Предизборна кампања је почела, иако избори још увек нису расписани, али ми смо имуни. Таблоиди се размећу скандалозним насловима који углавном обилују речима као што су „Шокантно“ и „Ексклузивно“, како би нам јавили да међу нама, то јест њима – има педера, али да нема више лове, али ми смо имуни на било какво згражавање. Између доминантних вести о томе ко је пао у несвест у неком од ријалитија, ко има ванбрачно дете, који политичар има блиске сусрете треће врсте са старлетама, колике су алатке еротским радницима, ваљају се и вести о министру који је био близак сарадник „земунског клана“, о пијаном посланику који заплиће језиком у скупштини, а у том естрадном скандализму, промичу и озбиљне вести о отварању нових погона, о читавним страначким одборима који колективно прелазе у наручје неке друге странке. Помиње се бивши председник и његови сусрети са Гадафијевим сином, али и садашњи председник од кога се, примајући једну награду, ограђује писац лауреат, па то изазива бурне реакције јавности – од честитки за храброст, до опаски да се тиме вређа институција председника, па чак и сама држава.

За то време, Србију, као Србију, нико неће да вређа, иако смо некако и на то постали имуни. Трагедија наших дипломатских службеника који су погинули у бомбардовању америчких снага у Либији, претвара се у нову драму, пошто амерички амбасадор лапидарно јавља да та колатерална штета уопште није онаква каквом су је описали српски званичници. Амбасадор који је до тада био у српским медијима именован као Скат, добија српски изговор – Скот, а српска влада тражи од Пентагона доказе за тврдње да са смрћу наших дипломата америчке снаге немају ништа. Док та рашоминијада траје, у Нишу се спремају демонстрације против Споразума са НАТО, налик на оне које су се прошле недеље десиле у Београду и о којима су медији слабо извештавали – сасвим логично, с обзиром да су насловне стране и ударне емисије биле резервисане за ватрене обожаваоце НАТО, па је необавештени посматрач могао да закључи да у Србији, ових дана, од НАТА нема бољег заната.

И док страни медији ових дана објављују како је Хашим Тачи ратни злочинац, одговоран за трговину органима, на насловним странама наших новина звечи најновија вест да је Тачи изабран за председника Косова уз помоћ тамошњих Срба, који су му дали кворум. Шта је глас, у односу на онолике бубреге, пита се обичан грађанин, док премијер изјављује да није срећан и задовољан због избора Хашима Тачија за косовског председника, али да је то жеља албанске већине приметивши да Срби нису гласали за Тачија, али да се боре за свој опстанак на Косову и гледају да добију што више, те да их у том смислу подржава.

Шта ће Срби добити, тешко је да се сада види, можда и због оноликог сузавца који се пуши у косовском парламенту и испред њега. За то време Македонија затвара границу, док наши медији јављају да је ситуација са избеглицама критична и да је војска у приправности. Ту и тамо могло се прочитати да је Србија у проблему због наводне промене избегличке руте који ће преко Албаније и Косова покушати да стигну до обећане земље, док се овдашња опозиција прерачунава ко ће с ким на изборе. Динар је пао, али има ли имунијих од нас на ту тему?

Извесну нелагодност изазвала је вест о новом закону о обавезном вакцинисању деце – родитељима који се о закон оглуше прете новчане казне, затвор и чак и одузимање деце, али изгледа да смо и на то имуни.

Занимљиво је да што се тиче вакцина, многима јесте промакла вест да је наш чувени институт Торлак, продат фармацеутском гиганту НОВАРТИС, познатом и по производњи злогласне вакцине ГАРДАСИЛ, али ми смо изгледа колективно вакцинисани против постављања важних питања.

Нема медија који је у објавио да у нашем Уставу стоји: Неповредивост физичког и психичког интегритета, члан 25, да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободног пристанка. Такође, нема медија који је објавио да вакцинација није обавезна у свим земљама ЕУ. Јер невакцинисана деца су претња за вакцинисану?

На брдовитом Балкану је баш као у Десанкиној песми – сви ћемо бити пелцовани у једном дану. Али, ми смо постали имуни и на поезију.