Док са једне стране долазе негативни коментари на одлуку парламента да усвоји предлоге измене Закона о култури, и укине установе културе од националног значаја, са друге стране чују се супротне реакције.

„Не видим неки велики проблем у томе. Просто, нико од нас неће изгубити тај статус, него ћемо сви бити враћени у време када га нисмо ни стицали. Све ове установе културе које су побројане као установе културе од националног значаја у суштини то и јесу. Свака та установа ради свој посао на основу Закона – нити смо га раније радили горе, нити га сада радимо боље, нити смо имали неки бољи ни повлашћени положај“, каже Љиља Богић, Завод за заштиту споменика културе Сремска Митровица.

У другим установама културе наглашавају да им таква законска потврда националног значаја никада није ни била потребна само као статусни симбол, јер оне радом најбоље потврђују свој национални значај.

„Ми смо Српско народно позориште – најстарија театарска професионална институција која непрекидно ради од 1861. Ако је таква институција – поред свих награда са Битефа, Стеријиног позорја, после чињенице да је опера у Кану на Армел фестивалу наступала, да су нам балетске представе биле широм света – ако ми треба да доказујемо то, онда је то бесмислено. Ми смо пристали да доказујемо тај статус да бисмо га стекли не због угледа, него управо зато да бисмо били финансирани на другачији начин. Ту нас је држава изневерила“, објашњава Александар Милосављевић, управник Српског народног позоришта.

У Српском народном позоришту упозоравају на катастрофалан положај позоришта у Србији, и подсећају на то да ни Закон о култури, који је 2009. омогућио постојање установа културе од националног значаја, заправо није донео ништа ново, јер нису била донета подзаконска акта за посебан начин финансирања таквих установа, које недавним усвајањем измена Закона више не постоје.

———-

 

21. 2. 2016. РТВ, за ФБР приредила Биљана Диковић