Мајка!

Пуна ријеч. Не одзвања. Испуњава биће и оног који дозива и оне која је дозвана. Није то медаља која се дијели због саме чињенице да сте родили дијете. Мистична је и исконска та ријеч. Спремна да апсорбује муке нас, који смо дјеца и да их само својим искреним и поштеним постојањем побједи. ,,Једна је мајка!“ људи често кажу. И ја мислим да је једна, она из стиха Тина Ујевића који гласи ,, Срце мајке је срце Богомајке“ . Наш народ опстаје у срећи што су срца наших мајки заиста таква.

Раширене руке наших бистрих сељанки, краљица, сторучица, огрубјеле од тешких бремена сеоског живота која су се педесетих и шесдесетих година прошлог вијека знала претварати у лопате, колица са пијеском, вреће цемента, су најњежнији загљаји у које смо грешни падали. Ми млађи смо ове свемајке упознали кроз личности наших баба, човјек-жена. Муке њихове казивале су нам наше мајке које су своје боли похрањивале у сузи, оној једној што се често јављала у крајичку ока али се од њега никада није одрубила,  коју су увијек прикривале осмјехом, а коју смо ми иако дјеца примјећивали, осјећали и питали :

Шта је мајко?

Ништа сине… – добијали би одговор. А у том ништа било је све. Брига како да се преживи, како да се боље уреди мјесто бивствовања, како макање да се одгоје. И то остане за цио живот. Можеш нарасти и бити као од брда одваљен а мајка ће те гледати оним истим очима као и кад си био попут векне хлеба, тек изњедрен из њене утробе. Већ она суза мајчина, осмјехом скривена,  навире из мене. Мало су ови редци. Мало је и вјечност за оно што би о њима ваљало рећи.

Причајући о мајкама и мајкама наших мајки ја се морам потрудити, ништ, да у закључку овог текста укажем и на оне мајке, оне капи росе јутарње на ливади нашег срца, које не знамо под тим именом а које га сасвим заслужују. Које га живе и свједоче. То су оне жене, попут Десанке Максимовић, које су, случајем да немају своју дјецу, постајале ширином свог срца просто предодређене да буду мајке свима. У њиховом се карактеру огледа блага посесивност у односу са људима и дјецом који су им блиски. И још много мајчинских црта, које крепе живот и враћају понеки срубани дио срца на своје мјесто, провејава у односу са тим женама. Онима који су благословени да мајку имају, могу да буду досадне али чешће оне надопуњују недостатке и непостизања наших мајки. А онима којима су се матере преселиле, познанство са овим женама, које у односу према људима умију поступати мајчински и никако друкчије, оне значе много, к’о извор планини и сунце ведрини.

Ево да и ја поновим и аминујем: Једна је мајка! Свака која мајчинско срце носи то је она. Иста! Брижна и праведна. Лако је препознати. То је, по ријечима Св. Владике Николаја, слика љубави Божије на земљи.