Ненад Узелац: Окупација Србије – НАТО гори од Хитлера

Ових дана Скупштина усваја закон по којем ће НАТО моћи слободно да се креће територијом Србије, да размењује информације са српском војском, војници НАТО ће имати дипломатски имунитет, а биће им омогућен и приступ свим државним и приватним објектима. Поред тога, НАТО ће бити ослобођен пореза, ПДВ-а, моћи ће да увози опрему и уговара набавку робе, услуга и грађевинске радове – без икаквог оптерећења. Овај закон ратификује окупацију Србије од стране НАТО.

Да се подсетимо да је НАТО ово исто тражио у Рамбујеу 1999. године када је четири сата пре краја преговора стављен на сто Анекс Б Споразума којим је СР Југославија условљена да прихвати окупацију, али је тадашња српска власт то одбила. Уствари, тај Анекс је намерно стављен на сто на крају преговора како би Срби одбили, а НАТО тако добио оправдање за агресију. НАТО је по сваку цену хтео да бомбардује Србију, и да су Срби прихватили овај Анекс Б, НАТО би постављао још теже услове док Срби не одбију. Да је то истина потврђује и највећи амерички идеолог Хенри Кисинџер у својој књизи „Да ли је Америци потребна спољна политика?“, када каже „да споразум не би прихватили ни анђеоски Срби“; „да је то био катастрофални дипломатски документ који никада није требало представити у том облику“; „да су захтеви из Рамбујеа обележили вододелницу у историји Алијансе због тога што су толико инсистирали на рату“. Дакле, по признању Кисинџера, НАТО се у Рамбујеу борио за рат, не за мир. Разлог што је НАТО-у била потребна агресија јесте да се њоме потврди јединство НАТО и да се европски савезници Америке оставе под контролом НАТО-а, јер амерички идеолози и политичари НАТО сматрају средством да се Европа држи под контролом Америке. Како је то изразио Збигњев Бжежински:”Европа је амерички протекторат”.

У односу на овај Закон и Споразум из Рамбујеа, погледајмо шта је подразумевао споразум са Хитлером о уласку Југославије у Тројни пакт у Другом светском рату:

1.„Поводом данашњег приступања Југославије Тројном пакту немачка влада потврђује своју одлуку да поштује суверенитет и територијални интегритет Југославије без икаквог временског ограничења“;
2.„Владе Сила осовине неће током овог рата од Југославије тражити да дозволи транспорт трупа преко југословенске државе или кроз њену територију“;
3.„Италија и Немачка уверавају владу Југославије да у вези са војном ситуацијом оне не желе да упућују било какве захтеве за војну помоћ“.

Дакле, из овога видимо да Хитлер није тражио окупацију Србије и присуство немачке војске на југословенској територији.

Закон којег Скупштина усваја ових дана јесте и посредно, својеврсно признање да је НАТО агресија на СР Југославију била легитимна. Оно што много више може да забрине грађане Србије јесте то шта све НАТО војници смеју да раде. На пример: могу да пребију некога ко им је добацио нешто и за то неће одговарати; могу да силују по Србији и да за то не одговарају; могу да упадају људима у куће, ако им затребају и неће одговарати. Могу да раде шта желе и за то све неће одговарати. Докле ћеш трпети, Србине?

Оно што смо некада одбранили у рату, толике жртве које су пале да Србија не би била окупирана, дозволили су неки други у миру, а жртве обесмисли и увредили. Једном је Ернест Ренан на француској Сорбони рекао најтачнију дефиницију нације да је нација велика солидарност жртава датих и спремних да се дају за слободу Отаџбине. Ако је потребно да се одлучује да ли НАТО треба да има слободу кретања по Србији, онда је у том одлучивању глас НАТО жртава, глас све оне убијене деце, пресудан.

НАТО је Србе бомбардовао три пута: у Крајини за време Олује; у Републици Српској 1995. године и у Србији 1999. године. Овим законом сва ова бомбардовања су оправдана као легитимна; овим законом свака жртва је поново убијена.

Једног дана, када сине сунце слободе и Србин скине окове окупације, када будемо писали нову историју слободне Србије, једно име у тој историји биће исписано великим словима; словима образа, људскости и части, то ће бити име јединог посланика који није гласао за овај окупациони закон. То име је – Милан Петрић.