Полагање венца на место убиства Ђинђића 2016.

И ову годишњицу смрти Зорана Ђинђића његови саборци из ДОС-а и политички наследници, међу којима је лажних много више него правих, искористили су за његово неумесно величање и оцрњивање политичких противника.

Најдаље су отишле дневне новине „Блиц“ и Ђинђићев наследник на месту лидера Демократске странке Бојан Пајтић.

„Блиц“ је преко целе насловне стране објавио слику убијеног премијера и његове покојне мајке, уз патетичан наслов: „Хвала што сте га родили, извините нисмо га сачували“. Као да су у питању Исус Христос и Марија Магдалена.

Чиме је то Зоран Ђинђић задужио Србију и српски народ толико да се једна новина у име целе нације његовој мајци захваљује што га је родила? Баш ничим.

Ђинђић је израелском листу „Haaretz“2. маја 1999. дао интервју где је између осталог рекао: „Нема потребе за копненом операцијом и формалним освајањем Србије. Да би довело до конфликта између НАТО-а, Русије и Кине, и до међународне кризе. Најлогичнија ствар коју НАТО може да уради јесте да настави рат из ваздуха, који је врло ефикасан. Уништили су инфраструктуру у Србији и за десет дана до две недеље, овде ће бити врло тешко да се живи без гаса, струје, мостова и телекомуникација. Милошевић неће бити у стању да води рат дуже од десет дана или две-три недеље.“

Он, Коштуница и остали лидери ДОС-а су на власт дошли државним ударом, паљењем и пљачком Народне скупштине и РТС, понижавајућим разоружавањем и скидањем у доњи веш српских полицајаца који су чували највишу српску државну институцију. У НБС и Царину упали су са оружјем и чарапама на главама. Главни сарадници у том послу били су им ЦИА и Земунски клан.

Под њиховом влашћу Србија је постала прва држава која је свог председника, Слободана Милошевића, изручила страном суду, Хашком трибуналу. А да би што више понизио српски народ, лично „патриота“ Ђинђић је одлучио да то буде на Видовдан, један од највећих српских националних празника.

Ђинђић у „чувеној“ мајици ОТПОР-а

Из затвора су ослободили 1.300 терориста ОВК. Који су амнестирани као да су рушили туђу бесправно изграђену шупу а не њихову државу. Као да су убијали пилиће а не хиљаде српских војника, полицајаца и цивила. Ослободили бригаду терориста а заузврат нису ослободили ни једног од више стотина киднапованих Срба. Које су Албанци живе черечили ради продаје њихових органа.

Под њиховом влашћу Наташа Кандић, Соња Бисерко и остали плаћеници западних обавјештајних служби постали су држава у држави. У којој је патриотизам изједначен са примитивизмом и кривицом, а окупљање педера један од најважнијих друштвених догађаја.

Није Зоран Ђинђић био ни малолетно дете, ни национално благо, да га ми чувамо и извињавамо се што га „нисмо сачували“.

Да је жив, ако би неко неком требао да се извињава, он би требао да се извини грађанима Србије.

Зато што су он, Коштуница, Батић, Чанак, Веселинов, Веља Илић, Млађан Динкић, Момчило Перишић, Чеда Јовановић, Небојша Човић, Душан Михајловић и остали опскурни ликови тадашње тужне стварности привреду Србије уништили тако темељно да се неће опоравити ни у следећих 20-30 година. А питање је и тада.

Зато што су он и његова досовска братија, скупљена с коца и конопца, кроз лоповску приватизацију, преко фантомских фирми са Девичанских и разних других егзотичних острва, будзашто распродали стотине српских предузећа и пола милиона радника истерали на улицу. У глад и безнађе. Сам бог зна колико их је умрло од глади.

Или смо можда требали да га чувамо зато што је три велике шећеране, које су само у залихама сировине имале имовину вредну десетине милиона евра, продао за девет евра? Свом куму и директору своје Демократске странке.

И још стотине и хиљаде зато.

Бојан Пајтић је 12.март схватио искључиво као добру прилику да у предизборном обрачуну демократа и напредњака противничком тиму убаци „тројку“. Са изразом лица снаје која лажно жали свекрву, изјавио је да Србију воде они који су најављивали Ђинђићево убиство. Циљао је на Вучића.

Шта год ко мислио о њима и њиховом управљању државом, Србију данас воде они који су на власт дошли гласачким листићима а не багерима. Друго, Вучић са атентатом на Ђинђића има везе колико и са убиством Милошевића у Хагу. Наиме, и њега је оштро критиковао.

Судски је доказано са су Ђинђићу главе дошли његови пријатељи и савезници у рушењу Милошевића, мафијаши из Земунског клана Шиптар, Кум и Легија. Код којих су његови најближи сарадници, чеде и бебе, одлазили на купање у Шилерову, а из ње излазили са кесама новца. С тим што не треба искључити ни могућност да значајну улогу у организацији 12.марта имају ЦИА и МИ 6. Исте оне западне обавештајне службе које су Ђинђићу и ДОС-у помогле да 5.октобра изведу државни удар и запале државни парламент.

Вучић је у то време био функционер Шешељеве СРС. Опозиционе патриотске и проруске странке која је свакодневно трпела ударце од криминализованог прозападног режима. Имао је много пречих послова од скидања Ђинђићеве главе. Чувао је своју. Као и већина грађана. Толика је демократија тада била у Србији. И сигурност.

Само је било питање ко ће од досовских омиљених убица и мафијаша да те узме на нишан. Чуме или Легија. Шиптар или Кум. Сколе или Шљука. Цецин Ћента или Карлеушин Ћанда. Дуги или Бата Трлаја. Или ко зна која од досовских „специјалних екипа“, које су извршиле терористички напад на Станицу полиције Стари град и из ње однеле 400 комада оружја.

Да убијају војску и полицију. Ако крену да бране уставни поредак.

Зоран Ђинђић је докторирао филозофију на католичком (језуитском) Универзитету у немачком граду Костанцу. Он је писао о језуитима и Лојоли. Написао је и предговор књизи Игњација Лолоје „Начела језуита“, у издању београдске Младости из 1987. године, под називом „Ignacio de Loyola – duhovni vitez borbene crkve“.

Ђинђић је заувек променио Србију, тврде досовци.Ђинђић је другачије замишљао будућност. Ђинђић би данас био разочаран. Србија би била у ЕУ. Уместо поплавних таласа (за које је наравно крив Вучић) Србијом би текли мед и млеко, а НАТО и Албанци би нас клечећи молили да назад узмемо КиМ. Да је Ђинђић на власти.

Што би рекао Милошевић, мало морген. Ђинђић је на власти био скоро три године. Резултат: уништена привреда, убрзани одлазак КиМ и масовна убиства Срба у Приштини, убиства и обрачуни са политичким противницима у Београду. Двојице највећих, Милошевића и Шешеља се решио тако што их је послао у Хаг. Толико о његовој демократији.

Није Ђинђића у управљању државом наследио Вучић, него баш они који сад лију сузе над „постђинђиђевском“ Србијом – Борис Тадић, Зоран Живковић, Ненад Чанак, Чедомир Јовановић и компанија. И нису на власти остали 13 месеци, већ 13 дугих година! Довољно да покажу шта знају. Било, не поновило се.

Ко их је спречавао да спроведу Ђинђићеве „визионарске“ идеје? Имали су сву власт у држави и подршку Запада. И нису урадили ништа. Прво, зато што Ђинђић није био никакав визионар, већ голи прагматичар, који је, зарад власти, личног богаћења (погледати имовину Ружице Ђинђић) и задовољавања интереса западног крупног капитала, Србији нанео много зла.

Друго, зато што су Чеду Јовановића, Зорана Живковића и остале досовске мутљаге и тада, као и данас, занимале само паре, Фиделинке и фрушкогорски виногради а не Србија и визионарске идеје.

Душан Марић

Душан Марић

—————-

ПОВЕЗАНО:

Нил Кларк: „ЂИНЂИЋ, КВИСЛИНГ ИЗ БЕОГРАДА“

Гардиан (Лондон): КВИСЛИНШКА УЛОГА ЗОРАНА ЂИНЂИЋА И ДРУГО ЛИЦЕ ОКТОБРА 2000-ТЕ

Ексклузивно: Транскрипти разговора страних обавештајаца у Србији и иностранству (4)

———–

18.3.2016. за ФБР аутор Душан Марић, приредила Биљана Диковић