Не. Нисмо ми толико глуви, да не умемо чути и тишину… Тишину која допире с ваше стране, драга моја браћо, драги свештеници…

Није ли вас школа коју сте учили приближавала Истини? Није ли вас благодат коју сте каткад осећали, наводила на мисао да ватра у срцу не сме да се угаси, колика год да је цена коју плаћате за ту ненаплативу радост? Није ли вас живи Христос научио шта је то грех? Како се од њега чувати и чему се то леђа никада не смеју окретати, па макар по цену живота? Нису ли вас житија Светих отаца учила одрицању од свега овоземаљског- титуле, новца, и свега онога што је противно учењу Онога, који је ради нас страдао? Ком сте се приволели царству? И шта је то што сме да вас уплаши? И није ли вам на крају жао народа који вапи за Истином, уместо за ласкањем које сервирате на астал последњих времена?

Зар стварно мислите да ће вам Господ окренути леђа, ако вас зарад Њега рашчине, прогнају и оставе без крвавог новца којим пуните ваше, све празније душе? Зашто нисте постали месари? Аутолимари? Научници? Ватрогасци? -Тада вам ова питања нико никада не би поставио.

Али докле год своја недела кријете испод мантије- теже ће вам бити да дате одговоре у час Страшнога суда. Искрена да будем, ја се у ваше титуле не разумем. У ваше чинове и ваше лествице. За мене сте такви, какви сте сада, сви редом на дну. И то ћете бити, докле год не отворите духовне очи и не сагледате своје досадашње поступке и будуће намере.

Зато проговорите већ једном, ако за Бога знате. Јер ваша тишина нам пара уши. Станите уз намучену Грачаницу Христа ради, јер ће њен нестанак значити нестанак свих нас. А онда времена за кајање неће бити.

Грачаница је данас место са ког се Србија пење у небо. Зато узмите тај крст, колико год да је тежак и станите у одбрану светиње. Нек вам је Бог на помоћи.

…још од прошле године, од рушења конака, викали смо гласно! Али тихо плакали. И молили народ српски: станите уз Грачаницу! Ипак, мук је био гласнији. Неко је помислио да смо луди. Неко је чврсто веровао да јесмо. Неко је о томе читао из топле фотеље, онда када се мало верујућих људи сабрало око Светиње, не марећи за мраз и неке нове препреке.

Није било ни хране ни огрева, али снажном вером у Христа Бога, савладано је и то искушење. Подршке у виду „лајка“ никада није мањкало. А воље за покретом, нема ни сада. -Сад, када пред очима гледамо сопствену пропаст. Срамоту. Молимо се за Француску, путем фејсбука. Молитва из фотеље. Сажаљевање… Безумље! Избеглицама из Сирије ширимо руке. Разорене свести и подсвести… Ментални крах! Својатање туђег се одувек бројало у грех.

Али погледај мало свој тужни праг. Погледај унапред. Завири у будућност својих потомака. Видиш ли пустињу? Док из фотеље, сад већ ни топле, кривиш за сопствену несрећу и јад све! -Све осим себе.

————

6.3.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић