Марко и Јелена

Марко Радосављевић, младић из Нове Пазове, данас је добио изузетно признање од Одбојкашког савеза Србије – НАЈБОЉИ МЛАДИ ИГРАЧ 2015. године. Поред одличја из Марка сија култура, пристојност и свест о правим вредностима – да човеково здравље не чини само физичка спремност већ и рад на духовном плану, да би био комплетан човек и квалитетна личност.

…

28. 12. 2015. за ФБР Биљана Диковић

…

Ово би била нека сасвим обична прича да није настала на необичном месту, у аутобусу превозника ФЕНИКС-ГИЗ на релацији Нови Сад-Златибор. И сада замислите сцену: њему се спава, покушава да се намести, али не успева, а она – од неке посебне радости која сија из њеног осмеха, узбуђено шаље фотографије неког одличја пријатељима путем мобилног телефона…

И наравно, новинар постави питање: Опростите, каква је то награда, чија је?

И Јелена одушевљена чита шта пише на награди коју је добио Марко: „Одбојкашки савез Србије, БУДУЋНОСТ ПРИПАДА ЊИМА, Марко Радосављевић, ОК Спартак Љиг, 28. 12. 2015.“

ЊИМА ПРИПАДА БУДУЋНОСТ

Марко Радосављевић је рођен 1995. године у Новој Пазови, има 20 година, игра за Одбојкашки клуб Спартак из Љига већ четврту сезону, СУПЕР лига.

Одбојком је почео да се бави озбиљније у петом разреду основне школе. На питање да ли је имао неки узор у то време, на кога се угледао, Марко одговара:
„Па нисам имао неког свима познатог одбојкаша као узор. Некада је мој тата, као млад, тренирао одбојку и због тога сам почео, али се он бавио спортом аматерски, није професионално. Заволео сам то, ишао на тренинге и тако почео… ишао у школу, тренирао и никад нисам ни мислио да ћу професионално да играм…“

У другој години средње економске школе у Старој Пазови, стигао је први позив за озбиљно ангажовање. Наиме, у Љигу био полуфинални турнир, а тадашњи тренер је био и помоћни тренер кадетске репрезентације Србије, који га је приметио и позвао у кадетску репрезентацију, а касније и у Лигу.

Отићи из Нове Пазове у другој години средње школе, из родитељске куће, да живи сам, игра одбојку и школује се, није било баш лако. Веза са породицом до данас је остала чврста и сваке две-три недеље оде да проведе време са њима.

Одлазак од куће су тешко поднели родитељи Станојка и Слободан, али и сам Марко, брат Владимир је био подршка, он је „доста старији и није тада живео са њима“.

„Родитељима је то јако тешко пало, поготову ћалу, знам да једно време није могао ни да спава… Он је то желео, али није могао да поднесе да тако рано одем од куће, имао сам тада шеснаест година… Првих пар месеци и њима и мени је било јако тешко. Причали су ми да обичне, свакодневне приче, па чак и оне нормалне `ситне свађе` више нису уопште постојале. Само су о мени причали, да ли сам се јавио, како подносим, да ли сам добро, шта има ново… Али, није ми ниједном пало на памет да се вратим… Емотивно ми је јако тешко пало, не толико тренинзи колико та раздвојеност од породице, одлазак од куће… Сад кад се сетим било је тешко баш, али, временом сам навикао…“

Од тада па до данас, већ четири сезоне је у Одбојкашком клубу Спартак из Љига. Упознао је ново друштво, другаре, тим, али и Јелену и било је „много лакше уз њу“. А она, скромна девојка из Лајковца, са пуно љубави каже да ће га подржати шта год да одабере, да буде овде у Србији или оде негде, ако га неки клуб позове ван граница наше земље.

„Када гледа старије играче он учи од њих“, у игри овде или негде у свету, и покушава да то примени, али „не копира никога“, већ усваја „само оно што му се свиди“. Иначе, Маркова жеља је да игра у неком италијанском клубу, то је по његовим речима „најбоља лига за учење младих играча“, допада му се начин игре и менталитет који је нашем веома сличан.

Вест да је одабран да прими награду за најбољег младог играча у 2015-ој години сазнао је по позиву из Одбојкашког савеза. У тиму ОК Спартак из Љига игра на позицији примача сервиса, али да није на тој, каже да би радо играо на позицији техничара. А да не игра одбојку играо би кошарку, јер прати дешавања у нашој и светским лигама, и то је други спорт који веома воли. У осмом разреду основне школе учествовао је на државном такмичењу у још једном спорту – „стоном тенису и постигао одличне резултате“.

И ако га неки клуб не примети сада, после ове награде, Марко има други план, пошто је успешно завршио средњу школу уз игру у ОК Спартак, и после тога се посветио само одбојци, време је да упише факултет.
„…Јер без тог образовања, као да нисам потпун човек, фали ми то. И другачије је кад имаш неку причу, ниси само један одбојкаш који је успешан и само то радиш, шта после тога? О томе морам да размишљам на време. Чак и ако се нешто деси у животу, увек имаш нешто иза себе, једно образовање које ћеш имати прилику некада да примениш и од тога можда и живиш. Јелена каже – како хоћеш, она ће подржати сваку моју одлуку, а родитељи су ме наговарали и ове године да упишем факултет.“

О данашњем стању у друштву, односу младих и друштва према њима, као и политици, има свој став али није желео да га каже јавно.
Осим… „Рецимо, кад се сретнем са неким својим старим друштвом из средње школе, они су више – дискотеке, `ајмо тамо-`ајмо овамо, и онда, када одем са њима ухватим себе да размишљам о томе да је то исто као пре пет година, ништа се није променило… Увек су исти људи, иста дешавања, као да је време стало, да се све негде, на некој тачки зауставило, и само се понавља… и није уопште занимљиво…“

• А који је тренутак у игри био веома тежак, има ли таквих?
  – Да, било их је… Било је утакмица добијених, па смо изгубили… али је то саставни део спорта и не гледам на то као на нешто страшно, учим из тога.
• И који је догађај донео велику радост? Ова данашња награда?
  – Не, није ова данашња, можда нисам још ни схватио колико је важна… Можда ми је највећа радост била што смо ове године освојили Балкански куп у Бјељини. Победили смо екипу која има много већи буџет од нас, турски Бешикташ, а после у финалу Румуне из Букурешта, освојили Балкански куп и тиме стекли право да идемо у Челенџ куп даље. Тамо смо отишли да играмо, а вратили смо се са трофејом, томе сам се баш радовао, нисам ни сам могао да верујем шта смо у ствари освојили.

Маркова порука младим људима у данашње време је да се баве неким спортом, јер тада неће бити у прилици да буду на „улици“, па ће се тако заштитити од „свих могућих порока“.
„Важно је да човек буде и у вери, духовност је веома важна поред физичког здравља, да човек буде комплетна, здрава особа. Вера је веома важна и у спорту, и у животу. Али, рецимо, не верујем у све што црквена лица говоре, верујем у Бога и сматрам да морамо водити рачуна о томе, на пример сада је пост, веома је важан тај духовни пост и то да чинимо добро другима, да помажемо, а не као неки што физички посте а тамо се свађају, вређају, бију или нешто друго раде што је непримерено, чине другима неку неправду или зло…“

СМЕХ

*Да ли има нешто што би желео да каже а да се нисам сетила да питам?

– Има, да поздравим маму, тату, Хуга и Хуголину…

…

Надамо се да ће у некој ближој будућности, било шта да му се даље догоди, Марко знати да одигра са своје позиције „примача сервиса“, пажљиво да размотри шта је у питању, да одмери кога ће још укључити да му помогне да би на крају постигао поен, односно остварио жељени циљ.
Сада је, морамо признати, испред нас један веома лепо васпитан, културан, млад човек који је стекао основно васпитање у својој породици, што је темељ за даљу надградњу праве личности која оставља траг у времену у коме живи…

————-

*кратки линк за дељење текста – http://wp.me/p1Fuk8-NdC