Љубиша Зубац: Отвара се кутија, јесмо ли сигурни да желимо то?

By РЕПОРТЕР on 14. децембра 2015.

Кажу црвени људи да иду празници у којима бледолики деле, али и отимају поклоне. Ма колико градови, насеља, јавни објекти били украшени, уз излоге са натписом „САЛЕ“ – све мирише на немир. Откуд? Од куваног вина, углавном јефтиног. Разнобојни лампиони кинеске производње играју нам пред очима, док ми очекујемо поклон – нашу новогодишњу кутију коју ћемо сами отворити, не слутећи чега има у њој. Јер Деда Мраз не постоји после навршене десете године живота. Шта ли ће нама донети, а шта однети ‘по први пут у историји’? За сада сигурно знам да нам главобоља од лошег вина и лудог веровања не гине.

И како то већ иде, после година чекања, неизвесности, дрхтања, спавања на поду, безброј уступака (и још толико учињених онако у ходу и без најаве), Србија ће коначно отворити прва два поглавља преговора за приступање ЕУ. И по први пут у историји Србије, али и ЕУ, прво поглавље је фамозно 35. Што се мене тиче, ту и може да се заврши прича, тако да нећу улазити у анализу добробити осталих поглавља.

Интересује ме ово које је на леђима српског народа на Косову и Метохији, овог без којег се остала поглавља неће отварати и без чијег испуњења Србија неће ући у ЕУ, а како најављују, неће ни моћи да преговара. Већ пред само уручење овог важног и слојевитог новогодишњег поклона Србији, кутијица са бројем 35 је услов свих услова да се отвори тако жељени пакет и из њега искочи сигурно и лилихип.

Услови који постоје у том поглављу могу се директно повезати са Бриселским неспоразумом; сада у облику за који Србија има оправдање да нема алтернативе на путу ка ЕУ. До сада је Србија чинила уступке у Бриселу под изговором да ће наводно нама преосталима на КиМ бити боље, а сада ће исто то чинити, јер је у питању европски пут и лепша будућност грађана Србије, у које нас – овде, очигледно не убрајају. Јер нама сада никако није боље.

Поново се врше напади на грађане и њихову имовину, насилна интеграција оставља људе у великој неизвесности, а многе и без посла, прогнозе не најављују сунчано лето, јер су на ред дошли здравство, образовање и црква.

Док се ми убрзано гасимо, важно је да се пале новогодишње светиљке свих боја. Медији преносе опет о неком историјском догађају због којег Србија слави, а ми чекајмо не тако срећну будућност. Да ли Србија зна колико ће платити овај новогодишњи поклон?

Власт да, грађани по правилу не, јер за њих постоји и друга страна медаље. Обећање да ће боље живети. Грађанима се то обећава и одлаже испуњење сваке године, па ће тако бити и наредне, јер док лагано пропадање траје, још лепо упаковано обећање их одржава да не падну у очај, онај у којем смо и ми овде сада.

У једном тренутку потписаће се и правни документ о разумевању између Србије и тзв. Косова. После тога смо дијаспора, али не она богата која долази на одморе у матицу, већ она одбачена као горка кора лимуна; дијаспора жртвована због шаргарепе на штапу којим је данас могуће померати и Планету. Осим што и даље нема тачке ослонца.

Радујмо се данас! И ако нам се плаче, деца да не примете тугу и бол! Нису они криви већ ми који смо веровали и верујемо у новогодишње пакете. Овај који нам сада нуде ући ће у историју. Али ће се тих страница историје стидети и аутори и предавачи! Цепаће наша и њихова деца те листове и бежати са часова, јер ми им то нисмо обећали. Ова 35. кутија учиниће да и Деда Мраз оде по први пут у историју. То је тај поклон са почетка текста који нам данас отимају. Знају то црвени људи, преносе са колена на колено.

Надам се да ће нам деца опростити, јер не знамо шта чинимо.