Синиша Ковачевић
фото: pressrs.ba

Синиша Ковачевић, један од најзначајнијих савремених српских драмских писаца, од уласка у литературу увијек је у својим дјелима отварао важне националне и друштвене теме, али се одлучио за директан политички ангажман тек у зрелом добу. Прије неколико година приступио је тада већ опозиционој Демократској странци Србије и провео одређени период у врху ДСС-а. Када су послије повлачења Војислава Коштунице са предсједничке функције почела раслојавања у овој опцији, почетком 2015. Ковачевић је формирао Српски отаџбински фронт. СОФ је опстао упркос бројним изазовима са којима је Ковачевић био суочен након покушаја „пуча“ у режији неколико најближих сарадника.

Уочи избора у Србији, заказаних за 24. април, та странка наступиће на листи коалиције „Родољуби“, коју СОФ чини заједно са Источном алтернативом Драгана Тодоровића, Српском лигом Александра Ђурђева и још неколико групација.

На почетку интервјуа за Пресс који је урадио новинар Душан Марић, Ковачевић је одговорио на наше интересовање – откуд умјетник у политици:

– Умјетник у политици је исто што и адвокат или љекар у политици. Логично је, ваљда, да кад видите да ситуација не ваља, покушате да помогнете свом народу и држави. Узгред, Черчил је добио Нобелову награду за књижевност, Реган је био глумац, али и најуспјешнији амерички предсједник друге половине 20. вијека, Вацлав Хавел и Арпад Генц провели су Чешку и Мађарску кроз веома тежак период. На крају, више него успјешни политичари били су и Нушић, Кочић, Андрић, Ракић и Дучић. Бављење политиком је и питање морала. Како одговоран човјек може равнодушно гледати пропаст друштва у којем живи? Годишње умре 30.000 Срба више него што их се роди. Исто толико младих и образованих оде преко границе. Власт земљу води у потпуно погрешном правцу. Продају се земља, вода и небо. Логичније питање било би: шта сте до сада чекали?

* Шта сте хтјели рећи изјавом да у нормалним земљама „нема таквих прелаза у којима, у политичком смислу, легнете као месар, а ујутро се пробудите као вегетаријанац“?

– Постоје морални и политички стандарди до којих морате држати. Не можете данас скидати булеварску таблу са именом Зорана Ђинђића и стављати ону са именом генерала Младића, а сутра се проглашавати Ђинђићевим поштоваоцем и насљедником. Не можете захтијевати од људи колективну амнезију и негирати оно што сте до јуче представљали, ријечју и ђелом, тражећи од њих да забораве и дијелове властитих живота. Они који су јуче организовали демонстрације са смртним исходима, због хапшења Радована Караџића, данас пјевају „Оду радости“. Заборав, рођени, не може да се заслужи. Опроштај може.

* Политику сте назвали „неопходном количином примијењеног родољубља“?

– То је свеопшта дефиниција политике. Велики Цицерон је рекао: „Није питање шта Рим може да учини за тебе, него шта ти можеш учинити за Рим“. Касније су ту сентенцију приписали Кенедију. Типично амерички.

* Изјавили сте да је патриотизам елементарна људска емоција.

– Постоје четири основне људске емоције, које припадају такозваном ирационалном контексту: љубав према дјетету, према родитељима, партнеру и отаџбини. Ниједна од тих силних љубави нема рационални предзнак. Можда бисте ви више вољели да вам отац, умјесто што оре и копа, сједи у Академији наука, без мириса „пелинковца“ и јефтиног дувана, али то је ваш родитељ и та је љубав, начелно, безусловна. Тако је и са отаџбином.

* Чини се да су родољуби у Србији све мање у моди, да то мјесто заузимају „европске вриједности“?

– Бечки валцер, тегет одијело и љубав према отаџбини никад не могу да изађу из моде. А прихватање европских вриједности не искључује родољубље. Напротив. Само морате правити разлику између припадања европском културном моделу и уласка у великогерманску државу звану ЕУ. Разлика је огромна.

* Српски отаџбински фронт, на чијем сте челу, недавно је приступио коалицији „Родољуби“. Због чега?

– Све што не види себе у европској комфорној гробници за мале народе, све што не види себе међу НАТО џелатима, требало је да буде у једној колони. Нажалост, превладали су провинцијални примитивизам, ситнодушје и мали интелектуални потенцијал српских политичких лидера са такозваног десног пола. СОФ се ујединио, јер је то једини пут. Сујетна боранија то, нажалост, није разумјела.

* Прије неколико дана Ненад Чанак је поново затражио да се у Србији изврши лустрација, при чему је јасно да циља на тзв. патриотске снаге. Зашто нико не тражи лустрацију издајника и плаћеника страних обавјештајних служби?

– Лустрација је увијек морално проблематична, јер се ту поставља основно питање: ко ће сутра лустрирати лустраторе. Озбиљни народи и озбиљни системи то рјешавају на другачији начин. Што се тиче, како ви кажете, издајника и плаћених агената страних служби, па ваљда постоје органи задужени за то? Или не постоје? Ми смо држава без суверенитета, лишена духовне вертикале. Дио територије је под директном окупацијом, у Београду се о свему питају страни амбасадори. Политички врх ове земље коња везује тамо гдје газде са Запада кажу.

* Може ли се поново догодити да послије избора у Србији, 24. априла, у парламент поново уђу само проевропске странке?

– Политичка аномалија да 50 процената грађана једне земље нема своје представнике у скупштини, нажалост, може да се понови, зато што је опет побиједила неслога и шићар. Како каже ваш велики земљак Бранко Ћопић: „Знам ја нас…“

* Зашто је Русија боље рјешење од ЕУ?

– Зато што у овом историјском тренутку не постоји ниједан разлог моралне провинијенције да не будете са Русијом. Нису Руси упропастили Либију, Египат, Сомалију, Ирак, Јемен, Сирију и Авганистан. Нису иза Руса остали потоци крви и развалине бивших држава, него иза Американаца и Европљана. Нису Руси послали милионе у избјеглиштво. На страни Русије су и економски разлози. Њој можете продати све, сваку шљиву и свињу коју произведете од Лесковца до Лакташа, сваку флашу ракије или теглу пекмеза. Ко то не разумије или је недобронамјеран или је глуп.

* Захваљујући ријалити-програмима на телевизијама, Србија се претворила у једну фарму скарадности и неморала. Да ли је у питању диктат медијског тржишта или диктат власти која одвлачи пажњу од суморне стварности?

– Прије ће бити да је одговор у другом дијелу вашег питања.

* Шта мислите о раду министра културе Ивана Тасовца?

– Све најгоре. Признајем да сам приликом његовог именовања помислио да је прави човјек дошао на право мјесто. А онда су услиједила разочарања једно за другим и схватање да он свој посао не разумије. И не зна. Гомила глупости и гадости, попут укидања националних пензија, држања Народног позоришта у понижавајућем и правно невалидном статусу, идиотски законски приједлози, изостанак стратегије српског културног модела, буџет за културу који се мјери промилима…

* Били сте близак сарадник Војислава Коштунице. Како објашњавате његово повлачење из политике?

– Он се из политике повукао након великог изборног неуспјеха, као што је то и ред.

* На шта сте мислили кад сте изјавили да није имао среће?

– Није имао среће зато што је у његовом мандату отишла Црна Гора, а Косово је прогласило независност. Правде ради, тешко да би то ико успио да спријечи у том историјском и филозофском контексту.

Мала држава мора за културу да издваја колико и за одбрану!

* Снимили сте „Синовце“, занимљив филм о српској ратничкој традицији. Да ли ће бити још ваших филмова?

– Вјерујем да ће их бити још. Млад сам још да баталим нешто што веома волим и што знам да радим.

* Американци су на свом геноциду над Индијанцима утемељили цијелу филмску индустрију. У Хрватској, која баштини усташку злочиначку идеологију, годишње се сними на десетине филмова у којима се прекрајају новија историја и карактер ратова од 1991. до 1995. године. Зашто у Србији има мало филмова о Првом свјетском рату и ратовима деведесетих?

– Ово је питање за Тасовца. Мала држава мора за културу да издваја колико и за одбрану. Да би имала шта да брани. Не можете одустати од пјесништва зато што нема тржишта и што се бриљантни пјесници штампају у тиражу од 500 примјерака. У Србији филм и позориште, литература или сликарство, опера и филхармонија, никада неће бити профитабилни. Али не можемо зато да одустанемо од њих. Баш зато се не смије одустати.

* Како данас оцјењујете Слободана Милошевића?

– Са мање бијеса и више разумијевања. Сирак тужни без игђе икога. Просто није разумио на коју страну је пао Берлински зид. Није схватио да са реторском фразом може да измијени ток историје.

* На шта мислите?

– Замислите да је на Газиместану умјесто са „другарице и другови“, свој говор почео са „даме и господо, Србија ће расписати прве вишестраначке изборе“. То је та огромна одговорност државника. Шта мислите да је тада имао правилне политичке антиципације у којем смјеру би отишли догађаји? Уосталом, ни њега, ни Вучића, нико није молио да се прихвате тих подухвата. Копали су и рукама и ногама да на тим мјестима буду. Није живот што и пољем прећи, каже велики Борис Пастернак.

* Неуморни сте заговорник одбране Косова.

– Косово и Метохија су колијевка српског идентитета, државе, језика и цркве. Темељи косовских манастира су на плећима наших нерођених синова, а крстове на врховима кубета држе наши мртви очеви. Косово је у државно-правном и отаџбинском смислу искључиво и само српско, али завичајно припада и свим оним Албанцима који су тамо рађали ђецу и сахрањивали родитеље.

* Да ли је могуће историјско помирење два народа?

– Оно је неопходно и до њега је могуће доћи само разговором два народа. И ту не смије бити ни московских, ни вашингтонских, ни бриселских посредника.

* Позвали сте Томислава Николића да почне да се мијеша у свој посао?

– Он је једна трагикомична фигура. Поштовање функције предсједника обавезује ме на пристојност, зато нека одговор изостане.

* Како гледате на то што предсједник републике себи подиже задужбину у Бајчетини?

– Одувијек је код Срба постојао обичај да се граде покајнице. Ја лично држим да би боље било да је направио фабрику дугмади и запослио осам младих људи. Мислим да цркава има довољно, толико да их и потапамо, а народ и ђеца нам недостају.

* Коме бисте, од бивших и актуелних политичких лидера, повјерили да води Србију?

– Ниједном!

* Милошевић или Ђинђић?

– Премало је Ђинђић живио и владао, тако да је компаративна анализа са Милошевићем немогућа. Мени лично, Ђинђић је био и дражи и ближи.

* Тадић или Вучић?

– Ни Тадић, ни Вучић.

* Како оцјењујете политику Београда према КиМ?

– У овом тренутку српска влада нема политику према Косову и Метохији. Има неку канцеларију која се бави ничим и Албанце склоне опструкцијама, уз дискретно намигивање и Америке и ЕУ. Бојим се да ни Европа у овом тренутку нема јасно вођену политичку мисао кад је КиМ у питању. Нека воћка сазри, отпашће сама, мисле и Американци и Европљани. Бојим се да ми не затресемо дрво. Крајњи циљ је независност. Хајде да овај пут вјерујемо Николићу.

* Браните националне пензије за умјетнике, али међу њима буквално има пјеваљки и људи са трећеразредним дометима.

– Па ваљда је требало направити механизам да оно што дува у зурле и њаче по ријалитијима не може да уђе у то честито друштво. Овако сте са прљавом водом бацили и дијете. Знате ли колике су пензије слободним умјетницима поред чијих ремек-дјела пролазите у библиотекама и музејима? Бестидно мале.

* Ви сте један од ријетких националиста који тврди да не постоји опасност од сепаратизма у Војводини.

– Сепаратизам у Војводини постоји, али док огромна већина Војвођана, притом мислим и на оне који не припадају нашем народу, у Београд гледа као у Јерусалим, нема мјеста страху, али има опрезу. Можда би се они отцијепили, али не дају Стерија, Доситеј, Ђура Јакшић, Змај и Лаза Костић, не дају Бранко Радичевић и Јован Ђорђевић. Не дају они који Србију доживљавају као свој прапростор и вјечиту матицу.

* Зашто се уопште не говори о бијелој куги, највећем проблему српске нације?

– Не знам, али знам да ја не пропуштам ниједну прилику. И овај интервју је доказ за то. Фридрих Ниче каже: „Кад нас нема, ничега нема.“ Уморни смо и стари као народ, немамо још много времена за опоравак.

—————–

19. 3. 2016. Душан Марић – pressrs.ba, за ФБР приредила Биљана Диковић