Jерођакон Јован (Курмојаров)

14. децембар 2015. Видовдан

О самосугерисаном оптимизму и покајању у светлости украјинске реалности

Данас Украјина преживљава тешка времена. И, природно, у тим условима, као печурке после кише, и тамо и овамо почеле су да се појављују разне врсте проповедника, који нам (не бесплатно) обећавају чудотворна средства за решавање проблема разне врсте и, пре свега, с циљем превладавања финансијске кризе.

У ствари, сви они, као један, „с различитим шлагом” покушавају да својим следбеницима наметну такозвано позитивно мишљење. Неретко, методи тог наметања заснивају се на, рекло би се, дијаметрално супротним принципима: од вере у помоћ натприродних сила и сједињења с космосом до чистог материјализма који се граничи с крајњим цинизмом и надом само на сопствене снаге. Али, ипак, у основи тих метода лежи у психологији добро познат принцип „самосугерисаног оптимизма”. Суштина тог принципа може се изразити на следећи начин: потребно вам је само да поверујете у себе, да убедите себе у то да сте талентовани, по себи добри, шармантни, комуникативни, успешни, и живот ће ићи добро – и ви, ма чега се латите, обавезно ћете постићи успех.

Јасна ствар, човек који је себе наштимовао на тај начин, престаје да увиђа своје недостатке. Јер, он је добар по себи, паметан, оштроуман, поседује многа позитивна својства и само чека одговарајући моменат када ће његове квалитет приметити и вредновати околина. А ако их они још увек не запажају, онда је потребно још мало радити на себи: обући добру одећу, ставити кравату, нанети потребну обојену крему, направити фризуру, као позната глумица или певачица, лакирати нокте потребном бојом – и ствар је готова.

Сагласите се, све то звучи наивно и више личи на психозу или баналну веру у чуда, него на здрав приступ. Али, ипак, људи у то верују. При томе, масовно. Узгред, још на почетку 20. века дивни руски писац А. Куприн јасно је запазио склоност словенске душе ка том позитивном, може се чак рећи, „чудотворном” мишљењу (вере у чуда).

По мом мишљењу, Куприн је био у праву: полазећи од догађаја који су се десили у Украјини у последње две године, може се извући закључак да је значајан део нашег становништва оболео од „позитивног мишљења”. А ствар чак и нијe у томе да већина Украјинаца жели да присаједини Украјину Европској унији. Проблем је то што смо ми неизоставно пожелели да живимо као у Немачкој. И стога смо ми убедили себе да смо ми Европејци и да смо тога достојни! Таква је, ето, масовна психоза, изазвана свеопштим позитивним расположењем за евроинтеграције. Због нечега смо одлучили да у Украјини треба провести одговарајуће реформе (судску, административну, медицине и образовања итд.), и то ће нам, јел’те, одмах дати жељени резултат.

Али, у стварности све је испало онако како се дешава у животу човека усмереног само на позитивно мишљење. И то је природно, јер самосугерисани оптимизам и вера у то да је све могућно, само је шминка која скрива или душевне збрке конкретног човека или проблеме у друштву. Ако вам је болесна јетра, обојена крема ће, наравно, сакрити лош тен лица, али ипак у унутрашњости ће се развијати болест. Исто тако је и у држави: ако је економија државе урушена, корисници буџетских средстава добијају мрвице, ма колико се ми борили с корупцијом, ма колико се забављали лустрацијом, ма колико преписивали законе – од тога неће бити ништа.

Упитаћете, што је православном свештенику потребно да све то пише? Одговорићу: зато што је потребно не бавити се самообманом! Ни у свом личном животу, ни у животу друштва. Самообмана је погубна. Управо стога, када чујем од неких псеудопатриота речи о томе да они верују у бољу будућност Украјине, постајем тужан. Да би се нешто променило набоље (како у себи, тако и у држави), само вера није довољна. Није довољна не само вера у Украјину, већ чак и вера у Бога! Још је апостол Јаков писао о томе да: „… и ђаволи вјерују, и дркћу” (Јак. 2:19). То јест, ђаволи верују, али остају ђаволи, и живот њихов остаје ђаволски, и живе они у аду. Ето, таква је та бескорисна вера.

Да би се избегли трошкови такве вере, потребно је постати реалиста. Наравно, нада набоље мора да постоји у животу људи, али она мора да се заснива искључиво на трезвеном погледу на живот и адекватној оцени ситуације у којој смо се нашли. А поред тога, сви смо ми смртни и, као што је говорио један од хероја М. Булгакова, „често смо изненадно смртни”. А за то да бисмо почели да мењамо свој живот набоље, испочетка треба променити своју свест, не путем игнорисања проблема и слабости (пре свега, реч је о душевним слабостима), већ посредством трезвене самооцене. У православљу то се назива ПОКАЈАЊЕ!

Управо покајање означава почетак пута човека ка Богу. По мом мишљењу, од покајања мора да почне и препород наше земље: „Реч „покајање” не баш сасвим тачно изражава оно стање хришћанске душе која се обраћа Богу; грчка реч „метаноја” означава у дословном смислу „промена мисли”, „промена ума”… Такво стање душе супротно је самодовољности, духовној малограђанштини… Покајање је, говори свети Исак Сирин, увек долично свим грешницима и праведницима, који желе да добију спасење.

Ако илуструјемо ово стање духовне трезвености на примерима из телесне реалности, свима ће све бити јасно: на пример, када долазимо код лекара, ми не желимо да нас он обмањује. „Докторе, реците истину, ма како она била горка!” – молимо га ми. И то је исправно, јер на време сазнавши реално стање ствари можемо да почнемо ефикасно лечење и тиме добијемо позитивни резултат. Али, када се говори о души, ту нам је однекуд потребно само све позитивно, које неретко долази до самообмане. Човек износи, на пример, отворену бесмислицу у односу на Цркву и хришћанску веру, иако ни једну књижицу, ни један чланак о тој теми није прочитао. А када му начините такву примедбу, он одмах прелази на вику.

Ето, тако се и увлачи такав човек у вртлог заблуда и проблема. Нажалост, у виру проблема може се наћи и цела земља, чији грађани су чврсто убеђени у своју изузетност („ми смо тога достојни”) и свето верују у то да су им сви и све дужни. Узгред, како показује наша стварност, посебно је лако убедити у то неочврсле младе умове. Јер, потом их је могуће употребити за потребне циљеве.

А за то да не будемо обманути, потребно је схватити да нико за нас ништа неће учинити. Ни у нашем личном животу, ни тим пре у животу државе. Чак ни Бог не може да спасе и промени наш живот набоље без нас. На то је још у 4. веку упозоравао хришћан Св. Јован Златоусти. Његова поука није изгубила актуелност ни на данашњи дан. Друга је ствар, што наши напори, припремљени претходном трезвеном оценом (покајањем за своје грехове), морају да носе не револуционарни, већ еволуциони карактер.

Многим свештеницима неретко се дешавало да посматрају ситуацију када тек оцрковљени човек одједном у трену кардинално мења свој живот, не узимајући у обзир реалност која га окружује. Слична промена у животу аналогна је оној ситуацији када бисте, желећи исцељење од болести, одједном узели месечну дозу лекова. Јасно, у таквом поступку не може се видети ништа друго до болесно, хипертрофирано самопоуздање и неповерење према лекару (које делимично може бити изазвано очајањем). У духовном животу то се назива неповерење у Бога. Управо у томе (тј. или у сувишном самопоуздању, или у очајању) и састоји се револуционарни, и стога лажни, пут. Еволуциони пут духовног живота у хришћанству претпоставља признање своје немоћи у делу спасења (тј. одрицање самопоуздања) и истовремено поверење у Спаситеља Христа, што само по себи искључује очајање.

„Начело обраћања ка Христу“, пише св. Игнатије Брјанчанинов, „састоји се у сазнавању своје грешности, свог пада; из таквог погледа на себе човек признаје нужду у Спаситељу и приступа ка Христу посредством смирења, вере и покајања.”

Покајање нам је потребно свима и сваком човеку, посебно ради тога да бисмо одвратили свој поглед од спољних околности и погледали унутар себе. То ће нам дозволити да увидимо праве узроке наших неуспеха и разочарања, да пређемо од површног „оптимизма” ка реалном стварању свог живота, стварању које је у црквеној традицији названо „синергијом” – сарадњом човека с Богом.

Баш тај принцип синергије је делотворан и у животу државе. Не може се изградити нормалан живот у земљи у којој су људи разједињени, где се грађани нетрпељиво односе према мишљењу опонента, где се лаж оправдава револуционарном целисходношћу, где власт мрзи људе а људи власт.

„… Свако царство које се раздијели само по себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам по себи, пропашће” (Матеј 12:25) – говори нам Спаситељ у Јеванђељу.

Да би дом опстао, свима нам је потребно да научимо да слушамо један другог, да престанемо да лажемо и стално тражимо непријатеље, да прекинемо да делимо људе на пуновредне Украјинце и другостепене, на истините патриоте и не сасвим истините. Наши напори морају да буду усмерени на стварање, а не на бесконачну борбу „против”. Јер, Бог не може да нас спасе без нас. А за то да би нас Он спасао, а заједно с нама спасао и нашу земљу, треба да се обратимо ка Јеванђељу и да схватимо да главни непријатељ лежи у сваком од нас. Догод ми будемо сматрали себе скоро светима, достојним свих награда, свих земаљских и небеских блага, догод будемо тражили спољашње непријатеље, ништа добро нам се неће десити.

Jерођакон Јован (Курмојаров), руководилац друштвене организације „За јединствену, Свету, Саборну и Апостолску Цркву”, Украjина

_________

О аутору

Јерођакон Јован (Курмојаров Дмитриј Ваљерјевич), рођен 8. јануара 1968. године у месту Звјоздниј, Пермска област. У 1992. г. завршио је архитектонски факултет Волгоградског инжењерско-грађевинског института. У 1999. г. прихватио је правослвље. 17. децембра 2011. године, по благослову архиепископа Тулчинског и Брацлавског Јонатана (Јелецких), постригнут је у монаштво с именом Јован. 7. априла 2012. године архијереј Тулчинске и Брацлавске епархије рукоположио га је за ђакона. Данас јерођакон Јован носи послушање скитоначелника у скиту преподобног Нила Сорског (Тулчинско-Брацлавске епархије Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије). Аутор књига и многобројних публикација на православну тематику.