фото: srbijadanas.com

Уместо да се утркују у броју нових радних места, већим платама и перспективом за бољу сутрашњицу, хрватски и српски властодршци кренули су да гомилају обећања о набавци савременог наоружања. Нема дана, а да једни друге не плаше плановима о куповини модерних средстава за масовно убијање верујући да ће им, ако буду били довољно послушни и добри, њихови политички очеви из Беле куће и Кремља даривати ракете и припадајуће системе за њихово лансирање.

Србија са више од 750.000 и Хрватска са око 300.000 незапослених грађана и са још толико (у обе земље) испод просека плаћених надничара плодно су тло за звецкање оружјем. У државицама у којима гладни, а у Србији је таквих 35.000, један оброк дневно узимају са народног казана, а други из контејнера, ништа боље не успева од бусања у јуначке груди спремне да се радују што ће „наши“ пројектили растурити „њихове“ градове и села.

Карикатура: Тошо Борковић – МРВИЦЕ

Ако тамо случајно нешто живо преостане, поубијаће га храбра хрватска и српска пешадија која из својих соба, у паузи потраге на интернету за каквом таквом зарадом, ратује на друштвеним мрежама и ј… српску и хрватску мајку свом архинепријатељу. У земљама из којих су већ отишли или то намеравају да учине сви они који дипломе, знање и умеће не могу да уновче у својим домовинама и отаџбинама већ будућност траже расејани по целом свету.

Замајавање ојађених и понижених могућим ратним играма одавно је омиљена забава политичких врхушки Загреба и Београда, једнако бивших као и садашњих.

Зашто се народи и народности у новонасталим државама покојне Југославије још увек „примају“ на старе националне и верске мржње, сликовито је недавно објаснио музичар Рамбо Амадеус:

„Национализам је тема за оне до 300 евра прихода месечно. Њима се сервира та прича. Када плата пређе 500 евра, онда почиње разговор о гардероби и кафићима. Када пређе 1.000, онда је топ-тема здрава храна, летовања и зимовања, а када се попне на више од 3.000 онда престаје свако паламуђење. Људи онда причају о временској прогнози и љубави. А национализам је на нашим, балканским, просторима главна тема јер већина људи има просечну плату 300 до 500 евра, ако уопште и примају плату“.

Они који не примају плату забављају се свађом коју су започели њихови лидери о томе чији је тата јачи – онај амерички брата Хрвата или овај руски Србина брата?! То што су оба оца „пригрлила“ туђу децу из интереса а не због љубави, није никога брига, а најмање такозване политичке елите које имају спремне одговоре за све изазове.

Ако дакле, Загреб добије од Америке лансирне рампе за балистичке ракете домета 300 километара, надрљао је Београд. Који се одмах пожалио се Москви мислећи да је Владимиру Путину ближа Србија од Сирије, и „наручио“ С-300.

Тако смо сазнали да ће, ако се Хрвати осмеле да гађају Србе ракетама са америчких секнд хенд лансирних рампи, Срби узвратити бомбама из половних руских мигова и хеликоптера.

Али, нема везе.

Иако свесни да хрватско српску трку у наоружању форсирају Вашингтон и Москва, одмеравајући своју снагу и утицај на Балкану, уредници режимских медија у Загребу и Београду пожурили су са хвалоспевима тој работи поручујући да је „равнотежа страха најбољи предуслов за мир“.

Па ко воли, нек изволи!

Милка Љубичић – ВЕСТИ

————-

Милка Љубичић: Чији је тата јачи

15. 1. 2016. ВЕСТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић