„Сви се, дакле, саветници (министри м.п.) слажу и пристају,…, да краљ (А.В. м.п.) не може починити неправду, чак ни онда када би то хтео, јер њему припада целокупна имовина свих његових поданика, па чак и сами људи, јер сваком грађанину припада толико поседа колико му даје краљева добра воља; да је за краља све боље што његови поданици имају све мање, јер његова сигурност баш у томе и лежи, ако му народ не плива у слободи и богатству, јер кад људи уживају богатство и слободу, они нису расположени да подносе грубу и неправедну власт, док напротив, беда и сиромаштво омекшавају карактере људи, чине их покорним и код потчињених угушују сваку жељу за побуном.“    

(Т. Мор-Утопија)

***

Негде сам прочитао да, политичар размишља о следећим изборима а државник о следећим генерацијама. Са тим се могу само сложити уз додатак да Србија нема политичаре, ми заправо имамо политиканте, фолиранте, лопове и људе на власти који су непријатељи народа.

Формални и неформални систем владања Србијом

Расправе које се у свету воде између левице и деснице и да ли уопште постоји разлика (мишљења су да правог антагонизма и нема, него само репродукују власт), су код нас беспредметне. Не толико из разлога што имамо или немамо десницу и левицу, него из разлога што немамо ниједно. Док су се у другим земљама европе и једна и друга страна приближиле некој идеји социјал-демократије (својим варијантама), код нас су обе а-националне, односно су постале непријатељи народа, разлике о којима се овде говори, тешко да и познају. И једна и друга верују у моћ нових технологија али и то површно, преко “copy-paste” операције. У име неке демагошке идеје о једнакости и технолошке идолатрије, су и једни и други солидарни и само прате актуелни процес уништавања културе.

Актуелну политичку сцену Србије у грубо, можемо поделити на формалну и неформалну. Формална као и у већем делу света са транзиционим примесама изгледа, мало лево, мало десно, па у центар.

Карикатура: КОРАКС – Избори

У Србији би смо могли сада у грубо дефинисати владајућу странку као центристичку, која као и левица, осим што је непријатељ сопственог народа оптужује тзв десницу да је расистичко-фашистичка. Чини се да десница више него левица истраје на националном питању и верује у идеју националног помирења и консензуса око елементарних ствари. Али то је само илузија, још једна од заблуда која ће наш народ коштати будућности. И тзв. Центар (који су заправо као левица, само им је реторика популистичко десничарска) то зна али не признаје, да би могао да инкриминише како једне тако  и друге, уз истовремени `труд` да успостави моралну опозицију између оба блока. И што се више та два блока приближавају више истичу ту супротност моралне природе. Интересантно је да чисти капитализам, коме је само стало до флуидности и флексибилности радне снаге, је сада ближи левици него десници, као парадокс нашег времена. У том погледу је идентична ствар и у Србији. Суочена са мондијализацијом, дезиндустријализацијом, комунистичким наслеђем, финансијском и нашом посебном кризом и све више циничним акционарским капитализмом, та тзв. два блока у Србији су се изгубила, нестала у свом и нашем безнађу, анти-националној политици, која нас суштински води нестанку. У тој мери је то изражено да се више национално питање и не поставља, без као демагошка флоскула у унутар-политичком обрачуну и одржању тензије. У том контексту и не чуди појава снова о алтернативама и могућностима неког другачијег света. На жалост, у Србији се опет успоставља нека веза између комунизма и омладине, где се комунистичка идеологија омладини чини као атрактиван дискурс који редукује политичку реалност на конфронтацији два блока, двеју снага и постаје атрактивна визија ствари, посебно за младе духове.

Цена демо(но)кратије

Демократско начело једног друштва или потенцијал, би се морао огледати између осталог и у следећем: већина, ма каква била и по ма каквом питању постојала, би морала наћи у себи потенцијал уважавања мањине и ставова исте. Нпр., наметање воље `већине`  `мањини` на уштрб националних интереса Србије, а све  због издајничке и слугањске политике српских властодржаца, се тако лепо огледа кроз изјаву бившег председника Тадића, да је он председник само оних Срба који су гласали за њега. Намерно сам већину и мањину апострофирао, јер је питање шта је већина а шта мањина у Србији. Наравно, што је већи степен демократије то је и сразмера ближа квантитету односа већине и мањине. Начело уважавања мањине а не тријумф, који карактерише овај простор и народ, посебно искључивост, затире и поништава појам слободе у самој својој основи. Овде смо сведоци и директни учесници једног чудног апсурда, да се воља мањине намеће вољи већине под обратним изговором! Па тако разне маргиналне групе и националне мањине остварују много више од већине, односно намећу своје вредности већини (јако агресивно, узмимо само случај ЛГБТ популације, арбанаса на Југу, муслимана у Рашкој, Мађара везано за реституцију, да не говоримо о Војводини!). Чак и да дође до тога да мањина надвлада већину, никако се то неби смело догодити на уштрб наших националних интереса. У каквој су колизији демократија и слобода овом народу не треба посебно говорити, јер Срби љубе слободу изнад свега, али је не знају ценити, поштовати и неговати. Нудимо је свима, а сами рађе живимо у привиду слободе. Ко да више, лицитација је отворена! Неко ће рећи, апсурдно! Да ли?

У реду, то је формална анализа политичке сцене Србије и битна је ради разумевања евентуалних узрочно-последичних законитости функционисања политичког система. Ионако, независно од формалних законитости система, неформално функционише по братско-кумовској матрици деспотизма. За све политичке играче је најважније да добију сагласност или бар непротивљење из Лондона, Берлина, Вашингтона и Брисела. И то су кључни центри моћи који кроје власт у Србији. То се постиже ропском послушношћу, предусретљивом уважавању и заступању туђих интереса, а на домаћој сцени је све дозвољено, од батињања, претњи, уцена, прислушкивања, пљачке па до  ликвидација. Последице су катастрофалне, посебно због разуђености Србије, центрифугалних тенденција пословично разједињених Срба, недостатак родољубља као наслеђе једног минулог доба, агресивних претензија околних народа и држава, нејединства итд. У таквим околностима је губитак државности неминован. Да ли је кога брига?

Тзв. србски интелектуалци више верују CNN-у, BBC-у и другим креаторима јавног мњења, него своме народу, науци, традицији, култури и историји својој, више него самима себи, чак! Отворено заступају идеје нео-колонијализма и нео-либерализма, ратове, пљачку, силу и моћ. Последице њихове плаћеничко-аквизитерске улоге су ужасне. Наука је већ одавно слушкиња владајуће идеологије. У времену силе и новца, бескрајног цинизма и лицемерја, сви беже од истине, јуре успех и добит.

Бојећи се војног удара најпре је Слободан Милошевић ослабио и девастирао војску, а његови наследници су је само докусурили, тако да Србија сада и нема војску.

Дакле, не постоји озбиљна и одговорна, национално-родољубиво свесна и организована снага, за промену система владања и родољубиво образовање народа. Реално, у Србији су сада родољуби у мањини.

Овај преглед ситуације износимо и истичемо намерно, да бисмо дали акценат на наш патриотски блок и позвали на јединство, без обзира на све разлике и размимоилажења којима смо иначе склони. О другим нашим слабостима (славољубље, егоизам, завист, сујета) можемо сваког дана чути и прочитати, важно је то дефинисати као слабост.

Ми (као народ и држава) се актуелном изборном вашару Србије, немамо чему радовати. Пакује нам се свашта и ништа од тога није добро, шта више! Ја се надам и верујем, да ћемо смоћи снаге да се покренемо и окренемо точак историје, зауставимо суноврат српске државе и вратимо се на путу наших отаца, на пут Немањића!  Да вратимо част, славу и достојанство нашем народу, да вратимо осмех на лицима наших грађана, да нас се деца не постиде! Да се договоримо и кренемо пут јединства и националног помирења, да се вратимо нашим традиционалним вредностима, честитости, марљивости, човечности, гостопримљивости, људскости, саосећању.  Да поштујемо породицу, дом, како свој тако и туђи, јер породица је основна ћелија сваког друштва, алтернативе још нема.

Карикатура: Саша Димитријевић – ПОМЕРАЊЕ САТА

У таквим околностима је неопходно расвешћавање народа, буђење и тек након тога промена система владавине. У околностима партократске владавине какав је на делу у Србији, нужан је ванинституционални модел промене. Дуг и мукотрпан посао и процес.

Тако нам Бог помогао, за крст часни и слободу златну!

Љубиша Марковић, СНП Корак Србије

Љубиша Марковић

—————-

28. 3. 2016. за ФБР аутор Љубиша Марковић, приредила Биљана Диковић