На 18 степени испод нуле, у храму Српске Православне Цркве Светог Василија Остршког у Ослу, оденутог у бело, јануара 2016 године, јецале су струне гусала из Гусларске школе Сандић, из Београда.
Дрхтале су жице на древном инструменту, треперили су гласови појаца и грејала срца слушалаца. У сетном и тужном гласу младог гуслара Алексе Рончевића сакупила се туга векова. И кад се глас његов повремено вине и одвоји од овоземаљског тела, повуче тај глас са собом све и свакога, и нестане време. Његов глас и нити гусала воде нас све заједно на Мојковац. Сви постајемо ратници. 
Кад Марија Сандић запева о Косову нема сувог ока међу нама, нема срца које не задрхти.
А кад нас Вукојица Сандић поздрави старим здравицама, нестаје време, и ми путујемо кроз своје гене, и знамо да имамо снагу, да имамо чврстину која нам је потребна да и данас бранимо своје корене, да и данас знамо ко смо и да не дозволимо туђину и злотвору ма које вере био да нам прошлост краде и мења, и да нас учи да смо нижа раса. Не, ми смо потомци старога РАС-а, и наши преци су се борили са сличним насилницима који и нама данас прете, и можда желе за старе изгубљене битке да се свете. На нама је да се за своју историју боримо, и да се на њу поносимо.
И јече струне на гуслама, и дрхти глас наших гуслара, а још више дрхти семе наших предака у нама. Том семену је потребна вода, света вода да би расло, да би нам дало снагу, да нове битке водимо и себе сачувамо. Та света вода је наша песма која је ишла од колена до колена, од уста до уха, од ђеда до унука, од мајке до ћерке, то је наша историја која лежи у генима, у нашим ћелијама и коју нико не може да нам узме. У одсутним тренуцима кроз нашу турбулентну историју будили су се ти гени и рађали нове јунаке. Стварали су снагу која нам је потребна да издржимо када нам је тешко. А тешко нам је у последње време, јер нас злотвор бомбардује преувеличаним нашим манама, и убеђује нас да ништа друго до злотвори нисмо ни били. А здравице, а песме, а звуци са гусала који су наша историја говоре истину, говоре оно што зли и слаби желе да сакрију. Зато нас овакви звуци задрмају до последње ћелије, до последње коске у нама, и ми се угрејемо, и ми осетимо енергију која нас вуче и која нас обавезује да се дижемо, да не дозволимо да будемо робови лажи и манипулација, да поштујемо и волимо своје претке у нама, да се боримо за вредности које су они успели да очувају за нас, а ми мора да их сачувамо за нашу децу.
И тај кал се буди спонтано када је позив јак, када је истинит и животан, када је света вода пала на семе и омогућава му да расте. Упамтите да ту семку сви ми у себи имамо и да јој треба створити услове на никне, да нам да храну и снагу и сећање векова уназад да су наши преци прошли Гологоту и да ми имамо снаге да пређемо нову, и да опстанемо.
Звуци гусала, анђеоски Маријини и Алексини гласови, звонке Вукојицине беседе су лучоноше са снагом која није само њихова, него и наша, они су будиоци наших успаваних гена, оних гена који су наше претке сачували. И нас ће! Треба их заливати и будити културом, нашом вековном културом.
Аутор текста: Зорица Митић
Интернет страница Српско друштво РАС, Удружење Срба и пријатеља Срба у Ослу и Акершусу
—————–
18. 1. 2016. за ФБР приредила Биљана Диковић
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…