Колико Шиптара живи на Косову и Метохији и чији су они држављани

Документ Републике Српске Крајине о страдању Срба[1]

Крајем 1992. године, Влада Републике Српске Крајине је више пута обавештавала владе СР Југославије, Републике Српске, Републике Србије и Републике Црне Горе, да се српски интереси мора да бране у свакој од српских држава, заједничким снагама. Упозоравала је, да занемаривање одбране било којег српског краја, или било којег дела народа, доводи у опасност све друге српске земље и цео народ. Једно од тих упозорења је послано у све престонице српских држава крајем 1992. године и односило се на податак, да је на Косову и Метохији извршен фалсификат у попису становништва 1981. године, кад је приказано, да је Шиптара 1.700.000, иако их је било највише око 850.000.

У овом осврту, Влада Републике Српске Крајине је упућивала, да је од пресудног значаја регистрација оних Шиптара и њихових потомака (око 300.000) који су, од 1941. до 1990, прешли из Албаније у Југославију и никад нису подносили молбе за пријем у југословенско држављанство, па су, законски, странци, или азиланти – како се (придошли страни држављани) означавају у свакој земљи. Препоручено је владама СР Југославије и Републике Србије, да се овим албанским држављанима издају личне карте и пасоши за странце, како је то регулисано међународним правом, чиме би им се онемогућило антидржавно деловање у СР Југославији, јер би у случају да то чине, могли бити враћени у земљу порекла (Албанију).

Варијанту документа о етничкој слици становништва на Косову и Метохији, Влада Републике Српске Крајине је превела на енглески језик и доставила Уједињеним нацијама, другим међународним организацијама, амбасадама у Београду, српским удружењима, светским информативним агенцијама и педесеторици новинара акредитованих у Уједињеним нацијама – на конференцији за штампу председника Републике Српске Крајине, Горана Хаџића, у Њујорку, у јануару 1993. године.

Нажалост, ниједна медијска кућа у свету није овом документу придала важност и вероватно да он није публикован. “Књижевне новине” га објављују прве и то са закашњењем од 9 година – у време кад владе Републике Србије и СР Југославије не могу применити оне мере на КиМ које им је саветовала Влада Републике Српске Крајине и које су, тада – 1992, биле могуће.

Овај документ је заведен у  Министарству за иностране послове Републике Српске Крајине под бројем: 845/93. Преведен је и на руски језик и достављен новинарима Русије, али ни руске редакције му нису поклониле никакву пажњу. Његов садржај преносимо дословно:

“Косово и Метохија биле су аутономна покрајина у бившој Југославији. Њено већинско шиптарско становништво уживало је већа национална права него мањине у другим европским државама. Настава на албанском језику обављана је од основних школа до универзитета.

Привреда Покрајине је била независна у односу на државне органе Републике Србије. Банке Покрајине су, такође, биле независне. Покрајинске везе са Албанијом, у области просвете, културе, привреде и трговине, такође, нису контролисане од стране Србије. Сви послови били су у надлежности представника шиптарског народа.

Покрајински органи су имали своје представнике у органима Републике Србије и Југославије, док нико из Републике Србије није могао бити биран за члана органа управе Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Без обзира што је, како смо навели, међу министрима и члановима Председништва СФР Југославије било Шиптара са Косова и Метохије.

Шиптари су имали сва мањинска права, али њима нису били задовољни, јер су припремали одвајање АП КиМ од Републике Србије и припајање Републици Албанији. Такав корак је био и у плану фашистичких земаља, па и у програму комунистичких партија током Другог светског рата. Према њему, окупаторска фашистичка власт је (1941-1945) преселила десетине хиљада Шиптара из Албаније на Косово и Метохију и доделила им земљу и куће прогнаних Срба. (Ти Шиптари, и данас, представљају потенцијалне делове војске евентуалног агресора на Југославију).

После Другог светског рата (1945), комунистичка партија је у овој области наставила политику фашиста. Тито је прогласио закон – по којем је омогућен останак на Косову и Метохију пресељених Шиптара из Албаније. По истом закону, забрањено је прогнаним Србима са Косова и Метохије, да се врате на своја отета имања. Они Срби који су се враћали, убијани су или затварани. Но, тиме није било завршено пресељавање Шиптара (страних држављана) у ову област Србије. Масовно пресељење Шиптара из Албаније је уследило и између 1945. и 1948. Касније, када је била затворена граница између Албаније и Југославије, Тито је, тајно, на Косово и Метохију наставио насељавање шиптарских породица из Албаније. У исто време, спровођен је интензиван програм прогона Срба из Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Овај период можемо назвати временом етничког чишћења Срба у бившој Југославији.

Користећи се самоуправом у Југославији, шиптарско руководство на Косову и Метохији је аутоматски стране држављане (пресељене из Албаније) уписивало у књиге држављана СФР Југославије (без законске процедуре о пријему у држављанство) и додељивало им куће и оранице прогнаних Срба, иако, по југословенским законима, странци нису могли поседовати некретнине.

Нико од Шиптара из Албаније није подносио молбу за пријем у југословенско држављанство. Зато је скоро половина данашњих Шиптара у Југославији са страним држављанством. На основу националних законодавстава, свака земља у свету, у том случају и Југославија, може донети решење о отказивању гостопримства странцима. Посебно у случајевима кад се баве подривањем друштвеног уређења и отцепљењем дела југословенске територије.

ХХХ

У намери да отцепе Косово и Метохију од Југославије (и Србије), Шиптари су се користили самоуправом, па су, између осталог, успели да фалсификују и податке приликом пописа становништва. Тако је послата информација у свет да на Косову и Метохији живи много више Шиптара, него што их је у стварности. Сабирани су и живи и мртви Шиптари. Уписиване су у пописне листе шиптарске породице и по три пута: једном у селу, једном у граду и једном у иностранству.

Тако је исфабрикована цифра од 1.700.000 Шиптара на Косову и Метохији.

Један од научника у Београду је, чије истраживање ћемо ускоро објавити, закључио да на Косову и Метохији нема више од 850.000 Шиптара. До овог броја Шиптара, дошао је на основу израчунавања броја становника на одређеном подручју – на основу пет научних метода:

1)      према броју рођене деце у једној години,
2)      броју умрлих у једној години,
3)      количини потрошеног хлеба у једној години,
4)      количини потрошене соли у једној години и
5)      броју пацијената у медицинским установама у једној години.

ХХХ

Ако, сада, имамо у виду да је скоро половина од 850.000 Шиптара са страним држављанством, у том случају Југославија може да се односи према њима како је то предвиђено документима ОЕБС-а, ОУН и пракси у Међународној заједници. Шиптари – држављани Албаније не могу имати већа права од оних која су предвиђена за стране госте или стране раднике у Југославији. То би Међународна заједница морала да има у виду – кад год се бави питањима општих људских права. 

ХХХ

Југославија, како је наведено, пружила је националним мањинама шира права од било које друге државе. Шиптари су, и кад су страни држављани, изједначени у правима с држављанима Југославије. Зато је насхватљиво да Међународна заједница оптужује Југославију да не признаје права националним мањинама. Можемо само да се упитамо, како ће ову нечасну политику савремених државника оценити Историја”. 

Београд, 16. 4. 2002.
Слободан Јарчевић

***

[1] Писано за “Књижевне новине“.
У фебруару 1993, делегација РС Крајине је предала овај документ копредседницима Међународне конференције о бившој Југославији и акредитованим новинарима у УН у Њујорку – на енглеском језику. Предат је и министру за иностране послове СР Југославије Владиславу Јовановићу, с препоруком да се изврши попис становништва на Косову и Метохији – да би се утврдио тачан број становника и број оних који су држављани Републике Албаније. Ништа није учињено – ни у Београду, ни у Њујорку.