(1. део)

Ендрју Корибко (Andrew Korybko, Кливленд, Охајо) последњих година постао је један од најутицајнијих геополитичких аналитичара антиглобалистичке провенијенције. У својим бројним анализама, које објављује за Спутњик и цео низ online магазина, специјализовао се за геополитичку улогу Русије и стратегије САД на простору Евроазије. Прошлог месеца из штампе му је изашла књига Хибридни ратови: Индиректан прилагодљиви приступ смени режима (Hybrid Wars: The Indirect Adaptive Approach to Regime Change, 2015), у којој се бави стратегијама промена режима, обојеним револуцијама и неконвенционалним ратовима. Опширно анализирајући ратове у Сирији и Украјини, Корибко их у својој књизи види као нови модел стратешких ратова које покрећу САД. Пре неколико недеља Корибко је лансирао тезу о хибридном рату који ће САД отворити на Балкану, и тим поводом ексклузивно за Нови Стандард, поред прегледа најважнијих међународних питања, продубљује и објашњава своју тезу.

Сведоци смо да је турска авијација оборила руски војни авион. Какав то нови квалитет уноси у односе две земље и сиријски сукоб?
— Много значајних последица је већ је уследило после турске агресије, и сад је важно видети какав су ефекат оствариле и какав ефекат ће тек уследити. Очигледне реакције са руске стране су највећим делом повезане са одбрамбеним и привредним сектором. Русија је већ модификовала своје стратешко партнерство са Турском, тако да оно одражава нову реалност антагонизма Анкаре. То за сада подразумева ограничавање турског пословања у Русији, затим забрану нових запошљавања турских радника после Нове године, забрану руским туристичким агенцијама да послују у Турској, а очигледна је и суспензија гасних, нуклеарних и других енергетских мегапројеката, које су планирале две земље. Све у свему, очекује се да ће ово Турску коштати неколико милијарди долара на годишњем нивоу, и треба имати на уму да је председник Путин ове мере донео лично, што значи да оне неће бити уклоњене у скорије време.

Шта могу да буду ефекти таквог кажњавања Турске?
— Комбиновани ефекти би могли да доведу до пада животног стандарда појединих друштвених слојева у Турској, а, како је већ сад скоро половина државе против Ердогана – што смо видели на последњим изборима – ова кап би могла да прелије чашу и да Ердоганови противници сад постану већина. Следеће године би се могли поновити протести слични онима у парку Гези, али са већим шансама да се нешто промени на домаћој сцени, попут могућности распламсавања грађанског рата на југоистоку земље.

Какве су последице обарања авиона за руску улогу у Сирији? Да ли је она ојачана или ослабљена?
— Ојачана је. Допремање система С-400 на фронт одагнаће понављање овакве издаје. То битно утиче на одвраћање турске агресије и тиме је Русија увела неку врсту „забране летења“ над Сиријом. Довољно је рећи да ће турски авиони бити обарани технолошки најнапреднијим ракетама земља-ваздух уколико још једном полете сиријским небом. Такав потез, чији је циљ одбрана Русије и њених пилота, подразумева и већу ефективност у противтерористичкој операцији, посебно у покушајима затварања сиријско-турске границе, али овај пут без страха од напада турских „партнера“. Руско ојачавање снага у Сирији ставља до знања да њихов останак тиме није доведен у питање, већ је само уозбиљило борбу против терориста, много више од нивоа који mainstream медији покушавају да представе.

Речју, празне су приче да Русија напушта Сирију?
— Једну ствар не треба занемарити. Смрт двојице руских војника (један је убијен док је покушавао падобраном да се приземљи, други америчком ракетом у јеку ослободилачке операције) значи да је руска крв званично проливена у Сирији. То само ојачава стратешко партнерство ове две земље и њихов братски однос. И сада нема сумње да су шпекуланти који су говорили о томе да „Русија напушта Сирију“ грешили апсолутно сваки пут. Нема шансе да после овога Русија начини било какав потез на штету Сирије или да устукне пред тероризмом који спонзоришу велике државе, биле да су то турске ракете или бомбаши самоубице Исламске државе, правог стратешког партнера Турске.

Како објашњавате то да се о сарадњи Турске са терористима све више пише и у западним медијима?
— Да, сада медијске куће у САД и Великој Британији непогрешиво извештавају о везама Турске са тероризмом. Раније то нису радили јер им њихови надређени из државе то нису дозвољавали. Међутим, сада то раде не би ли се притисак мало олабавио и омогућила каква-таква слобода штампе. Они који прате алтернативне медије већ годинама знају да Турска највећим делом стоји иза тероризма у Сирији и да је највећа спонзор-држава Исламске државе. Од тренутка кад је руска влада то обелоданила, сви су били присиљени да то пренесу, свидело се њима то или не. Делом се то догађа и зато што су САД потпуно поразиле Турску, намештајући јој обарање авиона, а онда напуштајући Анкару да се сама суочи са Москвом. О томе сам писао у свом последњем чланку за Oriental Review: изгледа да Америка жели да имплицитно сарађује са Русијом у слабљењу Турске, јер имају своје стратешке разлоге за то. Ради се о кажњавању Ердогана због његове „побуне“, односно одбијања да пошаље војску на Сирију – та прилика је пропуштена и сада – као и стварању Курдистана, кога желе да виде као прозападно оријентисаног итд.

Да ли онда мислите да се Турска озбиљно приближила томе да буде једна од највећих жртава настанка вишеполарног света?
— Не мора бити никаквих „жртава“ – бар ја тако гледам на то – али неке земље ће, због свог својих униполарних вођстава, трпети у извесној мери због таквих пропалих политика. Турска под вођством Муслиманског братства, које подржава Ердогана, биће једна од њих, и то ће се показати на један или више начина. Прво, могуће је да ће након одређеног времена обновљени грађански рат довести до аутономног, федерализованог или независног Курдистана. Друго, тренутни притисци на турску војску су без преседана: ту су грађански рат на југоистоку, затим чување земље од терориста, прекогранични удари на ирачки Курдистан, па активности дуж сиријске границе, а сад и непотребне провокације које су резултовале балансирањем против Русије. Војска би могла да насрне на Ердогана, јер их је раширио на превише фронтова и довео у питање њихову способност чувања националог интегритета у јеку грађанског рата који се разбуктава. Треће, могуће је да ће доћи и до некаквог народног антивладиног покрета који ће се сукобити са симпатизерима исламистичког Ергогановог АКП и ултанационалистичког МХП (који контролише банду „Белих вукова“). Тиме би се додао још један елемент грађанског рата у земљи. Има доста могућих сценарија, али наведени су најизгледнији, и сваки од њих је последица Ердоганове пропале политике.

Како је председник Путин рекао, Турска се сврстала уз исламске терористе; док је Француска жртва тероризма, а Немачка се дистанцира од акција САД на Блиском истоку. Да ли би обарање руског авиона могло да доведе до раслојавања унутар НАТО?
— У некој мери да, али не у оном контексту у којем имплицирате. Државе НАТО се генерално дистанцирају од Турске, и то је повезано са одлуком Америке да игра са обе стране ограде – да јавно подржава земљу у светској штампи, затим да дају стратешки контрадикторне изјаве истој тој штампи (Ројтерсу је „неименовани“ званичник САД дојавио да је авион оборен изнад сиријске територије, а не турске). Поред САД, друге земље НАТО виде коју игру игра Турска, која покушава да цео НАТО одведе у опасну конфронтацију саРусијом. Турску је на то наговорила Америка, која је, као што сам рекао, унапред планирала да остави Турску у кризном стању због свјих стратешких разлога.

Што се тиче поменутих земаља, Француска је веома сумњичава према Турској, и није тајна да је против њеног уласка у ЕУ. Међутим, Немачка је потпуно другачија у овом случају. Меркелова је престрављена стотинама хиљада „избеглица“, које је Турска пустила у Европу прошле године, и чини све како би пољубила султанове ципеле не би ли их зауставио. Заправо, обе западноевропске земље – Француска и Немачка – сложиле су се да уцењивачкој Турској дају три милијарде евра за заустављање миграната, а као бонус ће наставити процес интеграције Турске у ЕУ. Немачка у овом случају води, а Француска је прати, али је потпуно другачија динамика када је у питању борба против Исламске државе. Ту Француска води, а Немачка је та која прати. Евидентно је размимоилажење Француске и Немачке око неких кључних тема, и, ако се не зауставе, то ће на крају довести до две потпуно различите политике. САД би то могле да искористе као тактику „добар полицајац – лош полицајац“ у дељењу Европе на два центра моћи, где би сваки од њих био подређен Вашингтону на свој начин.

Дакле, одвијају се неки други процеси сасвим независни од реакције неких НАТО земаља на турску агресију на Русију, с тим што овај догађај показује те разлике. Раније сам писао о Интермаријуму, подрегионалној организацији полунезависних војних блокова оријентисаних ка НАТО и промени тог курса, која је унапред планирана и стратешки проведена. Оно што се догађа између Немачке и Француске је доста слично у том контексту.

У Бејруту је у терористичим нападима погинуло 40 људи, у Паризу 130, у руском путничком авиону над Египтом скоро двапут више. Целим светом, поготово Европом, влада страх од тероризма. Да ли верујете да америчка „дубока држава“ има утицај на те нападе?
— Дубока држава – обавештајни, војни и дипломатски апарати – створили су услове за тероризам у Сирији, избегличку кризу итд. Могуће је да су ти елементи знали за нападе у Паризу, али их нису спречили, било да се догодило због неспособности или цинизма, због чекања до последњег тренутка, како би скупили што више доказа и пронашли што више учесника, што је уобичајена тактика FBI.

Тешко је уочити намеру и кривца за сваки од ових напада, али је лако препознати неке трагове „дубоке државе“ у Паризу. Не мора да значи да су они планирали, али је већ доказано да су неки од осумњичених били на листи посматраних терориста, са којима се једноставно није радило како је требало и који нису били праћени онда када је то требало. Такав професионални немар – и то под условом да смо оптимистични и да не сумњамо да се догидоло више од немара – сам по себи је кривично дело, и указује на то да „дубока држава“ можда чак и нема пуну контролу над својим играчима, од којих су се многи одметнули (Исламска држава је на врху те лествице). Што се тиче опште експлозије тероризма у свету, хаос се проширио тамо где је ударено, било да се то догодило случајно о или применом стратешких „вештина“, а САД су успеле да сваку од тих трагедија претворе у неку врсту предности у реализацији својих интереса.

Који су фактори који одлучују која ће земља бити нападнута? Да ли применом тих фактора можемо да предвидимо следеће мете терориста?
— Тешко је рећи које би земље могле да постану жртве тероризма. У Паризу су локације одабране ради ширења страха међу локалним становништвом и светским мњењем, али се не може рећи која ће бити следећа мета. Циљеви имају смисао само у ретроспективи и после напада. Ко је могао да помисли да ће бити нападнути азијски ресторан и концерт death metalа? Наравно, могуће је спекулисати, али оно што за нас има смисла не мора нужно да има смисла и за џихадисте.

Претходно питање сам вам поставио као увод у ово: колика је тренутна опасност од тероризма по Централни Балкан?
— Постоји веома реалан ризик. Централни Блакан суочен је са унутрашњим претњама под утицајем турских и заливских проповедника, као и њиховог новца, а затим и од џихадиста који су се вратили, поготово у Босни, и оних који су се инфилтрирали под маском „избеглица“. Опипљива манифестација таквих напада су провокације које генерише Запад између хрватско-муслиманског ентитета и Републике Српске, као и организовање терориста на страни „обојених“ револуцинара, попут албанских терориста у Куманову, који су планирали нападе пре него што су ухваћени у мају. Кад смо већ код Македоније, треба имати у виду и нереде које на граници праве економски мигранти пред безбедносним органима. Те „нове комшије“ већ показују склоност ка екстремном насиљу, и ко зна шта ће се десити ако не добију оно што желе. Могли би да дестабилизују земљу домаћина, уз потенцијално наоружање терористичких провокатора, попут обновљене ОВК.

Шта су мере које се у нашем региону могу предузети у циљу одбране од тероризма?
— Потребна је веома стриктна политика ограничавања уласка „избеглица“ и одвајање правих избеглица од економских „падобранаца“ и инфилтрираних терориста. То се не може учинити са потпуном прецизношћу, међутим, појачана безбедност и безбедносне провере ће свакако бити потребне. Кад се нагомилавање заустави и разуман број избеглица крене да прелази границу, њих треба извести из земље што је пре могуће. Уз непрестано присуство полицијских или војних снага, процес безбедносне провере би требало да се врши у „зони за ратне избеглице“, јер би само они требало да буду пуштени, а економске опортунисте би требало зауставити. Ако би „избеглица“ желела да остане у Македонији, Србији или било којој од транзитних земаља, њих би, наравно, требало детаљно проверити и одвојити од већине која жели да иде у Немачку и Шведску, где желе да оду због социјалних предности. Дакле, већина „избеглица“ само мора да прође кроз земљу, да се посматра шта раде, а никако да праве нелегалне базе за своје операције или да покушају да контактирају локалне екстремисте. Такву стратегију би требало детаљније прецизирати, јер ово што сам предложио само је општа идеја. Али то је пут који се мора одабрати, и за њега ће бити потребни стриктнији услови за пролазак „избеглица“.

Македонија је најодговорнија за безбедност Балкана тиме што је подигла ограду на граници са Грчком. То је одличан први корак и сасвим је довољан за спречавање илегалних упада. „Низводне“ државе Балкана морају да схвате да је њихова прва линија одбране на граници Македоније и Грчке, и да Атина нема никакву контролу над својим границама нити је, искрено, уопште занима шта „избеглице“ унутар земље раде и куда се крећу. Грчка, „европски болесник“, представља огроман ризик од тероризма када је у питању „избегличка криза.“ Што пре Балкан то схвати, то ће пре успети да се одбрани, и требало би потпуно подржати Скопље, које је храбро стало испред целе Европе не би ли се заштитила.

Док се чини да САД имају све више проблема на Блиском Истоку, амерички потпредседник Бајден прошле недеље је у Загребу одржао самит са председницима тзв. Западног Балкана. После неколико година, постаје све очигледније америчко директно мешање на Балкану, где је очигледно замишљена нека врста асоцијације земаља („југосфере“, како је зове Тим Џуда).
— Управо се то догађа. Америка, као вођа из сенке, индиректно користи Хрватску у управљању Балканом. Нешто сам о томе писао летос кад је Викторија Нуланд – озлоглашена по Евромајдану – посетила регион и разговарала са лидерима. Закључио сам да САД желе да заврше са политичким подређивањем сваке од регионалних држава, чиме би створиле „југо-затвор“ – делимично реинтегрисану, прозападну шкољку старе Југославије – и почистиле снаге отпора. Нуландова је заправо изнела извршни плограм оног што је њен шеф Џон Кери рекао у фебруару ове године – да су „Србија, Македонија, Црна Гора и Косово на линији ватре“ између САД и Русије. Он је хтео да каже да ће сваки од ових ентитета – Косово сматрам српском покрајином, која је под окупацијом Америке, никако као независном државом – бити дестабилизован како би се ригидније контролисао, где би Русија била искоришћена као жртва за правдање предстојећих америчких планова.

Битно је рећи да се Бајденова посета догодила под покровитељством процеса Брдо-Бриони и да га је дочекала хрватска председница Колинда Грабар-Китаровић. Сврха окупљања је била да прозападна интегрисана елита притисне своје неинтегрисане колеге како би убрзали процес. У суштини, то је прозападно шепурење под маском дебатног дипломатског клуба.

Шта је крајњи смисао тог „шепурења“?
— Начин на који САД и њихови регионални савезници желе да победе балкански дух јесте да се заборави да Балкан уопште постоји. Хрватска председница сматра да би израз „Западни Балкан“ требало заменити еуфемизмом „Југоисточна Европа“. Сврха је убијање балканског идентитета и приближавање Бриселу и Немачкој. Хрватска може бити „Југоисточна Европа“ ако то жели, али Република Српска, Србија, Македонија и Црна Гора увек ће бити Балкан ако њихов народ народ тако одлучи. Користећи се „логиком“ Грабар-Китаровићеве, да ли то значи да је муслиманско-хрватски ентитет Босне део „Југоисточне Хрватске“? Не чини ми се да су српски и македонски лидери то схватили – па ћу им ја свакако пренети своје сумње – и зато би требало да буду свесни да су нехотице пали у замку идентитета и еуфемизама хрватске председнице, и да грађани Балкана не би волели да их називају „Југоисточним Европљанима“.

Чини се да је Хрватска у томе виђена као енергетски лидер (замишљен је гасни LNG терминал на хрватском острву Крк), али и војни и политички. Колико вам се изгледном чини реализација тог пројекта и шта би он значио за Србију?
— То је свакако тачно, али је и Албанија од једнаке важности. Није случајно што су се обе земље 2009. године заједно прикључиле НАТО, јер је одувек постојала намера да се америчка стратегија постигне синхронизованим деловањем ове две земље против неокупираних држава Централног Балкана. Што се тиче LNG, то су снови. Такав пројекат је изузетно скуп, мада опет, хрватски национализам је кроз историју показао да не пита за цену кад је у питању доминација регионом. Зато је извесно да ће платити огромну и непотребну цену, и то из ината Србији и ради „регионалног престижа“, без обзира на то колико ће се задужити код својих западних окупатора.

Са друге стране, изостављен је потенцијал удруживања Хрватске и Мађарске и обнављања сфера утицаја на Балкану из империјалног доба. О томе сам писао раније, кад сам говорио и о блоку Интермаријума, тачније о „Простору св. Стефана“ (St. Steven’s Space) за Oriental Review. Да би било јасно у тренутном контексту – Виктор Орбан је препредена лисица. Он осликава регионални дух времена (zeitgeist) кад су теме друштвена питања, и због тога је придобио поштовање многих. Али он служи институцијама Запада када позива Македонију да уђе у НАТО. Главни разлог те социјално-политичке нелогичности јесте у томе што се Орбан плаши обојене револуције, какву је имао прошле године, кад је хиљаде људи протестовало против њега због пореза на интернет, док га је Џон Мекејн називао „неофашистичким диктатором“. То је заправо био сигнал из Вашингтона да ће се Орбан наћи на листи за одстрел уколико се не подреди њиховим стратешким циљевима у региону. Део његових коментара против мултикултурализма вероватно је искрен, али не сме се заборавити да он то гласно ради само да би добио поштовање у региону, које би искористио за учлањивање нових земаља у НАТО. Тиме сматра да удовољава САД и да одлаже или чак отказује план обојене револуције против себе.

***

(2. део)

Балкански пут свиле Србију ће повезати са светском привредом, после чега неће зависити од трговине са Балканом или ЕУ

— Временом би Мађарска и Хрватска могле да дестабилизују Војводину под изговором заштите тамошњих Мађара, а заправо би у име САД саботирале Балкански пут свиле, мрежу брзих пруга, коју финансирају Кинези. Иронија је у томе што је и Мађарска део тог пројекта, штавише, један од главних чворова. САД то разумеју и зато желе да унутрашњи актери тог мултиполарног мегапројекта спрече градњу. Влада се можда не улагује Вашингтону због тога, јер се испрва сложила да Мађарска буде део пројекта, од којег би имала профит. Али ултранационалистичке снаге, попут Јобика, могле би „самостално“ предузети кораке у дестабилизацији Србије.

Узмите на пример отварање Јобикове канцеларији у Сенти, на северу Војводине. То само по себи не мора делује као проблем, али, ако се погледа призма те растуће националистичке партије, која ствара транснационалне подружнице под изговором ревидирања Тријанонског споразума, онда све то изгледа врло узнемирујуће. Логично је било да ће тај десничарски сентимент добити полет након „избегличке“ кризе, због чега је Орбан принуђен да се понаша „националистичкије“ у циљу спречавања успона Габора Воне (председника Јобика; прим. прев.). Стога би у блиској будућности Србија и Мађарска могле да се нађу у веома тешкој стратешкој позицији. Ниједна не жели тензије, јер толико тога могу да добију у геополитичком и геоекономском смислу од Балканског пута свиле. Ипак, мађарски десничарски екстремисти би могли да изазову погоршање односа ове две земље, што би веома одговарало америчкој великој стратегији, а на штету Кине.

У ранијим анализама сте помињали да у геостратешком смислу овај део Балкана делите на Западни, односно окупирани (Словенија, Хрватска, хрватско-муслимански ентитет Босни и Херцеговини и окупирана покрајина Косово), док Централни Балкан чине, по вама, слободне земље – Србија, Црна Гора, Македонија и Република Српска. Међутим, многи из Србије се не би сложили са вама: Црна Гора је на прагу НАТО, у Србији је јак западни утицај већ 15 година. На основу чега сте дошли до такве типологије Балкана?
— Тај закључак је базиран на конкретним чињеницама. Баш као што се рекли, Западни Балкан је под директном НАТО и/или ЕУ окупацијом, док централни део тек треба да потпадне под њихову власт. Такође сте у праву ако мислите да су поједини лидери централног Балкана прозападно оријентисани. Међутим, разлика је у томе што је западни део трчао Западу раширених руку, радећи то из ината Србији, док су Срби и други народи Централног Балкана били врло скептични око интеграције у цивилизацијску сферу за коју су осећали да јој не припадају у потпуности или уопште.

Срби су веома поносан народ, и данас код њих постоји искрена сумња у ЕУ иако део ваше елите подржава Брисел и НАТО, и напорно ради на томе да народ одведе странпутицом. Црна Гора је у сличној ситуацији: толико су против НАТО да протестују против владе у знак неслагања са политиком уласка у монополарни блок. То значи да народ није сагласан са таквом политиком, већ да јој је елите намећу. Гледајући крупнију слику, Срби и Црногорци имају доста тога сличног у том смислу, што их зближава, поред њихове заједничке историје.

Ипак, постоји много самомрзећих Срба, баш као што постоје и много самомрзећих Руса, који подржавају западну хегемонију у њиховој земљи, „правдајући“ се да економски добици превазилазе патриотизам. Такав сентимент се види и у националној елити, и ти појединци имају перверзно велики утицај у држави. Због тога их погрешно доживљавају, будући да се понекад сматра да они представљају много више људи него што заиста представљају.

Прозападна елита је на неки начин по својој структури веома слична хомосексуалном лобију у Америци. Он је присутан у свакој ТВ емисији и филму, а медији их често приказују, због чега делују еминентно и стварају утисак да су свеприсутан значајан друштвени покрет. То је потпуна је обмана мада онај ко то ради заиста добро вара људе. У истраживању у мају 2015. које је спровео Галуп објављено је да је 23 одсто нације хомосексуалне оријентације упркос прошлогодишњој студији Центра за превенцију болести (америчка државна агенција), који тврди је права бројка нешто мања од три одсто. Сличан раздор између истине и заблуде постиже се кад се говори о прозападним симпатизерима на Балкану и остатку становништва, поготово зато што су ови први претерано заступљени у оним друштвеним медијима као и хомосексуални лоби у САД.

Што се тиче Републике Српске, ситауција је различита. Председник Додик је Србин патриота, и не либи се да каже оно што већина Срба жели или мисли. То је зато што он није типичан европски технократа, и то га чини јаким заговорником интереса Централног Балкана. У Македонији је компликованије. Званичан став владе је да иде у евроатлантске интеграције, али тај процес је покопан, јер Атина одбија да призна земљу са њеним уставним и природним именом. Временом је прозападни ентузијазам спласнуо, и земља је показала привредни раст, чиме је потврдила да јој за успах никаква ЕУ није потребна. Недавно смо могли да видимо како се Запад окренуо против Македоније покушајем обојене револуције и критиком државног врха због деловања у избегличкој кризи.

Свесни су чињенице да им западна елита није пријатељ, а теза о економској добити више не пије воду, јер Македонија успева и без помоћи Брисела, која ће вероватно бити усмерена Грчкој и њеним младим пензионерима. Очекујем да ће Никола Груевски, после ванредних избора у априлу следеће године, бити независнији и прагматичнији у јачању односа са мултиполарним светом, и баш зато Запад жели да га скине. Он је „обрнути Орбан“. Орбан говори оно што мултиполарни свет жели, али ради у интересу униполарног (гурање Македоније у НАТО, на пример), а Груевски говори оно што униполарни свет жели да чује, али ради у интересу мултиполарног (Балкански ток и Балкански пут свиле).

Узимајући у обзир све што сам рекао, као и чињеницу да ниједна земља Централног Балкана није део НАТО или ЕУ, дефинитивно је у реду одвојити ову стратешки одабрану групу земаља од НАТО слуга са другог дела полуострва. Тиме се може закључити да је Централни Балкан и даље независан, и формално и у смислу оног што већина народа жели.

Како видите данас и у перспективи односе Србије и Русије? Да ли делите моје мишљење да је снага Русије једина нада да Србија неће бити геополитчки сатрта од стране земаља НАТО и обрисана са списка независних држава?
— Да, само што то није само мишљење већ и геополитичка чињеница. Кад је Русија слаба, и Србија је. Кад је Русија јака, јака је и Србија. Таква стратешка симбиоза јача је него икад, а јака и стабилна Русија чува независност Србије нудећи јој равнотежу са Западом. Наравно, то зависи од тога да ли ће српска владајућа елита уклонити ту опцију, али се за сада добро сналази у томе. Обе земље деле цивилизацијске сличности (етничке, верске, историјске, културне, традиционалне, лингвистичке итд.), и зато је њихова сарадња крајње природна, и било би врло неприродно да буду ишта осим веома блиских партнера.

Да ли очекујете још снажнији руски утицај на Балкану?
— Русија и Србија имају конкретне међусобне интересе, који далеко надмашују друштвено-хуманитарну сферу. Москва види Србију као савезника иза завесе, који јој даје стратешку дубину у централном делу Балканског полуострва, које је опет задњи улаз у Европу, док Београд види Москву као уравнотеженог партнера, који јој пружа потпуну подршку у борби са западном доминацијом. Без Русије би Србија била раскомадана и формално окупирана, што би било испуњење дугогодишњег аустро-мађарског плана још од пре Првог светског рата. Ако не би било Србије, Русија би изгубила историјског пријатеља и геополитичко упориште на Балкану.

Међутим, и Кина постаје стратешки партнер Србије, и то допуњује контуре руско-кинеског стратешког партнерства и појачава изгледе за мултиполарност на Балкану. То такође даје Србији безброј привредних прилика, попут Балканског пута свиле, мреже брзих железница, које би се протезале од Атине до Будимпеште, а преко Скопља и Београда.

Сведоци смо да је почело америчко наоружавање Хрватске, чак и балистичким ракетама, што у Србији ствара осећање угрожености. Са друге стране, Србија се, чини се, под претњама са Запада, колеба да узме руско противракетно оружје. Како видите опасност од избијања рата међу балканским државама и колико далеко таква врста сукоба заиста може да оде?
— Конвенционални рат тренутно није вероватан, али је то свакако почетак новог хладног рата и, на широј скали, и међу балканским супарницима и међу мултиполарним и униполарним ривалима. Ако се Србија буде колебала око куповине руског оружја, то ће Хрватску аутоматски ставити на војно-стратешку позицију са које ће у име САД моћи да застрашује или уцењује за све што се од ње затражи. Руски одбрамбени системи ће „спустити“ Хрватску, а са њом и САД, и омогућити Србији да сачува мир, самопоштовање и независност.

Једини реалан сценарио је конвенционални рат у Босни, и веома су реални изгледи да се тамо догоди нешто, и то веома ускоро. Сарајево под притиском САД делује врашки опседнуто насилним ревидирањем Дејтонског споразума, користећи „суд и тужилаштво“ као инструмент узимања свих надлежности Републике Српске. Референдум планиран у Бањалуци Запад етикетира као агресиван и једностран акт, намерно заборављајући да агресија и једнострани акт долазе из Сарајева, а не из Бањалуке.

Ако избије конфликт или севну варнице због потенцијалног стратешки режираног терористичког напада – што је врло могуће –може се претопоставити да ће Хрватска војно интервенисати у неком облику у корист хрватско-муслиманског ентитета. То би, наравно, натерало Србију да помогне Републици Српској, и, иако две стране не би улазиле у директан сукоб, водио би се посредан рат у Босни. Схватајући тај сценарио, Хрватска жели да има на столу опцију разарања Србије како би је спречила да интервенише у Српској, и зато жели америчке ракете. Схватајући то, за Србију је од највишег безбедносног значаја да купи руске антиракетне системе у циљу поништавања хрватских пројекција над српском територијом. Изједначавањем шанси чини се мање вероватним да ће Хрватска уопште помислити на директан напад на Србију, без обзира на то колико би јој евентуално лоше ишло у посредном рату у Босни уколико започне.

Како неслагања међу Истоком и Западом постају све већа, чини се да се балансирању Београда између та два табора примиче крај. Србија има озбиљне економске везе са Европском унијом и доста се ослања на извоз у земље Уније. Ако би се Србија окренула Русији и њеним савезницима, да ли би земље „слободног“ света могле да компензују потенцијалне привредне губитке Србије, и, ако би могли, како би то било могуће, будући да Србија полако постаје изоловано острво, окружено НАТО земљама?
— Веома је тешко за сваку земљу да окрене своју економску путању, и Србија се по томе не разликује од других. Земља је у ситуацији где Запад контролише трговину због добровољних потеза њене елите, као и због застрашивања после обојене револуције 2000, што заправо иде једно с другим. За сваку земљу, укључујући и Србију, битно је да тргује са својим суседима, а све супротно томе било би неприродан потез и свакако плод политичке ситуације. Оно што је потребно, с друге стране, јесте равноправан однос између два партнера, а ЕУ то не пружа својим чланицама. Хрватска је најновији пример, али и примери Румуније и Бугарске потврђују жељу Уније да потчини Балкан економско-институционалним средствима.

Ако би Србија издржала само још мало, онда би је Балкански пут свиле повезао са светском привредом, после чега више не би зависила од трговине са Балканом или Европском унијом. Кина ће Србији дати способност да тргује са остатком света, чиме би се отвориле скоро неограничене могућности под условом да се профит правилно искористи и расподели у друштву. Србија не сме одустати, јер би у супротном дозволила Европској унији да управља њеном спољном трговином, и тиме би спречила Србију да икад у будућности предузме независне привредне потезе. Ако се TTIP усвоји, онда ће САД имати пуну контролу над трговинском политиком ЕУ, чиме ће и српска економија потпасти под директну контролу Вашингтона.

У сваком случају, тешко да ће ЕУ економски блокирати Србију због сопствених интереса. Немачка у принципу жели да се инфраструктурно повеже са Турском, и то је најефективније урадити преко српске територије. Наравно, може се десити да Немци, у циљу економског повезивања, играју неке своје економске игре – поготово ако Србија поносно одбије предлог који јој неће бити повољан – тако да се полублокада не може искључити. Са друге стране, НАТО окруживање Србије је велики проблем, и то би се могло искористити у економском рату против Србије. Али, опет треба поновити, Балкански пут свиле би у огромној мери одагнао западни спољни притисак на српску привреду, ослободивши га садашње зависности и дозвољавајући Србији да има слободу трговине какву није имала још од распада СФРЈ.

Пошто власт у Србији, иако испуњава већину налога са Запада, одбија да поремети своје односе са Русијом, очигледни су напори на Западу да се земља дестабилизује. На који начин једна земља, која је по дубини државног апарата и у медијима премрежена западним агентима, може да се одупре нежељеним расплетима, попут обојене револуције? Шта бисте српском вођству саветовали у том погледу?
— Најбољи начин да се земља заштити од спољних асиметричних претњи, попут „обојених“ револуција, је мобилизација патриотски настројених грађана. Дошло је до поновног буђења националне свести, а период дремежа, у коју ју је ЕУ 2000-тих натерала, и самоокривљивање за рат НАТО против Југославије је прошао, и чини се да Срби коначно виде потребу за одбраном како би сачували државу. Постоје директни западни агенти и агенти западног утицаја – свесни или несвесни тога, плаћени или не – раштркани широм Балкана, до којег су стигли кривудавим путевима невладиних организација и подршком западних елита, али њима је потребана апатија јавности и/или одсуство свести како би наставили истински непопуларним, радикалним и прозападним путем. Мирне али видљиве демонстрације у знак подршке државности Србије – а не у знак подршке вазалности и потчињености Западу – имале би ефекта у одражавању незадовољства прозападним елитама и њиховом политиком.

Обојене револуције циљају необразовано и становништво којим се лако може манипулисати, тако да је потребно мноштво медијски независних кућа како би им се супротставили. То је тешко учинити у Србији, јер је већина медија директно или индиректно под контролом прозападних појединаца или их у потпуности поседују неки људи у име западних интереса, тако да патриотски настројени појединци морају да искористе своја средстава што је ефикасније могуће. Морам да нагласим главно правило демократске безбедности, познато и као тактика против обојених револуција. Наиме, у таквима револуцијама побеђују патриоте, и пример догађаја у Македонији из маја ове године подржава те тврдње. Зато српске патриоте морају да шире свест становништва о томе како се обојене револуције провоцирају споља и како се режиране операције смене режима осмишљавају како би означеној земљи пришили статус вазала. Народ мора да схвати моћ активног и мирног отпора, и Македонија је савршен пример.

Веома је битно да Срби организују своје технике демократске безбедности што је пре могуће, јер нема сумње да ће њихова земља бити мета у скоријој будућности због веза са Русијом и централне локације у плану Балканског пута свиле (очекује се да траса Београд-Будимпешта буде готова до 2017). Сигурно ће се појавити неки облик дестабилизације, вероватно уз активну подршку „избеглица“, без обзира да ли ће то урадити намерно или ће њима бити манипулисано. Срби би требало да буду спремни за све могуће сценарије. Кључ је у подсећању да патриотски отпор треба да буде миран и никако не сме подлећи организованим провокацијама. Тада би се дискредитовао, чиме би могло да дође и до ненамерног погоршања унутрашњег сукоба са којим би се држава суочавала у том тренутку. Мудре одлуке и јасно артикулисана визија потребни су како би се покренуо патриотски покрет и повећале шансе за његов успех. Може се учити из искуства Црне Горе и Македонији у циљу усавршавања модела који је најбољи за Србију.

На крају, желео бих да се захвалим читаоцима на времену и стрпљењу које су уложили у читање интервјуа. Посебно сам захвалан Новом Стандарду за прилику да се директно обратим његовим читаоцима. Надам се да ће вас ови одговори подстаћи на конструктивно размишљање и да ће моји савети помоћи Србији на било који начин. Хвала вам још једном и Бог вас благословио.