Сава Јањић и просто ћутање… Колико се таквих ситуација можете сетити? Ни једне? Ево вам прилога за архиву.

25. март 2016. КМ Новине
Пише: Иван Максимовић

Недавни сусрет верног и богобојажљивог народа са Патријархом, у родољубивим медијима, који су једини и пренели вест, означен је врло поетично али исто тако и прецизно – „дан када је патријарх занемео„.

Стајао је, опкољен полицијом и окружен народом, гледао у људе који су дошли код њега због онога што може да уради, да спречи дављење Грачанице Ваљевске. Може, али пре свега би морао то да ради и у томе да се труди, мисли народ. Патријарх Иринеј не мисли тако. Барем није сматрао или није имао било шта да каже. Прошао је свој пут срамоте уместо онога који нам је прокрчио Господ, Голготе.

Паралелно са овим, постоји и виртуелни свет. У њему је „све лепо,  у њему је све нежно, у њему се све радује“… Тако хришћански звучи. Но, и тај мач са две оштрице ради оно што му је у природи, сече, изврће, разобличава и открива. А ван овога материјалног света, у том виртуелном, Срби имају свог представника, сајбер-монаха Саву Јањића. На то место бирали су га као што су „бирали“ и Патријарха. Некако се „наметнуло“, што каже народ…

Ово виртуелно није ни изблиза занимљиво и привлачно као оно прво али могућност мисионарења ни издалека није за потценити. Ипак је много више народа у том свету него у храмовима па су и кораци промишљени, одмерени, планирани. Да се ко не доведе у заблуду.

Дакле, огољено су искрени ставови оних који их озносе и заступају.

Чини се посебно о томе Сава Јањић води рачуна имајући на уму колико га очију прати. Али и чијих. А ако пажљиво посматрате, што уопште није случај са народом, и суспендујете им ону претпостављену улогу коју би требало да уз своје звање имају, нема потребе за улагањем напора да се открије кога је који ветар одувао.

Саву Јањића су одували неки западни ветрови са којима је могуће изборити се, но није желео изгледа. Е тај Запад подноси све ако се чини низ ветар, а ко се усуди да крене супротно, ако му је већ на путу, биће далеко одуван. Тога се и Сава плаши, не оног источног, благог, домаћег. Оног правдољубивог… не.

Готово да нико није приметио да је, приликом одлучивања хоће ли или не УНЕСКО предати српске светиње на „чување“ Шиптарима, Сава, који је и сам игуман једне од њих, јавно позвао да се то одложи док се не уверимо у добру вољу рушитеља. Не да се спречи, већ одложи!

Док се Грачаница годинама давила, Сава је ћутао као и сав црквени клир СПЦ. Од најнижег до самог врха. И добро му је било. Али наједаред, не баш обавештен админстратор Твитер налога Ваљевске Грачанице, у муци, прозове и Јањића који скочи на ноге лагане па држ’ не дај Грачаницу, да се спаси па да се спаси.

Читав један твит је написао, додуше није искористио свих 140 знакова колико је ограничење али су медији редом пренели од речи до речи овај захтев. Администратора одмах верници напали, неки критикјући, неки подсмевајући му се, како је екуменисту позвао у помоћ. И то је било све од прозивки. Убрзо би објављена Патријархова изјава где се он изјашњава како су се „они сагласили“. Са том изјавом „потопи“ се и његова ревност. Седе Сава опет на своју столицу и тап – тап по тастатури као и до тада…

Но, дође и овај дан.

Март, 24. као и сваке године, дан када се сећамо почетка НАТО агресије и времена када смо убијани као инсекти, са неким злоћудним жаром и демонским радовањем наших убица. Опет се народ разгаламио по сајбер свету, одлично се сећа патње и страдања и смета му лажљива и лицемерна, а понижавајућа политика потчињавања тим истим агресорима који се сасвим отворено нису покајали ни за дане бомбардовања, ни за дане страдања Срба после окупације. Још се намећу као добротвори!

Додуше, према Сави и сарадницима и јесу покровитељски расположени. И тако ће бити све док и он дува уз ветар. А тај ветар не трпи отпор, не трпи ни сећање, ни помен ако му не иде уз длаку. Разумевајући добро своје окружење, Сава Јањић је одреаговао чак скромније и од Хаику стила. Све чега се сетио, што је осетио и што га тишти он је овом фотографијом закопао у себе. Сакрио од своје савести у неки дубоки мрак и то показао – без речи!

А није да не уме да пише, јавља, коментарише… Ево на пример, изразио је дубоко саучешће и додатно објавио фотографију застава на пола копља испред ЕУ парламента у Бриселу поводом жртава тамошњег терористичког напада.

Стицајем чудних околности, баш из центра одакле је дириговано НАТО нападима на Србију и логистичка помагана терористичка групација шиптарских сепаратиста на тлу.

Но, пише он и о другим стварима. Тако смо имали сијасет информација и фотографија о сусрету и кретању енглеског принца Чарлса, посвећеног екуменисте и непријатеља Србије, у недавној посети Косову и Метохији. Да, опет, стицајем неких чудних околности, човека који је један од најзаслужнијих за НАТО агресију и пружање помоћи шипатрским терористима који су спалили преко 150 цркава, протерали преко 250 хиљада и преорали и попалили српска гробља и куће. Тај човек је примљен са највећим одушевљењем. И сви које он контролише, морали су да се поклоне свом џелату укључујући и јадно дете, малу Милицу из Призрена, која му је погурана руком Саве Јањића – уручила цвеће.

Осим ове безличне фотографије. На први поглед, ако не знате који је датум, помислите да му је нестала струја… Да је човек у мраку. „Сава Јањић је у дубокој тами“ каже вам помисао и некако га зажалите… А језа вас прожме, хладна, оштра…

На дан када је бомбардована Србија, Сава Јањић на свом Твитер налогу, на коме га велики број људи прати, објавио је фотографију на којој је све црно осим једне упаљене свеће. Поетично… наизглед. У ствари – бездушно, безобразно, поданички и издајнички.

Ни једне једине речи о страдању српског народа, невиним жртвама, јунацима из редова војске и полиције, који су и њега бранили а за то положили своје животе. Не, ни реч, ни помен ни сећање.

Пречести су постали дани у коме они који су прихватили улогу да бране, чувају и јачају Цркву, једноставно занеме…