Миланко Шеклер, 28.12.2015.

Постоји једна земља, једна једина на читавом овом свету, у којој се, ако гледате само медије, стиче утисак да нико ништа не ради сем њеног премијера.

Он каже да не спава, он каже да ради од ране зоре до касно у ноћ, и зато он никада не устаје изјутра јер никада и не леже увече, и тако сваки дан, без обзира  који је то дан у недељи, без обзира на празнике, без обзира на своје здравље, без обзира на своје приватне обавезе, без обзира на основне биолошке принципе, упркос свим медицинским постулатима – он једноставно нон-стоп ради, а никада да спава!

Постоји једна земља на свету, где неки новинар, дође на велику националну телевизију, у недељу, око подне, када огромна већина народа те земље одмара (само да напоменем, премијер ради и тада – ако ништа друго, гледа ту телевизију, јер то он доживљава као свој посао!), и каже да је у току државни удар у тој земљи, да ће ускоро настати хаос, да је премијер државе директно угрожен, и да ће се десити свашта ако се нешто не предузме одмах! Тај новинар који то говори је власник и уредник таблоидних дневних новина, а телевизија са националном фреквенцијом, која све то преноси, припада човеку који се сматра правим родоначелником кича, шунда, примитивизма и неваспитања на јавној сцени те исте државе.

Тај новинар који говори о својим сазнањима о тренутној припреми државног удара и смени актуелне власти, позива премијера те земље да не напушта земљу нипошто, да нигде не иде, јер ће наступити хаос у земљи са несагледивим последицама. Тог новинара не зову у тужилаштво да да изјаву о својим сазнањима и обавести државне органе о изворима тог сазнања, како би се, ако је све то тачно, спречио државни удар као нешто што може угрозити нормалан живот и рад милиона становника те земље! На крају га (тог новинара који је упозоравао читаву јавност те земље данима да прети огромна опасност од државног удара, који се на крају није десио, и ништа чак ни налик томе) лично премијер те земље оцени као „вредног, савесног и доброг новинара“, не сматрајући за сходно да је паника коју је он изазвао својим лажним тврдњама вредна икакве критике и прозивке и одговорности!

У тој истој земљи, када неки други новинар поднесе тужбу против једне групе лица, у којој је и сам премијер, његов брат и још неки људи, тужилаштво обавља разговор и приводи само подносиоца тужбе, али не проверава наводе и људе који су поменути у тужби!

Али, изгледа да у тој земљи ни самој власти није стало, нити јој је важан миран живот и рад милиона њених грађана, и то вероватно само због тога што ионако једино премијер ради, а сви остали се аутоматски сматрају нерадницима, те зато нема потребе да их ико штити.

Постоји једна земља на овом свету, у којој премијер чврсто верује како је свако ко изнесе било какву критику или неслагање, или доводи у сумњу неки његов став или поступак – противник реформи, директни противник његове земље, и има ниске личне мотиве и интересе, и сигурно ради или за нечије стране интересе или за неког локалног богаташа и моћника!

Постоји једна земља у којој премијер устане рано и прочита све новине и прегледа све интернет портале, и тако има увид у рад сваког новинара или аналитичара понаособ! У тој земљи никоме ко ради у државним и јавним установама није дозвољено да чита новине на радном месту, сем директору и премијеру земље, зато што они не читају новине као обични радници, они се читањем информишу, за добро свих нас!

У тој земљи тај исти премијер налази за сходно да повремено позива новинаре на њихов лични мобилни телефон, да им објашњава и исказује свој став директно, и објашњава им недостатке у њиховом раду и свађа се са њима!

Када у тој земљи њен премијер гостује на разним телевизијским каналима са националном фреквенцијом, он ту увек виче, увек прети, увек делује да је пред „пуцањем“, свађа се сам са собом и са присутним (али и одсутним) новинарима. Премијер у тим емисијама редовно ословљава новинаре по њиховом личном имену, и то топло и срдачно (иако гледано занатски, мислим глумачки, ипак врло лоше!), и понаша се тако, да се више стиче утисак да су на неком пријатељском разговору који има само за циљ да објасни новинару „пријатељу“, колико је он – премијер, вредан и пожртвован (али и скроман), и да новинар уствари ништа не зна и не разуме! Закључак који се очекује на крају емисије је – да је премијер просто чудесан.

Постоји једна земља на овом свету, у којој изрека да сваки човек престаје да буде скроман у оном тренутку када  први пут јавно призна да је скроман, важи за све, осим за премијера!

Постоји земља, на овом свету у којој наравоученије да се никада не треба свађати са будалама на јавном месту, јер увек постоји велика опасност да вас јавност помеша – важи за све, осим за премијера, јер њега нико не може ни са ким да помеша, па ни са неком будалом!

Постоји једна земља на овом свету, једна једина, у којој премијер те земље донесе у телевизијску емисију један лист хартије, који је уредно исписан његовом сатницом и дневним обавезама у току једног дана, при чему су све те обавезе уредно подвучене жутим, зеленим и другим бојама маркера, и који он уредно окрене у камеру, тако да цела земља може да види колико он много и напорно ради! А народ ко народ, кад види тај шарени папир, само блене и испусти доњу вилицу!

Постоји једна земља у свету, у којој је на власти странка која има надполовичну већину, и може сама да влада, али она то неће, већ узима коалиционе партнере јер је ето таква, неће сама да влада!

Постоји једна земља на свету, чији премијер, где год да оде и куд год да крене, у било коју земљу света, и шта год да уради тамо где је био (понекад новинари сниме како само шета двориштима и парковима у околини званичних установа тих земаља домаћина!) враћа се у своју земљу као „најспособнији и најпаметнији премијер“ који се икад до сада појавио у њеној историји!

Постоји једна земља на свету, у којој премијер устане рано и прегледа дневну штампу, и ако  уз своју слику на насловној страни неких новина нађе да је прозван и за нешто јавно оптужен (јер, по њему, није нормално чак ни помислити да он може нешто да погреши, а камоли то још обзнанити јавно!), он одмах себи уредно закаже испитивање на полиграфу у Министарству унутрашњих послова (као да је код зубара заказао снимање зуба!) којим управља доктор наука (са једног од „најизвиканијих“ приватних универзитета у земљи) који је наравно, члан премијерове политичке странке, како би „црно на бело“ (тако он сматра, са својим скромним правничким знањем!), доказао како они наводи нису тачни, и како је он „чист“ као Сунце. Не зна премијер те земље, да се резултатима полиграфа ни у једној земљи света не може доказати било чија невиност! Не зна да се налаз са полиграфа не признаје као доказно средство, већа само помоћно оперативно, и да га зато нема у Кривичном Закону.

Да одмах раскрстимо: за мене нема никакве везе у којој су политичкој странци били неки људи некада, а у којој су сада! Мене занимају само лик и дело тих људи, и то конкретно по имену и презимену! Свако друго схватање би водило ка томе да би неко променом свог имена и презимена могао постати потпуно друга особа од оне која је био до тада!

Да ли човек који је некада убијао и пљачкао људе под једним именом и презименом, може променом свога имена и презимена и свог понашања, да постане велики човекољубац и хуманиста, и да се само зато, некажњено шета, и сматра себе потпуно невиним, јер он више није онај са „старим“ именом, већ потпуно нов човек!? Наравно да не може!

Па зашто се онда начелно прихвата да некадашња гомила неписменихи необразованих шарлатана и кловнова, удружених више од деценије и по у екстремно конзервативној и националистичкој идеологији која је некада деловала у оквиру своје популистичке и конзервативне политичке странке, може сада буквално преко ноћи да промени поимање себе самих, проглашавајући одједном себе саме веома писменим, образованим, експертима и скоро драмски озбиљним личностима,  удруженим у потпуно новој идеологији (преко ноћи прихваћеној) најнапреднијој и најмодернијој у историји једне једине такве земље на читавом овом свету?!

Како то да појединац који реши да промени своје име и презиме, као и понашање, не може да се ослободи старог наслеђа и одговорности насталих деловањем своје некадашње личности у прошлости (док се још другачије звао и презивао), а то може читава гомила згубидана и неспособњаковића, каквих свет није скорије видео, и то само у тој једној земљи на свету?

Оно што је мени најчудније од свега, то је олако прелажење преко просте и доказиве чињенице да је та иста група људи (у тој једној јединој таквој земљи на свету), удружених у својој старој политичкој странци, том својом некадашњом политиком и легалним утицајем на некадашње легитимне органе те исте земље (једине такве на свету целом!) направила ненадокнадиву штету по животе милиона људи те земље, а да их сада нико не прозива ни за какву одговорност и тешко наслеђе, чије последице та иста земља вуче још увек!?

Што је најгоре од свега, у тој једној јединој земљи света ти исти људи из недалеке прошлости, само сада удружени под сасвим новим партијским именом, данас јавно претендују и пледирају на то, да једино они могу да је реформишу и модернизују – они који су то упорно деценијама спречавали!

Простим речником речено: то је исто као када би некадашња, свима добро позната  дугогодишња курва и проститука, само након пар година од престанка бављења најстаријим занатом, отишла у манастир и дозволила себи да читаво затечено сестринство (које је управо својим апелима и активностима, и најзаслужније што је успело да је убеди да прекине са проституисањем!) непрестано оптужује за разне финансијске малверзације, као и лоше вођење манастирског имања и имовине тог сестринства!

Сестринство бива збуњено и затечено таквом бескрупулозношћу, и зато пада под утицај новопридошлице њене демагогије, заборављајући да она, баш зато што не може да говори о својој прошлости као ни о значају духовности и морала у свом и туђем животу, може једино и да говори о новцу и финансијама! „Новопридошлица“ наставља да непрестано говори о томе да је за опстанак манастира најважније привући стране инвестиције и да добра управа имањем подразумева пре свега управљање новцем и његов квалитетан пласман! „Новопридошлица“ хоће да прича о свему са монахињама, само не о својој прошлости, о свом некадашњем занимању и понашању, о начину на који је она некада стицала новац: продајом свогих услуга и јавним проституисањем! Али, с обзиром да је то једино што „новопридошлица“ може да помиње из своје прошлости, онда није ни чудно што се она држи само, како она каже, „оних тема од којих се данас живи, и које значе бољи живот“!

И прича „новопридошлица“, само о томе, како је значајно да се манастир развија самостално, да не буде на терету народа околног, и да има само онолико манахиња колико манастир може сам да одржи и исхрани! Врло брзо „новопридошлица“ распродаје воћњаке, њиве и ливаде, продаје стада, јата и чопоре манастирске стоке, даје их у закуп другима да би манастир могао да се коначно модернизује и учини живот бољим!

(Срећом, овај пример, са проститутком и манастиром се још није десио чак ни у тој једној јединој земљи на свету!)