитета а идентитет је животна основа свега постојећег. Јуришају на наш идентитет,  народни, верски, језички, културни, породични,  полни.

И  у србском и у руском друштву спречавано је масовно представљање изворних културно цивилизацијских образаца. Та `забрањена традиција` била је доступна само уском кругу. Истовремено, и Руси и Срби су 2о. век одживели потиснутог сећања на своја славна царства и  историју.  Русе је сачекала и тзв. Октобарска револуција, која заправо и није била никаква револуција него почињен геноцид над руским народом у режији Запада. Страдање Руса и Срба у том времену јесте огроман  изазов за истраживање и писање праве историје.

Јединственост геополитичког положаја србског етничког простора са идејном основом Србства и Срба као изабраног народа са аутентичним погледом на свет и мисионарском улогом, била је идеологија средњевековне немањићке србске државе.

Од сеоба ка северу (1690), Срби на простору Аустроугурске монархије настављају да живе као свој духовни континуитет своје високо развијено средњевековно царство, као надокнаду губитка сопственог средњевековног царства. Тај духовни континуитет је средишњи културно идејни образац са мисионарском матрицом и идеологијом средњевековне државе: Срби, изабрани народ са аутентичним, србским погледом на свет са нагласком на светосавским начелима. Све до  стварања двојне монархије, (1861), Срби живе непотиснутог сећања на своју средњевековну државу. Након ослобођења Беча од турске опсаде, најпопуларнији племић Аустрије је носилац  србског архетипа! Деспот Ђурађ Бранковић! Покојни Хајдер и актуелни Страхе само су његова бледа сенка. Кајзер Леополд Први га је утамничио да би сачувао власт. Све до 1860. Срби живе златно доба славистике да би почетком 19 века постали народ разбијеног осећања, опустошеног језика, уништених културних и образовних елита. Срби потиснуте средишње матрице као жиле куцавице.  О потискивању тих суштинских садржаја код Срба матице, посебно у `титоистичком`времену  и какво зло је тиме нането нашем народу, сувишно је говорити, то већ и врапци знају.

Кроз историју, народна душа савршено је препознавала колективно несвесно у народној епици. Народна епика је заправо генијални израз народне душе и најдубљег образаца нашег рода. Отегнути звук гусала одржавао нас је кроз историју а златни вез епике бранио наше јелеке и наша радовања. Данас смо стигли до тачке да се води рат против свих вредности традиције. Језгро србске традиције је `забрањено`. Стигли смо до тога да плаћеници за промену свести и ништарије по знању, попут Микија Манојловића, пљују по Филипу Вишњићу.

Средишњи културни образац најдиректније уобличава кретање једног народа кроз историју. Онај ко познаје суштину србске идеје, тачно зна који су предуслови србског препорода. А србски народ мора испољавати своју идентитетску суштину или неће ни постојати.

Потискивање суштинских садржаја, чини то да се они испољавају на сасвим неочекиване начине архетипски објављујући своје постојање. Погледајте Ђоковића!  Архетипови који су садржај колективног несвесног објаве пут ка свесном. Али, да би се у једном народу несвесно привело свести, потребни су појединци који ће несвесно привести свести. То се догодило са Русијом и Путином. Дакле, да би створили предуслове за препород, потребан нам је вођа.

Снажан србски архетип, Књаз Михаило Обреновић, рече док су га протеривали из Србије: Време и моје право погинути неће! Време и наше право на повратак нашој суштини, погинути неће. Ако је будемо достојни, васкрснуће. По чему  Британији припада право да буде `Велика Британија`? Зашто Србија неби могла бити Велика кад јој, у сваком смислу те речи, припада цивилизацијско право да то буде.

Драгослава Копривица

У Београду, пред Васкрсење Србије

Драгослава Копривица

—–

19. 4. 2016. за СРБски ФБРепортер аутор Драгослава Копривица, приредила Биљана Диковић