фото: лична архива, НОВОСТИ

НИКАДА нисам маштала да летим „боингом“, али зато данас управљам и путничким и војним авионима и хеликоптерима преко „руку мојих ученика“. Волела сам свој посао и радила га с пуно љубави. Највеће задовољство ми је што данас могу да кажем да сам многима „подарила крила“.

Овако своју причу започиње Светлана Миленковић (56) из Лесковца, једна од четири жене које су чиниле прву генерацију девојака пилота Ратног ваздухопловства СФРЈ, а која је недавно прославила прву годину пензионерског стажа. Тврди да су јој авиони били „у генима“ јер је и њен отац завршио Савезну пилотску школу у Руми. Иако се он није професионално бавио летењем, проналазак његове пилотске књижице на дну фиоке за Светлану је био пресудан у животу.

– Имала сам само 10 година, када смо мој две године млађи брат Саша и ја пронашли очева документа. Притискали смо га да поново почне тиме да се бави, све док у њему нисмо пробудили дечачке снове о летењу. Сувишно је рећи да се наш живот од тада свео на одласке у школу и на аеродром. Са летењем смо могли да почнемо тек са 16 година и то чекање нам је тешко падало – присећа се Светлана Миленковић, у ваздухопловству познатија под девојачким презименом Митровић.

Чим је напунила 16 година завршила је једриличарску обуку и добила дозволу за пилотирање, да би се већ са 19 први пут појавила на Државном првенству у једриличарству. Тада је стала раме уз раме са 36 мушкараца-такмичара у овој, до тада строго мушкој професији. Убрзо постаје наставник једриличарства, а две године касније је понела статус државног репрезентативца на Европском првенству у једриличарству за жене у Суботици. Када је ЈНА коначно отворила врата за жене, Светлана је схватила да је то права прилика за њу.

– Љубав према војном позиву и квалитет и квантитет летења који је војска могла да пружи, пресудили су да конкуришем за Школу резервних официра авијације за жене где сам и примљена. Моја највећа жеља је била да након тога постанем официр Ратног ваздухопловства, као што је у то време било омогућено нашим колегама. Међутим, након нас, следеће године била је друга класа од пет девојака које нису полетеле самостално. После тога школовање пилота жена је прекинуто – објашњава ова пензионерка, која иза себе има 1.100 сати на једрилицама, 500 сати лета на авионима и два падобранска скока.

Иако су њена околина и породица били свесни љубави коју гаји према авионима и летењу, у први мах били су затечени одлуком да оде у Задар на школовање.

– Мама је плакала и одговарала ме, тата је био збуњен, али се брат искрено радовао – кроз осмех на лицу присећа се Светлана. – Упркос почетном отпору, имала сам касније потпуну подршку породице која је увек била поносна на мене.

Светлана Миленковић у Задру

Долазак прве класе девојака у војну базу у Задру припреман је готово шест месеци, од избора начелника, посебног правилника, адаптирања објеката за њихов смештај. Њих четири из четири краја тадашње Југославије, нису знале ништа о томе како ће обука изгледати, али су претпостављале да ће све очи бити упрте у њих, почев од учења, летења, па до понашања.

– Знале смо да морамо да оправдамо поверење које нам је указано и отворимо пут другим девојкама. Колеге су нас најпре гледале са интересовањем али и неповерењем да ћемо моћи да обавимо све задатке као и они. Међутим, са првим оценама из теоретског дела, сумње су полако нестајале. Након падобранске и летачке обуке доказале смо да су и жене способне да буду пилоти у војсци – прича Светлана.

Светлана Миленковић у пензији је од 1. јануара прошле године, каже да ужива у новом статусу и да коначно има времена и за неке друге ствари. Уписала је часове јоге, посветила се читању научне фантастике, ужива у друштву супруга и црног лабрадора Тобија. Више не лети, а каже и да јој летачке дозволе нису важеће.

– То не значи да не могу да их продужим уколико пожелим – осмехује се Светлана. – Имам понуду колега из Краљева да ми помогну у томе, али мало ћу размислити, баш ми се допао статус пензионера.

Иза себе Светлана има 1.100 сати у једрилицама

СЕЋАЊЕ НА БРАТА НЕ БЛЕДИ

СВЕТЛАНА је посебно уживала летећи са својим братом Сашом.

– Најпоноснија сам на свог покојног брата који је био правник, контролор летења и наставник једриличарства, првак Србије у једриличарству, првак Југославије у прецизном летењу. Погинуо је 1990. године у Београду на припремама за Светско првенство у Аргентини. Његова смрт оставила је највећи траг на мене. Нешто што сам највише волела у животу, отело ми је некога кога сам највише волела у животу. Више ништа није било исто, па чак ни летење – искрено ће Светлана Миленковић.

УЧЕНИЦИ У „ЕР СРБИЈИ“ 

КАЖУ да је добар наставник онај којег ученик превазиђе. Ако је тако, онда сам ја одличан наставник. Многи моји ученици постали су пилоти Ратног вазухопловства, а посебно место заузимају моји дечаци из лесковачког аероклуба „Саша Митровић“, који носи име мог покојног брата. Први мој ученик који је полетео самостално, Бобан Стаменковић, лети сада за канадску компанију и већ је у своју књижицу уписао 15.000 сати налета. Милан Маловић и Ненад Митић лете за „Ер Србију“. Поносна сам на све њих – каже наша саговорница.

——————

Светлана Миленковић: Како сам постала прва жена пилот у војсци…

13. 2. 2016. НОВОСТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић