Амерички вишецевни бацач ракета МЛРС М270 (Фото Локид Мартин)

За сваку је похвалу што господин Мирослав Лазански изгара из дана у дан (и посебно из ноћи у ноћ по телевизијским студијима) у одбрани части и угледа ове земље и њене оружане „силе“ и „моћи“. Истовремено, толико се устремио на Хрватску да ће њој на крају или дојадити чланство у НАТО или ће нас заиста напасти својим гардијским постројбама и балистичким топништвом. Треће солуције нема.

Но, шала на страну, гостујући недавно у познатој емисији РТС-а „Да можда не“ [i] прописно се испромашивао, да не квалификујем то неким тежим изразом. Не само зато што је изнео нетачне податке, већ што упорно наставља да изокреће тезе о проблемима одбране земље. Уместо да оштро критикује наше озбиљне слабости на том пољу, он се упорно бави хрватском оружаном силом, која иначе припада табору западне алијансе.

Када се све сабере и одузме, Лазански је вероватно најубедљивији бранитељ марионетске власти, која је мимо очекивања наставила НАТО тековине својих претходника и значајно унапредила „партнерску“ сарадњу, истовремено нескривено бежећи од војног савезништва са Русијом пуне четири године.

Додуше, понекад се овај врсни војни коментатор упусти у критику важних појединаца онако како је то урадио новембра минуле године.[ii] Тада је кроз баражну анти-НАТО ватру провлачио Драгана Шормаза и Чедомира Јовановића. Но, најчешће ни корак даље како би се недвосмислено приближио ономе ко је у главној улози – премијеру Вучићу, без чије воље се не може водити оваква војна и безбедносна политика.

Реплицирајући у наведеној емисији Јелени Милић, директорки „Центра за евроатлантске студије“ и отвореном НАТО лобисти, привидно је успео да докаже како она „појма нема“, па је то искоришћено од стране бројних новина и родољубивих портала да се Лазански овенча славом победника у наведеном дуелу. Уз познату крилатицу – изабрати га за министра одбране. Међутим, да ли је било тако и шта су пажљиви гледаоци и војни стручњаци могли да уоче?

Коментаришући „Споразум о суб-регионалној контроли наоружања“ из Фиренце (1996) који смо потписали и ми и Хрвати и који нема никакве везе са чланством у НАТО већ произилази из Дејтонског споразума, Лазански је између осталог изнео: „овај споразум по оном омеру 5-2-2-2 говори о калибрима до 500 милиметара. Ова ракета коју они желе да набаве је калибар 600 милиметара…“

Једноставно – није тако. И код једне и код друге тврдње. Откуда му податак да наведени споразум третира калибре само до 500 милиметара? То је чиста измишљотина. Уосталом ако коза лаже, рог не лаже. Ево доказа и то из оригиналног документа који се може пронаћи на сајту ОЕБС-а на линку:

http://www.oscebih.org/documents/osce_bih_doc_1999073011120616bos.pdf.

Да уштедимо труд, у наставку је садржај тачке 7 члана II онако како је представљен на том сајту за све три стране – на „БХС“ латиници, којим се регулише артиљерија и калибри оруђа:

7. „Izraz artiljerija“ označava sisteme velikog kalibra sposobne da djeluju na kopnene mete otvaranjem prvenstveno indirektne vatre. Takvi artiljerijski sistemi obezbjeđuju neophodnu indirektnu vatrenu podršku kombinovanim oružanim formacijama. Artiljerijski sistemi velikog kalibra su topovi, haubice, artiljerijsko oruđe koje kombinira karakteristike topova i haubica, minobacači i sistemi višecijevnih bacača raketa kalibra 100 milimetara i više. Pored toga, bilo koji budući velikokalibarski sistem direktne vatre koji ima sposobnost sekundarne efektivne indirektne vatre uračunavaće se u limite za artiljeriju. Za potrebe ovog Sporazuma, „artiljerija“ će takođe uključivati one sisteme kalibra manjeg od 100 mm ali većeg od 75 mm nabrojane u Odjeljku I, paragraf 3 Protokola o postojećim tipovima.“

И шта ћемо сада? Лепо пише да се под артиљеријом великог калибра, а ту спадају и вишецевни бацачи ракета, подразумевају сви системи од 100 милиметара и више. Нема одредница: од – до, тачније ограничења у величини калибра или горње границе калибра.

Штавише, у документу се у наведеном члану предвиђа и период који наступа и наглашава: „било који будући великокалибарски систем директне ватре који има способност секундарне ефективне индиректне ватре урачунаваће се у лимите за артиљерију.“ Управо у ту категорију спада вишецевни бацач ракета МЛРС 270 који Хрватска намерава да купи, а лимити који се помињу нису калибри већ количина средстава која је прописана споразумом. Тој држави је омогућено да располаже са 1.500 артиљеријских оруђа.

Што се тиче оне друге тврдње Лазанског – да ракета наведеног система располаже калибром од 600 милимитера, е то је тек било Богу за плакати. Па где нађе тај суперкалибар? Ни ђулад оне чувене „дебеле Берте“ из Првог светског рата нису имала такав попречни промер. У више својих текстова[iii] током јесени минуле године Лазански је баратао оним што су чињенице – о калибру тих ракета од 240 до 300 милиметра.

Откуда сада више него дупло милиметра и да ли је свестан толике разлике? Да ли је направио лапсус? Сигуран сам да није – шта знају гледаоци шта су споразуми, ракете, шта је калибар, шта су фитови, бојеве главе, балистичке путање, домети и слично. И ко уосталом да га демантује и где, када је медијска сцена подешена онако како одговара властима и западним налогодавцима?

И онда шлаг на торту – балистичке ракете, па балистичке ракете. Па шта је ту проблем? Зову се балистичке зато што имају тзв. балистичку путању. Такву путању имају и најобичнији минобацачи од 60 и 82 милиметра. Али, не, балистичка је (дакле „страшна“) јер може имати домет 300 километара? И, шта са тим – то је тактички домет. Имају бојеве главе и то више врста. Који је ту елеменат за страхопоштовање? Свака ракета има бојеву главу. Као што има и ракетни мотор који је њен најважнији сегмент.

Зашто би се Срби плашили таквих убојних средстава смештених на стандардном вишецевном бацачу ракета попут наших „Огњева“ или „Оркана“? Зато што су „чудо“ технике које се више и не производи или због нечега другог? Е, баш то – друго, је онај разлог који Лазански (и остали у режимском хору) не сме или неће ни да помене.

Да би се једна земља као што је Србија успешно бранила и у најтежим условима, у тзв. „стратегијском окружењу“ – а то је могуће док год нас је преко пет милиона – она мора да буде пре свега независна и суверена. Као таква може припадати једном од војних савеза или да има споразум о билатералном војном савезништву са једном или више држава.

Да ли је Србија суверена? Апсолутно не. Србија је своју сувереност већ утопила у Европску унију и НАТО без обзира што није чланица ни једне ни друге регионалне организације – две стране исте медаље. То буквално гледамо из дана у дан. Наш премијер се тиме нескривено поноси, он нуди и оно мало што је преостало од суверености малтене као на тацни.

И чему онда приче о ракетама, авионима, камионима…, о некаквој угрожености од Хрвата када смо у истом евроатлантском обору, осим ако није маркетинга и изборног јуначења ради? И зашто то Лазански и њему слични упорно мимоилазе? И то крајње провидно.

Где нам је бројчано снажна мирнодопска и ратна војска? Где су армије, корпуси, дивизије и стотине бригада – оклопних, механизованих, моторизованих, пешадијских, артиљеријских, специјалних…. Нема их, неутралисао их је НАТО преко домаћих квислинга и тачка.

Актуелна власт од када је преузела штафетну палицу од својих претходника, води потпуно идентичну одбрамбену политику и делује куд и камо ефикасније из угла и у корист северноатлантских пријатеља. Није им пало на памет да било шта мењају. Нити хоће, нити знају, нити смеју.

Како ћемо бранити „северно војиште“ некадашњег „југословенског ратишта“ – простор Војводине и Београда – уколико Хрватска, кад је већ спомињемо, у садејству са НАТО снагама крене својим копненим и осталим трупама? Ту се налази и према нашим и према западним војногеографским проценама, а оне су једино меродавне, тзв. „стратегијски војвођански правац“, где се могу груписати снаге две до три армије нападача.

За успешно извођење одбране овог простора и затварање могућих праваца дејстава, бранилац би требало да има оружану силу еквивалента два корпуса, плус снаге за непосредну одбрану града Београда. И то су они некадашњи Београдски и Новосадски корпус из састава бивше Прве Армије. Са њима су у НАТО реформама нестале, само на том простору, између осталих: три оклопне, десетине моторизованих и пешадијских, више артиљеријских, инжињеријских и осталих бригада и пукова.

А што се тиче америчких ракетних и осталих система којима се Лазански толико оптерећује, а који би свакако били употребљени у наведеној нападној операцији, постоји врло успешна одбрана од ефеката њиховог дејства. Али кључ решења проблема се крије у претходно наведеним ставовима. Дакле, потребна је независна и суверена држава и бројно и организационо, па тек онда технолошки јака војна сила.

Од свих врста артиљеријско-ракетних и удара авијације потенцијалног агресора, без обзира на калибар, тежину бојевих глава ракета и осталих пројектила, као и од нуклеарних удара, врло лако се штити – инжињеријским обезбеђењем у такозваном „трећем степену“ (заклони, подгрудобранска и остала склоништа, саобраћајнице, ровови…), као и маневром снага, применом оперативних и тактичких радњи, контрабатирањем, авио-ударима, диверзантским и осталим дејствима на територији агресора, затим маскирањем и осталим веома бројним мерама. Већ виђено ’99-те.

Мала и по НАТО стандардима склепана оружана формација као што је Војска Србије, која је организована на такозваном „модуларном принципу“, одбрану територије у пуном капацитету – стратегијских, оперативних и тактичких праваца, затим рејона, објеката, ваздушнодесантних просторија, ослонаца, чворова и других елемената ратишта и војишта – у својој доктрини на наведени начин не разматра, нити оваква каква је тако нешто може извести.

Наравно, све и да хоће НАТО савез тако нешто не дозвољава. Јер, нису се они са нама тукли у последњој деценији 20. века такмичења и престижа ради, већ да би нас покорили, територијално смањили и успут опљачкали.

Поуздано знам да и господин Лазански баш овако размишља.

У чему је онда проблем?

——————–

О АУТОРУ:

Горан Јевтовић је пуковник Војске Србије, превремено пензионисан 2008. године, са 28 година пензијског и 22 ефективног радног стажа (у 44-тој години живота), у време када се налазио у „Тиму за припрему одбране“ и био сведок у Хашком трибуналу, у процесу „Косовској шесторки“ – државном, војном и полицијском врху СРЈ и Србије, који је оптужен, а затим (осим М.Милутиновића), осуђен на драконске казне у наведеном суду.
У периоду од јула 2000-те до јула 2005. године налазио се у Кабинету начелника Генералштаба, на различитим дужностима, од „самосталног референта“, преко „начелника одељења“ (уједно „заменик начелника“ Кабинета НГШ), све до дужности „начелника Кабинета“ начелника ГШ ВЈ и ВСЦГ.
Завршио Војну академију КоВ и Генералштабну школу.
У периоду од 1990. до краја агресије 1999.године, службовао на Косову и Метохији, на више различитих дужности. Од рада у органима безбедности (почео још у ЈНА 1987/88. од основних – оперативних, преко руководећих до аналитичких дужности у Управи безбедности ГШ у краћем периоду),све до оперативно-штабних и командантских постављења ван органа безбедности, у трупи и у команадама оперативног нивоа.
Током агресије НАТО, као и целокупну 1998.годину, провео на Истуреном командном месту (ИКМ) Приштинског корпуса, у Метохији, у тзв. „првом борбеном ешелону“, на дужностима „начелника за оперативно-штабне послове ИКМ“ и уједно „в.д. начелника Одсека за државну границу“ према Р. Албанији.

——-

УПУТНИЦЕ:

[i]http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/17/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+1/2180967/%D0%94%D0%B0+%D0%9C%D0%BE%D0%B6%D0%B4%D0%B0+%D0%9D%D0%B5.html

[ii] http://www.politika.rs/scc/clanak/343267/%D0%9A%D0%BE%D0%BB%D1%83%D0%BC%D0%BD%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%94%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B8-%D0%B8-%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%B8-%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8

[iii] http://www.politika.rs/scc/clanak/346305/%D0%A0%D0%B5%D0%B3%D0%B8%D0%BE%D0%BD/%D0%A8%D1%82%D0%B0-%D1%9B%D0%B5-%D0%97%D0%B0%D0%B3%D1%80%D0%B5%D0%B1%D1%83-%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%B5%D1%82%D0%B5

————

Горан Јевтовић: Лазански у првом борбеном ешелону

28. 1. 2016. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић