Миодраг Милановић: Aпостол Андреја и Срби

By РЕПОРТЕР on 15. децембра 2015.

Пространства некадашње скитске Сарматије, обухватајући јужне земље данашње Русије и Украјину, биле су најближе најважнијем ранохришћанском центру на истоку, Константинопољу, са црквено- монашким предстражама не само на Криму, већ, такође, и на Кавказу. Tврдња да су Сармати били у додиру са апостолима, у некадашњој Сарматији, има сасвим солидне основе. Реч је о традицији, озакоњеној хришћанским историчарем Еузебијусом из Цезареје, базираној на извештају поднесеном од великог гностика онога доба, хришћанског филозофа Оригена (Όριγήνες , +253), где се децидно каже како је апостол Андреја проповедао нову хришћанску веру у Скитији (Скитија је раније име за Сарматију), сарматским племенима. Ориген помиње две Скитије- Сарматије: једна се протезала између Тракије и Дунава и, доцније ће постати римска провинција Скитија Мала (Scytae Minor), данашња Добруџа (Dobrudshа), а друга је лежала између река Дунава и Дона и, имала је епитет хладна, Scutae Frigis. На њу је мислио и Ориген, што је сугерисано његовим записима, тзв. Принципима.

Према овом документу, Андреја (Ανδρήας Προτοκλήτος) је прво проповедао у Малој Азији, са својим братом Петром. У ову тврдњу не треба сумњати, јер су градови Мале Азије поседовали јаке јеврејске колоније. Јеврејска пропаганда била је изузетно успешна, чак и међу паганским народима. Прва места, одакле су апостоли почели да проповедају о Христу, су биле синагоге. Ови градови, са бројном јеврејском дијаспором, били су у живом, културно- економском, контакту са грчким градовима и јеврејском дијаспором на Криму, те древним грчким колонијама око Азовског мора, где се простирало, у то доба већ прилично сарматизовано Босфорско краљевство. Хришћанство на Криму и у кавкаским, сарматским земљама, током ΙΙ и ΙΙΙ века, остварило снажну експанзију. Осим тога, према сећању записаном у Нотицији ( Notitia) и записима састављаним у епископијама тога времена, забележен је број нових средишта на Криму и у његовом суседству. Мада се записи из Нотиције чине непоузданим, докуменат несумњиво указује да је овај читав регион био готово потпуно христијанизован и сасвим способан да се упусти у хришћанску офанзиву према осталим Сарматима на Дону и Дњепру.

Даљу мисионарску активност на Криму пратимо тек од ΙX века, захваљујући патријарху Фотију. Фотије је био Сармат, из племена Алана; они су, на Кубану, имали своју државу све до XΙV века. И Алани са Кубана су рано христијанизовани, у првим вековима наше ере. Они, такође, граде цркве и, на целој територији Сарматије, уводе нови тип црквене архитектуре, присутан и у грчким провинцијама Босфорског краљевства. Аланску црквену архитектуру даље ће однеговати, све до данашњих дана, руски народ из области данашње јужне Русије. Кијев постаје нови хришћански центар, захваљујући освајачима са далеког севера одлично уклопљених у домородачку заједницу, потом названих Русима. Овим именом називани су нови владари словенских планина на Дњепру, првобитно од стране Византинаца, 839.г. што је потврђено детаљним описима у Бертинијанијевим аналима. Сумњив је сваки од оних покушаја што говоре о христијанизацији земаља савремене јужне Русије, дела некадашње Сарматије, одигране под утицајем визиготских племена; она су продрла на Крим крајем ΙΙΙ века, где су неки Сармати већ имали снажна утврђења и градине на средњем Дњепру. Визиготска племена су овде дошла након сарматске сеобе ка западној Европи. Можда су, после покоравања Готима, словенска племена постала хришћанска но, с друге стране, византијски утицај је стигао пре до Словена захваљујући Сарматима (конкретно, ради се о деловима племена Јазига, Анта и Алана).

Археолошки налази, учињени у овој области, представљају веома важна открића. Закопана блага у Мартиновки, Сјенкову, Чаки (Chacka) и, посебно, у Малајој Порешчепини и на пастирској некрополи (Пастyрскоје), укључују византијско, малоазијско и иранско посуђе, орнаменте и монете, у великом броју.

У време када је апостол Андреја, претпоставља се, стигао до Дњепра и путовао дуж ове реке, тамо су живели Сармати, а Словена није било ни на видику; додуше, нека од тих племена већ су напустила своју првобитну отаџбину између Вистуле, Одера (Одра) и Буга, проширивши се према територији Сармата; од њих су попримили многа паганска веровања и теогонију.

Кретање ка југу, било је убрзано миграцијом германских Гота. Прва сазнања о хришћанству стигла су до Острогота (источних Гота), после њиховог продирања до Крима, о чему више сазнајемо из извештаја о заробљеницима, које су Остроготи поробили у Требизонди, између 256. и 267.г. Готска црква на Криму одржавала је односе са Палестином и остала је независна од византијске цркве све до 451.г. Визиготи (западни Готи), с друге стране, су већ врло рано, послали бискупа на Први екуменски концил (Васељенски сабор) у Никеји 325.г. и превели Јеванђеље на готски.

Житије апостола Андреја, указује на то да су, у XΙ веку, Руси били врло добро упознати са легендарним Актима Андреје, који описују његово путовање од Синопе до Тракије и Ахеје, где кажу да је умро. Хроничар допушта да је Андреја отишао из Рима за Синопу, да би прилагодио своје објашњење онима датим у Актима. Апостолово име Андреја, старо је аријевско, индоевропско име и долази од имена Индра или Андра и своје корене вуче из прапостојбине индоевропских Аријеваца. Сасвим је могуће да је Андреја био припадник неког сарматског племена, културно- цивилизованог у Босфорском краљевству. Примивши преобраћење и учење Христово, сасвим је разумљиво да се овај апостол, из Палестине вратио међу свој народ да проповеда Јеванђеље и то не само у Босфорском краљевству (Херсонесу и Криму), већ и даље, дубоко унутар Сарматије, где су његова сабраћа живела. У противном, који би други мотив имао Андреја? Зашто би, ако није био Сармат, ишао у непознато, непознатима? Сасвим је логично да се врати своме роду и њему проповеда Христову реч на заједничком језику; с друге стране, потпуно је невероватно да би Андреја учио сарматски језик у Палестини – од кога би га учио и зашто? Патријарх Никола Мистик, ученик Фотијев, сматрао је апостола Андреја индоевропским Аланом, дакле Сарматом. То је и наше мишљење. Вратимо се на час апостоловом имену – и данас је ово име процентуално најчешће код Срба, спадајући међу изузетно омиљена.
Да су сарматска племена Срба била христијанизована у апостолска времена, у доба Босфорског краљевства (на Херсонесу и Криму), сведочи и поглавље Живота Константина. Он је, на челу изасланства, са својим братом Методијем, провео једну зиму на Херсонесу, византијском поседу на Криму. Ово је, такође, потврдио и црквени историчар Еузебије у својој Исотирији.

Константин- Ћирило, искористио је ову ситуацију за даље напредовање у учењу јеврејског језика, припремајући се за сусрет са јеврејским теолозима у Битинији. Ипак, најважнији догађај, за време просветитељевог боравка на Криму, било је откриће реликвија; за њих се веровало да су припадале светом Клименту Римском. Константин и његови савременици, били су уверени да је Климент, други наследник светог Петра, био протеран у Херсонес и да је тамо скончао живот мученичком смрћу. Ово је било описано у Вити( Животу ), састављеном у ΙV , или на почетку V века и врло добро познатом, како на истоку, тако и на западу. Аутор житија наследника светог Петра, ту каже да је Климент можда био убијен на Криму. Целокупна традиција везана за Климента је легендарна, али је неспорно да је просветитељ боравио међу Сарматима, као и апостол Андреја, ширећи хришћанску веру. Псалтир, рад Климента и Андреје, те Константиново Житије, важни су докази за тврдњу да су нека српска (сарматска) племена примила хришћанство, још у апостолским временима. Многи фалсификати, желећи то да оповргну, ни из близа немају снагу ових аргумената. И црквени историчар Еузебије прихваћа боравак наследника светог Петра на Херсонесу, како је описано у Исотирији. Такође, генерално је прихваћено да су његове реликвије биле закопане у руинама сарматске цркве, изграђене у аланском стилу, на малом острву у близини Херсонеса, готово неприступачном, јер је било преплављено морем. Константиново откриће било је истински поштовано од његових савременика и налажење ових реликвија касније је одиграло пресудну улогу у мисији Константина и Методија међу Србима и Словенима.

Откриће, начињено 30 јануара 861.г. било је описано у посебном Константиновом делу, преведеним на латински од стране Анастасија Библиотекара у Риму, делимично је сачувано само на старосрпском.

Још један податак је важан, за рано српско хришћанство, из Константиновог Житија. Наиме, после Херсонеса, просветитељ је боравио код Саркела, на Дону. Хазарски каган (кан) га је примио у граду Смедереву (Semander, Semandar). Реч је о граду што га подигоше Анти или Јазиге, у делти Волге, крај дербентског пролаза, у Каспијском мору, светом Андреју у спомен. Као сећање на ово прво Смедерево, напуштено, Срби ће подићи још једну славну градину, истог имена, на Дунаву. Поред Смедерева, Плиније старији бележи још два важна српска града у Босфорском краљевству, на ушћу Дона у Азовско море: Serberian и Serbacon. Мало даље, Птолeмеј бележи Сербанису (Serbanissa), на обалама југоисточног Понта. Према казивању др Радована Петровића, постоји још неколико Смедерева на Балкану: „У кланцу Дузи, старовековним Спорима, на граници Никшићког среза и Голије (Гацко), изнад развалине турске тврђавице Ноздари, налазе се остаци неке старе куле која се зове Смедерево. Затим, под планином Маглићем, на висини од 1300 м. на граници Херцеговине и Црне Горе, постоји једно место које народ такође зове Смедерево. Код Сења и манастира Раваница, постоји једна речица, чије је име забележио 1783.г. аустријски шпијун Митесер, као Смедеревачку речицу.“

Поред Смедерева, Животопис Немањин, спомиње најважније српске средњовековне центре, још из античких времена, где су нађени археолошки остаци ранохришћанске цивилизације. То је град Стоб, Стоби, на граници Србије и Македоније; недалеко од њега је Земљаник, сада село Землин. Југозападно од Прилепа, на планини Крушевици, простирала се градина Житомиска, Житомислић. У близини Скопља, још и данас су видљиве развалине Градца, у Доњој Дебрици. У истом ареалу су се налазили градови Призрен и Дибра. У кнежевачком округу, ниже данашњег Видина, на реци Арцер (Arcerum), налазио се град Ратарија или Рамнија, српски Рављен или Раван. Важни центри били су данашњи Ниш и Сврљиг, као и градина Козник, на реци Чибрици, некада званој Србица. Најважније је свакако Смедерево, како рекосмо, добило је име по првом апостолу Андреју, не случајно. Према легендама, свети Андреја Првозвани, од 34. године већ делује у местима на Дунаву и Поморављу, ширећи хришћанство, и по одласку на Исток, оставља у месту Horreum Margi владику и формирану моравску епископију са седиштем у Сирмијуму, данашњој Сремској Митровици. Израз Митровица долази од митре, митрополитске круне. Апостол Јаков, исте године, први пролази моравском долином и шири Христов наук, иде потом у Сирмијум, где подиже цркву, успоставља патријаршију и за првог патријарха рукополаже Андроника. Међу Србима је остао чак десетак година, а 43. године се враћа у Палестину.

Приближно, у исто време, око 34. године, у народу и земљи делује и Свети Андреја Првозвани, у мисији ширења Христове вере. Надимак Првозвани добио је од апостола. Апостол Андреј, вели легенда, настанио се у једној пећини, окапници, у кањону реке Раванице, изнад данашњег манастира. Ту је живео као испосник и проповедао јеванђеље, крећући се слободно кроз дивље шуме Мораве и Кучаја. По легенди, прати га медвед, што изазива дивљење народа. Када је римски заповедник града Horreum Margi наложио својим легионарима да пронађу светог човека и доведу га пред њега, тада Свети Андреја Првозвани начини чудо пред римским намесником: претвори чашу млека у крв, што овога крутог заповедника силно уплаши, те намах отпусти светог Андреју. Није га смео казнити, и прећутно му дозволио да и даље проповеда хришћанство.

У црквеним предањима, међутим, спомиње се неки Синајац, ученик Светог Андреје, такође је живео у пећини изнад Раванице. Црквено предање каже да је владика ондашњег града Ћуприје- Равни позвао тог ученика на исповест. Ученик начини знак Андрејин и изабра највећег медведа из Кучајских гора, кога појаха и стиже у град пред владику. Владика се уплаши и рече му да најпре склони медведа, а онда поче да га кори што у посне дане не једе рибу, него пије млеко. Ученик Светог Андреје затражи да му се на сто постави риба и млеко, потом прекрсти рибу и из ње потече крв, а кад то учини и са млеком из њега ниче трава. Дакле, и црквено предање говори о сличном догађају и духовним моћима Христових апостола, али оно што је битно у историјском погледу је податак да је у Хореуму било седиште епископије већ у Ι веку, граду на десној обали Велике Мораве, чим је ту постојао владика или епископ. Већ у првој половини првог века Христове ере, народ Мораве је, значи, већ увелико примио веру Христову, био покрштен и то у великом броју, чим је имао своју епископију и свога владику, а утемељивач епархије долини Велике Мораве био је сам Свети Андреј Првозвани. Нажалост име првог моравског владике није упамћено у црквеном предању, као ни име ученика Светог Андреје. Да је тле Србије било ранохришћанско потврђује и папа Јован када каже, 925.г. како су словенска краљевства примила хришћанску веру од самих апостола док папа Иноћентије X тврди да су илирски народи примили хришћанство од самих апостола.

Други долазак Петров у Србију догодио се после 49. године када су све Јевреје, преобраћене у хришћане, Римљани протерали из Рима. Свети Петар опет долази у ондашњу Мезију, где затиче обезглављену цркву, јер су Римљани, у међувремену, убили Светог Андроника и апостол Петар на његово место поставља Ефенерата за архијереја у Сирмијуму. Епископија ће остати у овом граду скоро пуних 400 година, то јест све до 441. године. И сам апостол Павле долазио је у Србију, у Мораву, то јест Велико Поморавље и ширио Христов наук. По историчару цркве Јохану Френцелу (+1616) апостол Павле је веома ценио Ските, и за њих се залагао у Риму код императора: „У каквом високом угледу су стајали Скити код првих римских царева! И како стајаху изнад свих других, потврђује једна висока личност, чије мишљење као одлучујуће овде се мора навести. Тај који се овде за Ските залаже, није нико други до апостол Павле. У својој посланици Колошанима, у граду Фригијском, стоји на признатом грчком и латинском тексту: „Није само да овде Скит није варвар, већ међу неварварима има главну улогу, чак највишу… Он, апостол Павле њих Ските не истиче само због ових упоређења, него и због физичких и духовних особина, које апостол Павле није ни код једних других народа у тој мери приметио, па је он одлучио да њих стави на врх неварвара. Да Павле није њих само површно познавао види се и по положајима које им је поверавао, јер је он био у њих убеђен“.

У следећим редовима, дуже ћемо се задржати на етимологији речи Смедерево, обзиром да је она једна од кључних везаних за историју Срба и њихов ранохришћански период. Почетке вишевековног лутања, у потрази за решењем порекла и значења имена Смедерева, откривамо у оно време када Европа увелико доживљава буђење хуманизма, када Homo universale почиње да отвара перспективе високе ренесансе; у једном историјском тренутку, фаталном по хришћанску Европу, услед претњи освајачких амбиција Османлија (нарочито после катастрофалног пораза Муратове армаде), Смедерево ће постати, за Ватикан, посебно интересантно политичко и војно, геостратешко, подручје – исходишнa карикa, Catenae Mundi; ренесансни писац Енеја Силвије Пиколомини (1403- 1464), у свом спису назваће Смедерево капијом Расције (Рашке, Србије), а фиорентински хроничари, последњим бедемом Европе. Др Бранко Перуничић, у обимном тексту, објашњава да: „… име Смедерева потиче од присвојног придева именице мушког рода, Смедер, па када је нешто припадало Смедереву, онда је присвојни придев гласио Смедерево“.

Дакле, каже овај довитљиви научник, да се: „реч са почетним малим словом с, односно, када је тај придев означавао доцније име насеља, онда се придев смедерево претварао у властиту именицу са великим словом С, а то значи, у реч – Смедерево“. Овај историчар наводи још једну погрешну могућност. Наиме, пошто у околини Смедерева успева од давнина позната винова лоза, смедеревка, позната од римског цара Проба, „није искључена могућност да је Смедерево добило име по овој виновој лози“.

Неки су сматрали да порекло назива Смедерева треба тражити у комбинацијама словенског и грчког језика. Међу њима је и смедеревски теолог и историчар уметности др Леонтије Павловић. Тако он, у једној од својих књига, наводи како је „назив Смедерево настао од једног војног израза, сачињеног од словенске именичке заједнице всја и грчког израза медома (μηδερήο), што би требало значити, бринути се, или чувати, односно, управљати. Дакле, речи μεδοηαι, односно μηδερήο, могле су, према мишљењу Павловићевом, да „делују на коначно формирање назива Смедерева“. Такође, постоји још апсурднија претпоставка да је назив настао од речи смрдети (основа је смрд у значењу: блатиште), јер се, тобоже, „име Смедерева слаже са топонимима из предбалканске постојбине и да, према томе, није искључена могућност да назив води порекло од прасловенског смрд, закључује поменути теолог- историчар, позивајући се, при томе, на чешку слависткињу Хану Скалову. Поменимо још једно тумачење, каже, да је име Смедерева настало асоцијацијом идеја, од речи смет и дрво. Након ових довијања, ево и још једног тумачења. Италијански хуманиста и историчар, Антонио Бонифиније (Bonifinius, 1427- 1503), као кондотјер и лектор краљице Беатриче, жене Матије Корвина, личног пријатеља Ђурађа Бранковића, а по наговору поменуте Беатриче, написаће дело где ће објаснити како назив Смедерева води порекло од св. Деметријуса (Sanctus Demetrius), заштитника, чији је култ био раширен Балканом. Томас Ебендорфер, наводи: „.. castrum Sancti Andreae, alias Senderovia,“ тј. утврда светог Андреја, или Смедерево. Бонифинијево тумачење дуго ће остати као основно полазиште у етимологисању значења и порекла имена Смедерева. Хрватски филолог, Петар Скок, у свом Етимологијском ријечнику, навешће Бонифинијево тумачење као могуће, прихватљиво објашњење.

Године 1907. на скупу Српске краљевске академије за друштвене науке, представљајући Хрисовуље византијског цара Василија ΙΙ, из 1019. и 1020.г. филолог Стојан Новаковић, навешће да Смедерево има средњегрчку, византијску транскрипцију Σφήντεροηον, преузевши то из Гелзеровог издања . Како је настао назив Смедерева, он ће овако објаснити: „Познато је, поодавно, да је старословенско Смедерево грчка транскрипција Σφηντεροηον и, касније, Смедерево, искварено, Eis Monte Aureo. Међутим, шта значи Сфентеромон, односно Смедерево, Новаковић мудро прећуткује. Други српски историчар, Михајло Динић (1899- 1970), дословце ће поновити наведену верзију, с тим, што ће некритички додати, да је Новаковићева претпоставка највероватнија и најоправданија. То ће се понављати код свих потоњих историчара. Колико је Новаковићево мишљење било прихваћено, посведочиће и изјава О.Н. Трубачева, главног уредника дведесеттомног Етимолошког речника словенских језика: „О настанку имена Смедерева најоправданију и најприхватљивију претпоставку је дао стари српски историчар (сиц!) Стојан Новаковић, у његовом познатом делу Охридска архиепископија у XΙ веку“.

Историчар Љубомир Петровић је први наслутио да реч Смедерево представља мешавину зачету у једној другачијој индоевропској језичкој средини од словенске. „Несумњиво,“ пише Петровић, „да византијско Σφηντεροηον, Sancto Andrea, Sunderovium, Semerdia, Semendra итд… садрже више истих гласова и да они упућују на једну реч чији се корен раскинуо сасвим случајно. У прилог томе иде и прегршт варијанти страних писаца: Smeder, Zmedrew, Semendruo, Swindereo“… Дакле, име Смедерево носи назив по св. Андреји, апостолу који је хришћанство објавио Србима и због тога толико Смедерева на територијама где живе Срби, њему у част и сећање. Прихватити то, значи прихватити и ранохришћански карактер српске цивилизације. На крају, рецимо и да је др Александар Лома у, својој докторској дисертацији, дао сажет осврт у вези са проблемом топонима Смедерево.

Професор Миодраг Милановић