др Радојка Праштало

Путем електронске поште нашој редакцији се обратила др Радојка Праштало, пензионисани професор Електротехничког факултета у Бањалуци,  са поруком да је недавно на више адреса послала књигу Ивана Пернара за кога каже да је млади геније из Загреба…

„Надала сам се да ће је бар нетко прочитати и коментарисати, али НИЈЕ НИТКО! А књига и оно што Пернар износи у њој је од круцијалног значаја. Због тога сам одлучила да на основу те књиге и још неких извора напишем овај есеј који вам сад шаљем. Он је много краћи од те књиге, па се надам да ће га бар нетко прочитати. Оно што у њему пише је јако важно за наш опстанак. Зато вас молим, тко није заинтересиран да га прочита, нека га бар даље пошаље. Вјерујте ми, у интересу је свих нас.“

***

 Узроци пропадања балканских банана државица

Чињеница је да на еx Yu простору имамо можда процентуално НАЈВИШЕ стручњака из области ЕКОНОМИЈЕ, а баш у економији НАЈГОРЕ стојимо! Већ више од 20 година дешавају се демократски (?!) избори, а НИШТА СЕ СУШТИНСКИ НЕ МИЈЕЊА! То јест, и даље континуирано пропадамо…

Наизглед је чудно да се баш нитко из политичких странака није обратио оним малобројним економистима који су покушали да понуде нека разумна/логична рјешења (као што су др Алекса Милојевић, др Славко Кулић, Бранко Драгаш, др Слободан Комазец), већ у својим редовима имају само такве економисте који НЕМАЈУ СВОЈЕ МИШЉЕЊЕ и само климају главом… А народ (или боље речено руља) упорно омогућује таквим ИСТИМ политичарима да већ 20 година обнављају мандате (!!!) и даље нас уништавају…

И коначно се јавио један млад момак, који уопште није економиста а који је схватио “у ком грму лежи (главни) зец”, тј. тко то све и зашто ради да бисмо и даље пропадали док потпуно не нестанемо…

То о чему он говори говорили су и др Алекса Милојевић који је морао чак и да оснује странку у Републици Српској („Снага народа“) у нади да ће га народ чути, разумјети и подржати у покушају да спаси Републику Српску и БиХ од потпуне пропасти, али су његова надања била узалудна! Једва 2000 људи, колико их је гласало за ту странку на посљедњим изборима, је разумјело о чему се ради, а сви остали су опет гласали за СНСД (и њихове трабанте) и СДС (и њихове трабанте)… И наравно, континуитет пропадања се наставио…

У Србији Бранко Драгаш већ 20 година покушава помоћи Србији да се спаси од сигурне пропасти, али његово знање и искуство, ником нису потребни. Руља и даље на изборима подржава своје уништаватеље… А Србија је одавно зрела за банкрот, као и РС/БХ, што Драгаш и предлаже као једини спас у таквој ситуацији. А у Хрватској др Славко Кулић не може у медијима да прозбори ни једну ријеч, иако он има рјешење за заустављање агоније у Хрватској.

Исту судбину је доживио и млади Иван Пернар (књига: “Како је настао новац”) који је то исто покушао. Он је написао књигу којом је покушао отворити очи становништву, али узалуд. И он је на изборима остао непримјећен, а гладна руља се и у Хрватској бави „високом“ политиком (као и у РС/БХ и Србији) и гласа за ХДЗ (и њихове трабанте) и СДП (и њихове трабанте), док све и даље пропада…

Зато погледајмо шта је открио Иван Пернар (медицински техничар!) заједно са својим пријатељима студентима:

***

Суштина и поријекло огромних задужења држава, предузећа и грађана

1. Одсуство монетарног суверенитета

Сватко од нас има приходе и расходе, а зависно од тога да ли је наше пословање позитивно или негативно, остварит ћемо добит/профит или губитак. Држава као сервис грађана, такођер има своје трошкове/расходе и приходе (првенствено од пореза). Разлика између прихода и расхода је ДЕФИЦИТ БУЏЕТА/прорачуна. Наизглед се чини логичним да ни појединац ни држава не би смјели трошити више него су им приходи, међутим, држава као СЕРВИС грађана то ипак мора!

Због чега?

Да би један субјект остварио приход, други нужно мора имати расход/трошак. То јест, новац се може зарадити само ако га нетко други губи. У таквим условима повећан труд и рад ништа не вриједе, јер не могу промијенити ову ригидну рачуницу! А данашњи финансијски систем због лишавања држава њиховог монетарног суверенитета, је попут покера: да би једни остварили профит други морају губити.

Зато државе, као сервис грађана, да би биле уистину суверене, морају имати и монетарни суверенитет, тј. морају имати своју ЦЕНТРАЛНУ/средишњу БАНКУ. Она би по дефиницији морала бити независна ДРЖАВНА ИНСТИТУЦИЈА са монополом стварања новца, који без посредовања приватних банака користи за покривање БУЏЕТСКОГ/прорачунског дефицита, насталог због стварања нове вриједности радом и залагањем. Тај новостворени новац централне банке се зове ПРИМАРНА ЕМИСИЈА. Међутим, у Европи та примарна емисија је Мастрихтским уговором забрањена, због чега СВЕ чланице Европске уније (и оне државе које их слиједе!) тону у дужничко ропство и неотплативе дугове! Зашто? Зато што се државе, да би ријешиле проблем буџетског дефицита, морају задуживати на свјетском тржишту новца уз КАМАТЕ, будући да им је одузето право примарне емисије (тј. стварања властитог новца!).

Због тога, кредитна криза ће сваким даном бити све гора, тј. нема рјешења на видику, чега су многи актери већ увелико свјесни. У оваквом финансијском моделу немогуће је изаћи из дуга јер је систем базиран искључиво на кредиту, па је ситуација попут живог блата: што се више копрцеш и покушаваш ријешити проблем претходног дуга узимањем НОВОГ кредита – то дубље тонеш…

Дакле, рјешење је у другачијем финансијском моделу који подразумјева ВРАЋАЊЕ ПРИМАРНЕ ЕМИСИЈЕ централним банкама, а не само задуживање и задуживање. Дакле, у тренутно важећем финансијском моделу наопака је регулација новца, што је ТАБУ тема и о томе се не говори! Зато су криви и неуки грађани који се уопште не интересују одакле и како долази тај новац који им је толико потребан, а сваким даном га све мање и мање имају. Нажалост, да би се заинтересовали да сазнају како уопште тај финансијски систем функциониса, нису им довољан мотив ни чињенице да нема запослења, да су плате све мање и мање, да су рате кредита као и цијене у трговинама све веће и веће, да је живот све скупљи, да им је будућност и њих и њихове дјеце неизвјесна… нити да управо имамо такав финансијско-монетарни модел какав је Аргентина имала прије свог тоталног слома. Али, да би се то ЗНАЛО, треба бити способан сагледати “big picture” што огромна маса становништва или није у стању или је прелијена да о томе размишља, што ови белосветски (а и домаћи) кобци обилато користе да их несметано пљачкају и уништавају.

Наиме, користећи управо њихову неинформисаност, незаинтересованост и незнање, они су им одузели монетарни суверенитет (код неких држава отворено, а код неких прикривено) и претворили им централну банку у МЈЕЊАЧНИЦУ која је самим тим престала покривати буџетски дефицит примарном емисијом и за ту сврху почела користити иностране кредите! То је произвело страшне посљедице: НЕРЕАЛАН КУРС и КРЕДИТНУ КРИЗУ. Нереалан курс је учинио да увозна роба буде јефтинија него домаћа и то је уништило њихову домаћу привреду и довело до енормне незапослености. А да би “држава” и даље вегетирала, морала се стално задуживати вани уз камате, из чега је и враћала дотадашње дугове чиме је уз експоненцијалну камату сложеног укамаћивања свој укупни дуг увећавала 19 % годишње што значи да јој се дуг сваких 4 године- удвостручавао! Тј. камата зарађује камату и расте попут сњежне лопте, што кад-тад мора довести до финансијског слома.

Аргентина је међу првим државама у којима је дошло до финансијског слома. Како се у Аргентини уопште дошло у такву ситуацију? На ИСТИ начин као и код нас, што значи да и нас чека тај КОЛАПС који је доживјела Аргентина. Наиме, тамо негдје осамдесетих у Аргентини се све више и више крало тако да се таложио све већи и већи дефицит који није био резултат само стварања нових вриједности радом и залагањем, због чега се морало емитовати све више и више новца из примарне емисије да се сав тај дефицит покрије, а то је довело да огромне инфлације! Кад су то схватили, људи су се побунили јер су видјели да се новчана маса повећава, а да они немају пропорционално више новца. Побуна није обуздала лоповске апетите политичара па су они нашли човјека ког ће подвалити народу као спас од инфлације, а они ће и даље несметано и несмањено красти од свог народа! Тај човјек је био Domingo Cavallo и постављен је на мјесто министра финансија са задатком да СТАБИЛИЗУЈЕ КУРС и СУЗБИЈЕ ИНФЛАЦИЈУ. Cavallo је то урадио једним потезом: претворио је централну банку Аргентине у МЈЕЊАЧНИЦУ, чиме не само да се није обрачунао са криминалцима у власти, него им је још ишао на руку! Том мјером ставио је државу у директну зависност о страном новцу тј. под МОНЕТАРНУ ОКУПАЦИЈУ.

2. Нереалан курс домаће валуте 

Тиме је њихова домаћа валута постала само трансакцијско средство (бон!) које није имало покриће у емисији новца из централне банке, него у вањском дугу! Тако је настало стање када држава одржава валуту нереално јаком уз помоћ вањског задуживања, чиме чини увозне производе јефтинијим него би требали бити, односно субвенционише увоз! У кредитном систему у којем је централна банка само мјењачница, урушавање економије почиње оног тренутка када се људи престану задуживати како би куповали некретнине, дионице, аутомобиле и осталу луксузну робу из увоза. Будући да је новац у оптицај улазио искључиво као кредит, а кредитна експанзија је је била готова, престао је и прилив новца. Све земље које су водиле политику прецијењеног курса прије или касније су довеле домаћу привреду до слома. Овакве мјере су довеле до потпуног колапса Аргентину, без да су имали рат! То је некад била богата земља пуна природних богатстава, али због погрешне регулације новца и криминализовних и корумпираних политичара претворена је у земљу јада и биједе. Баш како ће бити и с нама…

Све је више оних који исказују сумњу у тврдње политичара да ће их откази, нова задужења, већи порези и распродаја државне имовине одвести на пут привредног развоја и опоравка. Неки су се чак и усудили да јавно кажу да су баш те мјере довеле државу у овакво жалосно стање, а становништво у ропство и сиромаштво. Очигледно је да се владе мијењају, а проблеми остају. Ништа се не рјешава, а стање је све горе. Изгледа да је најтеже схватити да су сви проблеми међусобно повезани: високе каматне стопе, нереалан курс, пропаст производње, висока незапосленост, велик вањски дуг, масовне блокаде рачуна и судска извршења, растућа неликвидност и скурсеви, што је све посљедица финансијског модела у ком је централна банка само пука мјењачница! Ако се к томе додају још криминал и корупција владајућих, нерад/јаловост/корумпираност правосуђа и суноврат система образовања, право је чудо да још имамо круха да једемо, како је закључила једна београдска чистачица! Ови други фактори су исто толико важни као онај први, што показује ситуација у Југославији.

Народна банка Југославије је имала функцију примарне емисије, али економију су ипак морали одржавати амерички бесповратни кредити, због енормне корупција/непотизма/клијентелизма/ а нарочито НЕГАТИВНЕ КАДРОВСКЕ ПОЛИТИКЕ коју овај данашњи систем наслиједио и још разрадио до неслућених висина!

У таквим условима, у што год нетко улагао не може остварити добит. Односно, у што год улагао, ако и оствари неку добит, она је мања него што би добио да је новац држао у банци. Такав финансијски модел одговара само оним малобројним “краљевима” новца који могу луксузно живјети и енормно се богатити само од камата на те астрономске цифре новца који позајмљују државама и другима! Посљедица тога је да народ тешко ради да би добио мало новца, а они не раде ништа за голем новац! Одатле је очигледно да је немогуће се бавити производњом у условима нереалног курса јер је увозна роба јефтинија и наше творнице су осуђене на пропаст, а људи никако не могу да схвате да је курс нереалан! Није им јасно да у држави гдје су сви економски параметри негативни, немогуће имати стабилан курс, као што ми имамо.

3. Експоненцијални раст дуга 

Због чињенице да су камате на штедњу/депозит многоструко мање него на кредите, кредит је све теже отплатив, тим више што се ради о закону великих бројева и СЛОЖЕНОМ УКАМАЋИВАЊУ. Количина новца у оптицају се непотребно повећава за износ камате која се обрачунава на државни дуг, држава ту камату отплаћује новим задуживањем и тако банке, захваљујући сложеном укамаћивању, долазе до све више и више новца, а држава је под све већим и већим дугом. Тада банке почињу са својим класичним паролама народу: не можете живјети на дуг, морате смањити плате, пензије, социјална давања, приватизовати државну имовину итд. А до тада су нудиле кредите шаком и капом и чак “вукле за уши” оне који неће кредите! Из тог је јасно да стварни циљ банака и није наплата дуга. Банкари знају да је дуг отишао у небо и да је неотплатив, те да га држава НИКАД НЕЋЕ МОЋИ ВРАТИТИ. Наиме, држава ће стално имати дефицит и за потребе свог функционисања, а камоли за рате за отплату претходног дуга.

Стварни циљ банака је ПРЕУЗИМАЊЕ ДРЖАВНЕ имовине, односно стварних богатстава те земље на рачун тог нереалног астрономског дуга! Посебно ће тај “бич” осјетити становништво кад марионетске власти буду присиљене од стране ММФ-а да приватизују јавна предузећа (вода, шуме, аутоцесте, електропривреда) која имају карактер јавног добра и нису усмјерена ка стварању профита. Међутим, кад их приватизују, постаће немилосрдне гуликоже становништва, а њихове скупе услуге осиромашени народ неће моћи плаћати па ће му се живот свести на онакав какав је био у средњем вијеку: без воде, без струје и сл. Дужничка доктрина је највећа превара савременог свијета. Ако се тај сулуди концепт хитно не одбаци, сви ћемо пропасти. Остат ћемо без ичега, а нарочито без илузије да можемо живјети изнад својих могућности, кад нас спусте на ниво кмета или роба бескућника…

Без обзира на то колико ви радили и стварали нових вриједности, држава неће/не смије направити емисију незадуженог новца који би имао покриће у стварним добрима и служио њиховој размјени. Напротив, нови новац у оптицај може ући само као дуг, па у складу с тим, ако се жели добити новчана противвриједност за новостворене вриједности, друштво се мора задужити! То има за посљедицу: што друштво више ради и ствара, то је већа његова потреба за новим новцем-самим тим и дуг (експоненцијално!) расте. То је довело до апсурда да су оне земље у којима се највише ради и ствара- најзадуженије! (примјер Њемачке!)

4. Инсталирање ММФ-а 

За овакве прљаве работе Domingo Cavello је добио многе награде међународних банкара и из министарства финансија смјештен је у фотељу министра економије, гдје ће народу продати класичну причу ММФ-а по којој они живе изнад својих могућности, да влада мора смањити плате, пензије, повећати порезе, повећати радни вијек, школарине, увести партиципацију у здравству и сл. како би се влада могла и даље задуживати иако је и глади и дуга већ одавно превише… Путем Cavella ишао је и хрватски гувернер Рохатински чији погубни резултати на економију и финансије у Хрватској су све више видљиви, а за то је добио многе свјетске награде, баш као и Cavello… Слично је и у Србији (Динкић, Цветковић и сл.), а у БиХ сви политичари укључујући и гувернера Козарића се “не мијешају у свој посао”, већ такве исте подвале инсталирају, преко високог представника и њих, међународни (талмудистичке) банкари.

Слично је и у Словенији, гдје је све било у реду док се слушало Менцигера и имало властиту валуту и централну банку, али је то Јанша и његова камарила све уништила и претворила централну банку у мјењачницу…

Грци су се одрекли своје националне пароле: “Слобода или смрт” из доба борбе против Турака, да би данас, под “влашћу” марионетске владе која је продужена рука ММФ-а и Европске уније, трпјели чак и банкара за премијера који проводи политику нереалног курса заједно са рестриктивном фискалном и монетарном политиком. Те мјере су онемогућиле сваку могућност привредног раста, створиле велику незапосленост и уништиле њихову економију. Умјесто да одбаце еуро и поново уведу драхму, успоставе реалан курс, проведу експанзивну монетарну политику, захвале се ММФ-у, одлучили су се за монетарни систем сличан оном из Аргентине прије слома! Врхунац ироније и лицемјерства је то што домаћи политичари и страни банкари убјеђују народ да је то што раде по захтјеву ММФ-а за њихово добро! Због свега овога, данас је Грчка под монетарном окупацијом и у економском ропству, горем од онога 1941. кад су је окупирали Нијемци, јер и ова марионетска влада заступа интересе њемачких банака, а не свог народа. 

5. Гдје је рјешење

Нема те порезне (или друге) реформе или свеопће штедње и одрицања по захтјевима ММФ-а која нас може избавити из тог глиба, уколико се претходно не уради МОНЕТАРНА РЕФОРМА. Она је conditio sine qua non тј. услов без ког се не може.

Ако се и даље централна банка (која то није по дефиницији!) буде сматрала “светом кравом“ и нитко не буде и даље преиспитивао резултате њеног рада, пропаст нам не гине! Па зар није неопходно преиспитати СВЕ факторе који утичу на стварање овог хаоса у државама!? Међутим, страначки прваци (и лијевих и десних странака које се смјењују на власти и због тога се НИШТА не мијења набоље) су корумпирани од стране банака и иду им на руку, те преиспитивање рада централне банке држе ТАБУ темом. Одатле је јасно да страначки политички систем није ту да се брине за интерес народа, за праведно друштво и сл. већ за ИНТЕРЕС ФИНАНСИЈСКЕ ОЛОГАРХИЈЕ!

Како би тај циљ био остварен, било је потребно основати странке са формално различитим политичким предзнацима и окренути људе једне против других, а приче о патриотизму, социјалдемокрацији и сл. су само приче за НАИВНЕ гласаче да би се лакше манипулисало са њима… У ствари, бирачи су заправо на превару увучени у политички циркус који је гледано извана бучан и динамичан, а гледано из перспективе манипулатора потпуно безначајан, јер је СВЕ унапред одређено. Људи су потпуно несвјесни тога шта се догађа, а нису баш ни заинтересовани да то сазнају. Они одлазе на посао (ако га имају), долазе кући, раде кућанске послове, брину о дјеци, размишљају како да преживе мјесец, како да плате рате кредита, режије итд. Због заокупљености људи голим опстанком и спремности да задрже посао под сваку цијену, нитко не размишља о стварном узроку недостатка новца, пропадања предузећа и све веће незапослености. Слично је и са послодавцима. Они мисле да је рјешење у смањивању радничких права и више рада за мање новца, док радници мисле да су за све криви неспособни менаџери. А странке, и десне и лијеве, не мисле ни на шта друго, него да се докопају власти и узму “свој” дио колача… Ни једне ни друге немају рјешење, већ само нуде наставак агоније кроз подјеле бирача на лијеве и десне. И док они воде јалове дебате на ту тему, банке настављају са израбљивањем и пљачкањем.

Додуше, постоје неке странке које су одбациле ове идеолошке предзнаке и које стварно нуде рјешења (у Хрватској Живи зид, у РС/БХ “Снага народа”), али оне су у потпуној медијској блокади, а бирачко тијело не тражи начин да их препозна и примјети, а камоли да им се прикључи и бори заједно са њима. У овако трагичној ситуацији у домовини НИТКО нема право да буде незаинтересован, аполитичан и неинформисан. Најважнија ствар у једној држави – ток новца, је тотална апстракција готово свим становницима. Чак и већини економиста! Захваљујући томе, неколицина вањских богаташа у жељи да буде што богатија, зауларила је политичке странке и сад нас и једни и други обмањују и пљачкају…

Из свега реченог је очигледно да народ НИШТА НЕ ЗНА! А зашто не зна поред тако раширеног образовног система? Очигледно да се ради само о КВАНТИТЕТУ на рачун КВАЛИТЕТА. Због тога је образовни систем ПОТПУНО ЗАКАЗАО. Дјецу у школама уче рефлексној ПОСЛУШНОСТИ, да не преиспитују ауторитете, већ да им се слијепо покоравају без обзира на то шта им здрав разум говори. Осим тога, индивидуализам и размишљање изван оквира или одвојено од колектива се санкционише. Дјечје главе пуне небитним стварима како би у њима остало мање мјеста за битне. Ништа није случајно, све је детаљно испланирано! Од кољевке па до гроба, сваког становника…

Али, Аргентинци су се дозвали памети (што је код Балканаца још јако, јако далеко…) и схватили да је нереалан курс који се одржава вањским задуживањем, дио проблема а не рјешења, те да буџетски дефицит треба покривати из примарне емисије а не из вањског задуживања, па су изашли у огромном броју на улице. Тамо су, умјесто “мјера штедње” које ултимативно натура ММФ преко својих економских убица (попут Cavella), захтјевали су да се политичарима онемогући да и даље краду, а како вањски дуг није начинио народ па траже да га се отпише. Хтјели су МОНЕТАРНУ реформу: да инфлација поједе кредите/дугове, да држава уведе примарну емисију новца и да се онемогући да политичари даље краду. Народ је устрајао на тим захтјевима и успио је: Отписано је 2/3 вањског дуга, инфлацијом учетверостручила новчану масу и тако разбила унутрашњу кредитну кризу. Тиме се успоставио реалан курс јер новац у оптицају није више имао покриће у вањском дугу. Тако је народ сломио окове дужничког ропства. Те мјере спасиле су државу и народ од потпуне пропасти.

Извјесни Erich Bauer је у вези “опасности” по постојећи финансијски систем изјавио: “Немојте бринути око тога. Уз помоћ масовних медија, образовног система и репресивног апарата имамо потпуну контролу над људима. Наш обрзовни систем их од малена учи рефлексној послушности, тј. слијепом покоравању ауторитетима, а сви ауторитети су на нашој страни. Све док се широке масе баве посљедицама, а не узроком проблема, нема опасности за наш систем. Међутим, слажем се с вама, постоји опасност да дио људи почне размишљати и о узроку кредитне и с њом повезане економске кризе. У сваком случају, битно је заокупити умове људи са небитним стварима.”

Необразованим људима је лако манипулисати. Тим више што су људи у суштини СЕБИЧНИ и занима их уско само њихов проблем, а не желе да размишљају о проблемима других људи. Важно им је да спасе само своју “гузицу”, па макар и гурајући друге у пропаст. То значи да уопште немају социјалну интелигенцију и нису дорасли животу у друштву, већ само у уском кругу своје породице или евентуално у неком мањем “чопору”.

Дакле: Реалитy show, Big brother, Парови, спорт… то ће “имобилизирати” мозгове неуке руље, на што “они” рачунају… Такођер теме попут мијењања имена улица, замрзавања јајних ћелија, еxтра “права”хомосексуалаца и сл. служе за исту сврху.

Такав систем не каже отворено да се у њему може преживјети само бавећи се криминалом и корупцијом, али то је сваким даном јасније све већем броју становника, па многи од њих се прилагоде таквом систему због чега број криминалаца и корупционаша стално расте, иако се стално (само) прича о борби против корупције. Па тко ће се борити кад су они који би требали то да раде баш најкорумпиранији и најкриминализованији? Највећи криминал се одвија уз сагласност највишег нивоа власти, а смјеном власти тај криминал се не зауставља. Зашто? Зато што су СВЕ владе марионетске, тј. у рукама страних банака и корпорација, па се замјеном “лутака” ништа не мијења јер се не мијења манипулатор који управља тим “луткама”.

Хоће ли Балканци икад имати толико памети, знања и воље да ураде оно што су урадили Аргентинци?

Тешко, јер та знања се не стичу у инструментализованим школама и медијима, а за друге изворе знања мало тко од Балканаца се интересује… А ова знања нису нова. То је, на неки начин, знао још и Кублај Кан. Њему је улога новца била размјена добара, а не стварање дуга, што је почивало на здравој логици. Међутим, тренутни финансијски систем окренуо је леђа здравом разуму.

Да би становништво могло препознати ову велику превару и подвалу, мора бити способно да посматра финансијски систем из “птичје перспективе”, тј . да су способни сагледати “big picture”. Нажалост, таквих је јако мало у популацији, а могло би их бити више ако би показали интерес да оно што сами не знају, сазнају од оних који знају. Без обзира на то, требало им је бити сумњиво (али није!) бар то што су камате на штедњу многоструко мање него камате на кредите (1.5 : 10% и више), што је разлог да дуг расте много брже од новчане масе и све теже је отплатив. Иако  је то више него очигледно, људи то из неког разлога не виде. Или је то због тога што људи једноставније ставари теже прихватају као вјеродостојне?

Било како било, код нас великих побуна нема! Зашто? Народ се одрекао слободе ради привремене сигурности, мада је више него извјесно да ће ускоро изгубити обоје. Пропаганда система увјерава људе да ће имати сигурност уколико буду шутјели, покоравали се, трпјели и не буду указивали на мане тог система. Док се неправда догађала другима, они су шутјели, несвјесни тога да то и њих чека. Самим тим што никад нису стали у одбрану оних који су били угрожени од система, сад су свјесни тога да нитко није обавезан ни њих да заштити кад их то зло снађе, па су се препустили очају и самосажаљењу. Оно што је ту на први поглед чудно је зашто се не буне школовани млади? Изгледа, кад заврше факултет, систем је потпуно преузео контролу над њиховим умовима па више немају ни логику здравог разума, иако виде да у оваквом систему немају баш никакву перспективу (осим оних малобројних који се удјену у такав систем и беспоговорно му служе). Да ли је (и такав) живот толико драг или мир тако сладак да га треба платити ропством и ланцима? 

Међутим, једно зло никад не долази само. Људи би морали знати шта све доприноси њиховом све лошијем и лошијем положају. Као што смо видјели, огромну улогу у томе игра погрешна регулација новца (монетарни систем), али ништа мање нису криви криминал и корупција владајућих елита која се никад и ничим не санкционише, због чега се раширила од врха до дна! Како је то било могуће? До тога је дошло због тога што су владајуће партије најприје корумпирале државне институције (инспекције и друге контролне органе) а затим и ПРАВОСУЂЕ! То је довело до тога да су политичари давно схватили да не подлијежу никаквим санкцијама без обзира какву и колику штету починили свом народу и својој држави. Изгледа да се у странкама наталожио најгори шљам народа који нити шта зна од онога шта би требао знати, нити хоће да пита стручњаке. А ако им који од њих понуди рјешење, они га ИГНОРИШУ (у РС/БХ примјер Додика (СНСД) и Босића (СДС) који игноришу све што им доставља др Милојевић, а у Србији Цветковић и Вучић др Комазеца и Бранка Драгаша)

Зато, не само да никакве резултате у смислу побољшња стања у држави и друштву не могу донијети никакве мјере које натура ММФ, него нити икакве политике које пред изборе нуде и позиција и стара опозиција, које обје проводе ИСТУ политику нереалног курса са централном банком као мјењачницом и енормним криминалом и корупцијом. Зато су “резултати” исти, без обзира тко је на власти. Различите су само неважне нијансе због којих бирачи излазе на изборе и гласају за једне или друге. А живот пролази… Зато је потпуно свеједно за кога гласате, уколико не гласате против накарадног и корумпираног, криминализованог система. 

Дакле, једина алтернатива овом безнађу је САМОСТАЛНА и СУВЕРЕНА ДРЖАВА. То је оно што нам ова на врат окачена “међународна заједница” никакако не дозвољава, јер тад би били онемогућени да пљачкајку наше ресурсе! Њих подржава наша “домаћа” марионетска власт и лажна опозиција. А да је власт марионетска, не треба посебно доказивати: будући да зависи од вањског новца/кредита, зависна је од оног тко тај кредит даје и поставља услове. А услови су – да ради за њих, а не за свој народ… Баш тако и ради. Ако ова власт, која води политику бесконачног задуживања још остане, остаћемо и без тла по коме ходамо, а о другом да и не говорим. 

У оваквој ситуацији у какву су нас довеле марионетске владе и лажне опозиције, једини спас нам је моментални БАНКРОТ.

Тј. свака земља која је дјелимично или у потпуности отписала вањски дуг или прогласила БАНКРОТ, привремено је изгубила могућност кредитирања од међународних финансијских институција којима је била дужна. Осим пада кредитног рејтинга и краткорочне немогућности задуживања на међународном тржишту новца, није било других посљедица (примјер Аргентине и Исланда). А свака држава која не може из реалних средстава враћати дуг, већ га мора враћати из нових кредита, зрела је за банкрот. Према међународном праву држава има право отписати вањски дуг уколико га сматра нелегитимним. Нпр. да новац од задуживања није потрошен за добробит народа, већ корумпираног режима, што није потребно ни доказивати јер су нам државе свакако зреле за банкрот, па се и не мора улазити у расправе око нелигитимности дуга. Потребно је да само обавијести своје кредиторе да није у стању више враћати своје дугове без даљњег задуживања и да неће на тај начин да угрожава своје кредиторе на начин да од њих и даље узима нове кредите који не може вратити.

У ствари, најбоље се што прије на тај начин извући из те морбидне кредитне приче, јер кредитна криза ни у ЕУ неће никад престати. Флоскуле политичара о томе како треба резати дефицит, “стезати кајш”, да се на може живјети на дуг, и сл. су најобичнија ЛУДОСТ. 

6. Закључак 

Још сам давно била у чуду, гледајући како се стално форсирају што виши рекорди у спорту. Питала сам се: Докле то може ићи и шта ће бити са спортом кад то више неће бити могуће? Хоће ли тада потпуно престати интерес за спорт? А сигурно је да једног дана више неће бити могуће обарање максимално досегнутих спортских рекорда, јер људско тијело није перпетум мобиле и има неку природну границу без обзира на све стимулансе које трпају у те јаднике да би из њих извукли што већи профит! Међутим, нисам чула да је игдје итко поставио озбиљније ово питање.

Касније сам видјела да тако није само у спорту, већ да та мегаломанија представља суштину западњачке филозофије живота. Исти третман, као и спортски рекорди, има и профит у привреди западних земаља. Та трка за што већим профитом, чини ми се да је чак и већа него у спорту, тј. да је експоненцијалног карактетра. Поново сам се питала: Има ли томе икаквог ограничења или краја? Очигледно да су “тркачи” за профитом то схватили и смислили највећу свјетску превару претварајући новац из средства за размјену добара, у средство за стварање дуга, те тиме избјегли тај природни лимит профиту и свом неограниченом богаћењу. 

Због свега горе реченог, новац и дугове држава не треба преозбиљно схватити и ту спиралу задуживања треба што прије прекинути. Зато је у праву Бранко Драгаш кад каже да свака држава која више из својих властитих прихода не може више отплаћивати вањски дуг, треба ОДМАХ прогласити БАНКРОТ, јер то може према важећим међународним законима. Тада се престају враћати вањски кредити.

dr Rafael Correa

То су урадиле неке латиноамеричке државе, а најсимпатичнији начин исказивања тог банкрота је показао предсједник ЕКВАДОРА dr Rafael Correa, један млађи човјек са физиономијом Индијанца. Он је рекао:

 “Ми смо пропали и не можемо тренутно враћати своје дугове које није направио наш народ. Ми не кажемо да их нећемо вратити. Вратићемо их једног лијепог дана. Али, сад имамо друге важније приоритете, да бисмо уопште опстали. Најприје морамо опоравити уништену привреду и све остало, а кад то постигнемо, онда ћемо размишљати о плаћању тих вањских кредита… ” 

То треба да ураде и балканске државице.

Међутим, то није довољно. Бранко Драгаш предлаже читав пакет мјера:

1. Проглашавање банкрота,
2. Нови људи на свим кључним мјестима умјесто ових који ту циркулишу 20-ак година,
3. Увођење примарне емисије у Народну банку, тј. напустити неолиберални модел,
4. Доношење закона о поријеклу имовине и хапшење свих криминалаца и корупционаша који не могу доказати легално поријекло своје имовине и одузимање те имовине у и враћање у буџет/фондове (пензиони, социјални, развојни итд)
5. Сређивање поравосуђа да може обавити ту улогу.
6. Одредити правце развоја и захвалити се ММФ-у на досадашњој “помоћи”,
7. Не пристајати више на никакве ЕУ уцјене по цијену прекида преговора са ЕУ.
8. Обуставити приватизацију Телекома, ЕПС-а и других кључних ресурса Србије.

Има још много мјера које су неопходне да би се нормализовала ситуација у потпуно колабираној држави, а нарочито је то педантно осмислио др Алекса Милојевић који се одавно залаже за враћање ингеренција Централној банци у БиХ која је до сада била деградирана на ниво обичне мјењачнице, те успостављање развојних фондова из којих би сви који желе поктренути неку производњу могли по повољним условима дићи кредите. 

Има ли шансе да народ прогледа? Тешко. Мањина која укључи мозак може брзо схватити шта се догађа, али већина која вјерује инструментализованим масмедијима тешко да ће доћи до разумних закључака. Без обзира ако им се све ове чињенице представе и на најједноставнији могући начин. Они ће их игнорисати, негирати и говорити да они сами ту ништа не могу урадити (због лијености или презаузетости због гледања турских серија, big brothera, фарме, парова, спорта и других “испирача мозга”). А да су те чињенице истините и да се ипак нешто могло учинити да су се и они укључили, схватиће тек кад остану без посла, кад им банка заплијени имовину, кад не буду имали шта јести… Нажалост, већина их мора најприје лупити главом о зид да би отворили очи и погледали испред себе, што је уједно и највећа трагедија у овој свеукупној ситуацији. До тада ће се стално надати да ће то урадити НЕТКО ДРУГИ умјесто њих. А нема тко… Зато је избор пред нама врло једноставан: слобода или ропство. Сватко мора сам изабрати оно што му одговара.

Др сци. Радојка Праштало

_______________

Литература:

1. Иван Пернар:”Како је настао новац”
2. Текстови др Алексе Милојевића и програм странке “Снага народа” из РС/БХ
3. Текстови Бранка Драгаша
4. Текстови са интернета