Готово читава два дана нисам писао хронику лудила у Србији. Крив сам. Морао сам да удахнем мало ваздуха. Да размислим да ли се понашам као шраф коме ништа не ваља. Ето, олењио сам се. Што није ни чудно. Јер, Срби су, као што каже Велики Вођа, један незахвалан и лењ народ.

Али, непобитно сам установио: Нисам шраф. Ова машина у којој живимо заиста не ваља. И сваким даном је све ближа генералном сервису. Или отпаду.

Доказ за то вам није само у Вољеном им Великом Вођи. Ни у Мастер Томи Бајчетинском који је признао ватерполистима да му нико неће живети само на Андрићевом венцу. Доказ за то вам није ни у Бати керамичару који још није смењен. Ни у доктору планинског имена и смртоносног надимка. Ма, није доказ ни само у лажном доктору који обавља дужност министра полиције, или правнику асистенту који је постао министар…

Нови доказ вам је онај Душан Вујовић, који нам је поручио да треба да се уозбиљимо. Знате, то је онај што му је Велики Вођа поручио „угасите тај телефон, немој више да сам чуо иједан телефон, јел’ јасно то?“ Душан Вујовић – то вам је онај који је решио да Србин мора да штеди још више. Онај који је решио да још неки динар уштине од ионако бедних плата. Па је зато предложио да вам плата за време боловања и годишњег одмора буде још више умањена, да ваш минули рад практично не постоји, а да газда (било државни било приватни) има – практично сва права.

Још је онима у јавном сектору поручио „Ако вам се не свиђа, пронађите другу земљу“.

Да, кад кажете „јавни сектор“, ви углавном помислите на „шалтеруше“ и залудне службенике који вам (нарочито нељубазно јер су тако у могућности) говоре како вам и даље фали један папир.

Али, јавни сектор су лекари. Зубари. Ветеринари. Јавни сектор су учитељи, наставници, професори. Јавни сектор су војници и полицајци.

Србија сваке године, господине Вујовићу, губи 30.000 грађана који са својим дипломама одлуче да промене своју земљу.

Међу њима су лекари. Зубари. Ветеринари. Инжињери. Програмери. Математички шампиони којима ви, бандо политикантска, не дозволите да се попењу на балкон Града Београда и поздраве народ.

Наравно, господине Вујовићу: такви вам не требају.

Вама требају лепитељи плаката. Носиоци парола. Вама требају ботови који пљују на све оно што не мисли као ви. Вама требају они који ће љубити вашу сенку и убеђивати народ како мора да се штеди још више. Вама требају они који ће гледати Плинк, читати Пинкформер и повремено се пребацивати на Студио Блееее. Да зашарају с програмом.

Некад давно сам, господине вујовићу, имао поштовања према вама. Не, не грешим: намерно сам написао мало слово „в“. Јер, онај ко каже да држављанин Србије треба да тражи другу отаџбину од мене не заслужује никакво поштовање.

Можда бисмо, уместо што нам предлажете да променимо земљу, могли да променимо власт. Знате оно: Избори, а ми вам се захвалимо. Али, не са пасошем у рукама. Него са отказом за вас. И вама сличне. Са отказом за Великог Вођу који доноси одлуку да се за три дана држава добровољно одрекне 52 милиона евра. Надокнадиће то сиротиња раја.

Не знате о чему говорим? О налогу да аеродром Никола Тесла опрости дуг од 22 милиона евра Ер Србији како би она постала профитабилна. И о заборављених 30 милиона евра које смо изгубили у пропалом пројекту Јужни ток. Колико је Ер Србија опростила Србији? Ни динар. Колико је Гаспром оштећен због Јужног тока? Ни динар. Зашто? Зато што нисте знали да напишете уговор. Е, то је штедња.

Срами се, Вујовићу. Срами се своје поруке. И спреми се да ти промениш земљу. Нама је ова ипак једина.

Александар Бећић

————

КОЛУМНИСТА: А да уместо земље, мењамо премијера?

24. 1. 2016. kolumnista.com, за ФБР приредила Биљана Диковић