Поштовани читаоци СРБског ФБРепортера, преносимо Вам интервју који је пре четири године дао уважени Комнен Бећировић, како су једном написали „човек који мисли јасно, говори гласно и живи часно“. Овај разговор, у коме је Бећировић дао дијагнозу антисрбске тадашње Црне Горе, данас је посебно актуелан због недавних протеста и политичких превирања у Црној Гори. Текст преносимо у целости. Име овог изузетног Србина већ је забележено и код нас и у свету и редакција СРБског ФБРепортера поносна је што је часни Комнен Бећировић наш драгоцени аутор и сарадник.
– Биљана Диковић

Не само да желим, већ једва чекам да речем коју, како о језику, тако и о другомe, будући да ми се за то не пружа често прилика у црногорским медијима. Али одмах да кажем да су власт и опозиција могле корисније утрошити своје енергије, поготово што се свијет са урушавањем европске и америчке економије, нашао овога љета и даље се налази на ивици колапса, што бијесни један страховити рат у области Средоземља у коју спадамо, што Америка успоставља свој антиракетни штит у Румунији, дакле у нашем окружењу и на вратима Русије, што се динамика повратка Турске на Балкан појачава, што је сама Црна Гора љетос била поприште ватрене стихије, што осиромашени народ доведен до биједе штрајкује и излази на улице…

Комнен Бећировић

Све су то проблеми којима би требало да се бави једна озбиљна држава, умјесто празном причом о црногорским језику, будући да тако нешто нема ни трага ни помена у историји нити утемељења у науци, већ је обична идеолошко-политичка конструкција. Међутим, након вишенедјељне расправе и преговора, испало је у завршници да тај језик заузме прво мјесто, иако се велика већина грађана Црне Горе изјаснила да говори српски, што није спријечило неке опозиционе лидере да свој пораз прикажу као своју побједу!

У сваком случају, та ујдурма са црногорским језиком само је још један корак у расрбљавању Црне Горе, што га власт већ годинама спроводи, упињући се да прекроји историју, да разори српско национално биће црногорског народа, да овоме одузме свијест, да му затре меморију, да га преправи и доведе до одрицања од самог себе, све у име неког вајног црногорства. Нажалост, испоставља се да садашњи режим у Црној Гори, у ствари, баштини оно што су посијала два предходна тоталитарна зла, фашизам и комунизам, чинећи то у окриљу трећег, најновијег тоталитарног зла, мондијализма. Тако се, рецимо, у исти мах славе окорјели усташа Секуле Дрљевић, чији се фалсификат народне пјесме узима за црногорску химну, и исто тако окорјели бољшевик Блажо Јовановић, први Брозов сатрап у Црној Гори! И, као што су се они и њихови клели у Рим и Берлин односно у Москву одакле је требало да засија сунце народима, ови се сада слично куну у Брисел и Вашингтон, полажући у њих све своје наде. Само што не падају у транс када говоре о фамозним евро-атлантским интеграцијама, правећи се да не виде како се Европа из темеља љуља и како се Нато, стравичним ратовима против Србије, Авганистана, Ирака и сада против Либије, претвара у праву пошаст коју, срећом, још обуздава постојање Русије и Кине.Још ваља истаћи да је ова власт, таман као и она Секуле Дрљевића односно Пирција Биролија, поништила одлуке Подгоричке Скупштине, један од ријетких демократских узлета на нашим просторима, које су у основи уједињења Србије и Црне Горе, 1918.

Вани, Европа и Нато представљају за црногорске главаре жарки сан уласка у обећану земљу и у царство људских права и демократије, безбједности и сигурности, како они непрестано понављају! И то, без обзира што Нато показује своје право лице и наличје крвничким бомбардовањем и претварањем у пакао Либије, земље која је била рај у Африци и која није учинила ни најмање зло ниједној од двадесетак чланица Алијансе, за наше великаше Нато се и даље римује са злато. Љетос на јубиларном скупу Покрета несврстаних у Београду, шеф црногорске дипломатије, Милан Роћен, је поновио да се Црна Гора одлучно сврстава под заставу Нато-а која се, ево, претвара у покров над неким народима! Питам се куд је Роћен на тај скуп уопште ишао, будући да је једна од најглавнијх земаља несвртаног свијета, Либија, била предана огњу и мачу од стране Нато-a?!

*Повезивањем трију зала која не престају да море Црну Гору, хоћете да кажете да у Црној Гори постоји један тоталитарни континуитет.

Чињеница да се тоталитарне идеологије лако калеме на наш искључиви динарски менталитет чију је најбољу анализу дао Јован Цвијић. Као што некад није било краја дивљењу, додуше зависи од кога, великој Њемачкој и великој Италији те великом Совјетском Савезу, сада нема краја сличном дивљењу великој Америци, великој Европској Унији и великом Нато-у. Рекао бих да се Црна Гора од 1941 на овамо налази на Прокрустовој постељи трију поменутих зала, фашизма, комунизма и мондијализма. Да подсјетимо, Прокруст био је онај друмски разбојник из грчке митологије који је, изигравајући гостопримство, намамљивао или пак насилно свраћао путнике на конак у своју крчму, па је, пошто би им дао лежај, онима којима су ноге биле дугачке, ове присијецао, а онима којима су биле кратке, изтезао. Управо тако се до бесвијести истеже, надувава и идеализује, рецимо, далека дукљанска прошлост која свих протеклих вјекова није ништа значила народу Црне Горе, док се немањићка прошлост којом је тај народ вјековима душу напајао и култ Немањића гајио, ниподаштава, крати, сатанизује и приказује као доба ропства малтене горег но што је било турско!

Исто проклетство је круну Ловћена раздробило и његов горди врх осакатило, да би оним грозоморним бољшевичко-усташким зинданом нанијело ударац вјечној Црној Гори и дало маха њеном даљем расрбљењу! Броз је наредио својим црногорским послушницима да мичу Његошеву капелу са Ловћена јер, како им је рекао, њоме је краљ Александар, обновивши је, вјенчао Црну Гору и Србију, а он је хтио да их развјенча у чему је сасвим успио и наставља да успијева ево три деценије након смрти. Наравно, и послије Тита, Тито.

Слично је и са српским језиком који власт, попут Прокруста острвљеног на своје жртве, хоће управо да одсијече народу Црне Горе и наметне му некакво ругло од језика гдје ће се говорити ђечак, умјесто дјечак, ђело, умјесто дјело, ћелина, умјесто цјелина, вљера, умјесто вјера, пљесма, умјесто пјесма, пријевоз, умјесто превоз, бријегови, умјесто брегови, употребљијавање, умјесто употребљавање, болијест, умјесто болест и тако даље, да се ограничим само на ова неколика примјера бесомучне ијекавштине и бесомучног јотовања! Па још она два несрећна слова! Све је то примитивно, рогобатно и ругобно! Но, њима не мари, нека буде такво, чак и немушто, само да не буде српско!

У ствари, језик искристализован кроз народну књижевност, те кроз Његоша и друге ствараоце на нашим просторима, замјењују се језиком Ђекне којим нико никад није писао, иако је био у говорној употреби у заосталим срединама. Руше Вука Караџића, једног од великана европске културе и то баш сада када хрле у Европу, а промовишу, као реформаторе, као језикословне месије, троје несрећника, једног умировљеног хрватског лингвисту, једну Украјинку и једног млађахног Бошњака исте професије, да не кажем исте антисрпске феле, који треба да снадбију и обдаре Црногорце новом граматиком, коју су они, тако испада, хиљаду година чекали! Како се, забога, прије не досјетише да имају сопствени језик, него то тек учинише кад, под вођством Ђукановић Мила, закорачише у XXI стољеће! Ево прилике да се нашале они који праве вицеве на рачун спорости Црногораца! Но, шалу на страну, ово што се сада дешава у Црној Гори, представља прави цивилизацијски суноврат!

*Неки ће вам рећи да сте одвећ искључиви, радикални.

Не видим како бих могао да будем друкчији пред нечим што, као и огромна већина наших сународника, доживљавам као право насиље над својим идентитетом, утолико више што није само у питању језик већ и писмо, будући да потискују и затиру урођену нам дивну ћирилицу и замејењују је страном нам и одурном латиницом. Немам ништа против латинице, тим прије што сам, живећи на Западу, провео цио вијек у латиници и објавио неколико књига у њеној француској варијанти. Но колико је она природна западним народима, толико је страна нама, што не значи да је не треба и код нас његовати самим тим што је латиница у данашњем свијету постала неопходност.

Међутим, како је у Црној Гори, изузев донекле у Приморју, током хиљаду година била у употреби ћирилица, како је она била синоним писмености, како је све, апсолутно све настало на ћирилици, почев од храмовних, споменичких, надгробних и других надписа преко књижевног стваралштва, државних аката, прогласа, посланица, устава, штампе, сем у вријеме аустро-угарске окупације кад су излазиле Cetinjske novine, до саобраћања дописивањем између становника, то би било сасвим природно да она буде превасходно писмо у Црној Гори, а латиница друго, што, на несрећу, није случај, већ је обрнуто! Истрже се из душе народа Црне Горе цвијеће ћирилице, да би се у њу засадило трње латинице. Лишавају нас једног богатства, ускраћују за једну предност да би били по мјери! И ту је Прокруст на дјелу!

Тужно је констатовати да је данас ћирилица постала сиротица у земљи у којој она она вјековима била краљица! На крају, прва ћирилска штампарија на Балкану, Обод, и прва књига изашла у њој, Октоих, основана је у Црној Гори. Управо, та вапијућа противурјечност се нарочито огледа на Телевизији гдје је, у емисијама из историје Црне Горе, сав материјал на ћирилици, рецимо Посланице Светог Петра, али му је обрада сасвим на латиници! Просто да, у огорчењу, човјек јекне са Владиком: то ми прса у тартар претвара! Нека у Македонији, него чак и у далеком Туркменистану чија је дивља племена, прије неких три вијека, цивилизовала царска Русија, цвјета ћирилица, док у Црној Гори, њеној постојбини, вене! Просто ограши ћирилица са српске, руске или бугарске телевизје кад се на ову понекад налети.

*То власт, у приличној мјери, објашњава жељом да задовољи мањине, да изгради мултиетничко и мултикултурно друштво отуда и поплава нових језика, црногорски, хрватски, бошњачки, албански…

Ни мање државе, ни више језика! Али, с једне стране, те мањине редовно гласају за властодржце, а с друге стране, ови хоће да се покажу као добри ђаци пред такозваном међународном заједницом, коју у ствари представља само неколико западних држава на челу с Америком. Главни државотворац Мило Ђукановић се, у ствари, свих протеклих година, понашао као намјештеник односно гувернадур те самозване међународне заједнице. Међутим, ни у поменутим државама нема ниједне гдје би у школским програмима била заступљена толика многојезичност. На примјер, у Француској гдје живи бар петнаестак милиона Арапа, Црнаца и припадника других нација, дакле сразмјерно далеко више него што живи Шиптара, Бошњака и Хрвата у Црној Гори, не долази у обзир да се у школству уведе настава на арапском или на неком другом језику, већ се она одвија у потпуности на француском од основне школе до универзитета. Исти случај је са државном телевизијом. Што не значи да те разне националности не могу да имају, у оквиру својих удружења, њихове школе, богомоље, медије и слично. Али нема примјера, сем у данашњој Црној Гори, да се већина прилагођава мањинама идући до одрицања од саме себе, што се жалсно очитује управо у потирању српства, језика, ћириличног писма и уопште заједничког цивилизацијског наслеђа Црне Горе и Србије.

Уосталом, што се тиче, мултиетничног и мултикултурног склада, недавно је троје западних државника Ангела Меркел, Никола Саркози и Дејвид Камрон, у кратком временском размаку, изјавило да је он претрпио неуспјех у њиховим земљама. Дај Боже да процвјета у Монтенегру! Мада да би било право чудо да на једном простору на коме је вјековима владао мултиетнички пакао, наједном завлада мултиетнички рај.

*Испада да се наши праве већи католици од папе. Но свакако сте чули како недавно Мило Ђукановић, стуб садашње црногорске државе, изјави да црногорским језиком треба да буде заокружен државни идентитет тако што ће он постати државним језиком. Други се позивљу на устав…

Да, чуо сам ту несувислост која је сасвим у духу идеолошко-политичког склопа онога који ју је изговорио. Ствар је у томе што се Мило Ђукановић уопште не изражава црногорским језиком који заговара и који хоће да преточи у силу закона, већ чистим српским језиком, без оног одбојног катунског нагласка. Бар му се нешто мора признати. Међутим из његове изјаве испада, као да велико и многовјековно Аустријско царство, у коме се развила читава једна цивилизација, није имало заокружен државни идентитет зато што се у њему није говорило аустријским језиком, већ њемачким језиком. Као да највећа свјетска сила, Сједињене Америчке Државе, немају заокружен државни идентитет, јер се у њима говори енглески језик, а не амерички, иако се амерички говор пуно разликује од чисто енглеског. Па Канада која заузима више од половине сјеверно-америчког континента, нема канадски, већ енглески и дјелимично француски језик. Исто тако Аустралија која се простире на читавом једном континенту, нема аусталијски, него такође енглески језик. Даље, све државе Јужне и Средње Америке немају језике који би се називали по имену саме државе, дакле бразилијски аргентински, чилеански, колумбијски, венецуелански, перуански, парагвајски, уругвајски, мексички, гватемалски, итд., већ шпански или португалски, језике бивших колонијалних сила. Исто тако, у свим државама арапског свијета, упркос огромним разликама међу њима, влада један арапски језик, а не египатски, либијски, марокански, тунижански, ирачки, итд, итд.

Дакле, великм и моћним државама које заузимљу огромна пространства земљиног шара, не смета да им се језик не зове по имену државе, а Миловој држави, која је једна једва примјетна тачка на мапи свијета, то смета и хита да се, по цијену срљања у ругло и накараду од језика, ослободи српског језичког империјализма! Док Америка, Канада, Аустралија, Бразилија, Мексико и многе друге, већ неколика вијека од њиховог настанка стењу под игом језичког империјализма Енглеске, односно Португалије и Шпаније!

*Слично је и са црквом.

Наравно! Садашњи црногорски државотворци су умислили да, осим сопственог језика, њихова држава треба да има и сопствену цркву по цијену изазивања раздора, распаљивања неслоге, омразе и зле крви не само између народа Србије и Црне Горе, него и у оквиру саме Црне Горе. Докле, велике и многољудне нације, Француска, Италија, Шпанија, Пољска, Бразилија, Мексико и многе друге које скупа броје близу милијарду хришћана, имају једну заједничку Католичку цркву и једног црквеног поглавара, римског папу, дотле Монтенегро са својих ни пола милиона православаца од којих доста атеиста, хоће те хоће, да би се коначно задржавио, да има своју сопствену цркву, макар у виду једне секте, и свога црквеног поглавара, макар у виду једног распопљеног самозванца!

Морам да кажем да у том сталном бактању државом има нечег опоздњелог, анахроног, превазиђеног, поготово данас кад и велике европске државе одумиру, утапајући знатан дио њиховог идентитета и суверенитета у Европску Унију. Истовремено оне се ослобађају од многовјековног конфликтуалног наслеђа, очишћују се од погубног шовинизма, док у Црној Гори тај шовинизам букти, наравно и једино у односу на Србију! Довољно је слушати Ранка Кривокапића, предсједника Скупштине, како сваке вечери на Телевизији умује и придикује, суди и пресуђује! Српска Спарта, претвара се у антисрпску јазбину! Зло сјеме које су посијале двије усташке проклетиње, Секуле Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија, урађа најгорим коровом! Заиста, каква држава, кад је она испражњена од оног на чему је саздана и што је кроз вјекове представљало њену бит, њену славу и величину – српство којим су живјели највећи људи Црне Горе, а Његош га узносио до небеса! Треба апсолутно поставити на Интернет, и тако је учинити доступном свима, ако то већ није учињено, изванредну антологију српства у Црној Гори, књигу Батрића Јовановића, Црногорци о себи, изашлу 1986.

*С друге стране, не може се рећи да Монтенегро представља неки фактор на међународном плану.

Разумије се да не, осим као примјер повлађивања, удварања и угађања западним моћницима, иако најславнији од њих, главом сканадалозни Бил Клинтон, прилком свог прољетошњег гостовања у Црној Гори, није ни ни знао гдје се налази, него је, на општу смејурију, мислио да је у Македонији! Подсјетимо да су прве бомбе ове проклетиње, 24 марта 1999, пале управо на Црну Гору. Исто тако, да би се истима удовољило, што нам потврђује и недавно открића од стране Викликса, званична Црна Гора није затрајала да призна косоварску државу, то чедо Нато злочина над српским народом, иако је требало да буде посљедња која ће то учинити с озбиром на мјесто које Косово заузма у вјековној борби за опстанак народа Црне Горе. У ствари, оно је, како вели Ровински, највише и преживјело у свијести тога народа, што сјајно развија и Андрић у свом чувеном есеју Његош као трагични јунак косовске мисли. Наравно да се све то обезвређује, обесмишљује и потире стављањем Црне Горе на олтар међународне заједнице, те крвнице и поруганице имајући у виду шта чини и како махнита по свијету. Сјетимо се да је низ година једна планетарно знана, гојазна, зла, ратоборна а, уз то, похотљива старица модркастих очију, проријеђене косе и чију ружноћу лица никаква козметика није могла сакрити, била савршено отјеловљење те међународне заједнице! А од прољетос је ова аждаја прогутала бар 80 хиљада Либијаца, ако се узме да је свака од 40 хиљада бомби Нато-а што су пале на њихову зeмљу, убила само по двојицу њих, а јесте и много више, не рачунајући мноштва рањних и осакаћених. Све под изговором да Нато штите цивиле! Сем тога, задовијек је тај дио Африке и Медитерана засијала проклетством осиромашеног уранијума и других отрова.

*Испада да нема краја удварању од стране наших поносних Црногораца западним моћницима, како у односу на оно што ови раде по свијету, тако и у односу на оно што раде на Балкану.

Управо тако! Као флагрантан примјер тог удовољавања западним господарима јесте добровољно слање црногорских војника да се, у саставу Нато трупа, боре против Талибана у Авганистану. Мислим да је црногорски министар војни чак изјавио да се Црна Гора брани у Авганистану! Само, како ће се Црна Гора одбранити у тој далекој азијској земљи, пошто се Нато спрема да из ње бјежи, осим ако му црногорски контигенат од трдесетак војника не помогне да добије битку против Талибана, коју већ читаву деценију безуспјешно води.

С једне стране, ислам се њиви у Црној Гори гдје му свакако није колијевка, а с друге стране, се слама у Авганистану гдје му она то јесте! И управо оно што фрапира у понашњу те државе, јесте да се она утолико више буса у прса пред својим грађанима и натреса над њима, посебно над политичким неистомишљеницима, уколико се покорније односи према свјетским моћницима! А свакако да јој је скоро свакодневно жртва Српска Православна Црква на челу са митрополитом Амфилохијем. И што више та црна држава вани на све аминује, на све пристаје, чак и на више од онога што јој се тражи, то унутра већма хара у свим областима, у култури, у историји, у религији да би себе наводно потврдила.

Колико је само протеклих година у Црној Гори просуто галаме на Србију за коју Његош на умору, као завјештање, рече да је матица Српства! Ђукановић је чак једном наговијестио да би црногорски Срби могли доживјети судбину крајишких Срба! И док се тако званична Црна Гора односи према Србији у којој има више поријеклом Црногораца него што их има у самој Црној Гори, дотле је са вјековно непријатељском Албанијом, која се не одриче својих претензија на неке црногорске територије, грло и душа! Слична је велика љубав и са Хрватском чији је бивши предсједник, Стјепан Месић, један од гробара Југославије, почасни грађанин Подгорице! Сем тога, црногорски Хрвати, а мислим и црногорски Албанци, могу да имају двојно држављанство, а Срби не могу!

Биће да нема краја Ђукановићевом кајању и испаштању, плаћању и подмиривању за војевање на Дубровник, за заплијењене краве из Конавла, за мржњу на шах због шаховнице, као ни његовом прометању од Србина у анти-Србина!

Разумијем да Црна Гора нема војну и економску па, према томе, ни политичку моћ би могла да нешто значи на међународној сцени, али би требало да сачува извјесну дозу достојанства и да се, како је Бог дао Црногорце речите људе, њен глас одговарајуће чује у складу са општим начелима правде, истине и морала, тако моћно и заувијек дефинисаних у Горском вијенцу који је у том погледу прави устав Црне Горе.

Увјерен сам да права Црна Гора има довољно духовних и моралних потенцијала, довољно смјелости и храбрости, да би могла да игра на ширем плану значајну улогу, умјесто да буде у служби зла свијета, само те моћи треба да могну доћи до изражаја.

*Како да завршимо овај разговор, а да не кажете коју ријеч о Морачи за чији се спас од потопа борите већ четврт вијека?

И Морача је још један примјер здушног преузимања од стране садашњег режима нечег што му је предходни оставио у наслеђе, будући да се идеја о потопу Мораче зачела и стала да се разрађује прије више од пола вијека у јеку усрећивања народа од стране Броза и његових. Морача је са Ловћеном, једна од мојих животних борби па, према томе, једна од мојих највиших тема и надахнућа. Имам двије књиге о Морачи, једну на француском L’éternité menacée de la Moratcha – Угрожена вјечност Мораче – објављену 1998 у Паризу, и другу на српском, Одбрана Мораче од потопа, изашлу 2002 на Цетињу поводом 750-те годишњице манастира Мораче. А како је власт наставила да истрајава у свом потопитељском науму, упркос многобројним разлозима да се тога наума окани, изроморио сам прошле године и једну поему од преко 350 стихова, насловљену Авет потопа над Морачом, која треба да буде до краја године снимљена уз гусле. Сва три наслова са низом других од којих би се могла саставити нова књига, налазе се на Интернету.

На жалост, и овдје се сусрећемо са прокрустовским понашањем власти: таман као што свим силама настоји да прекроји и промијени народ и да, ударајући на његову баштину, на његову историју, на његов језик, на његову душу, претвори горску постојбину Српства, у пушницу анти-Српства, тако се упиње да преправи природу у којој тај народ живи и да, потапањем свега што се може потопити – замишaљено је чак до педесет електрана – планинску земљу Црну Гору претвори у језерску земљу! Или у једну велику хидроелектрану која ће надомјешћивати Италији мањак електричне енергије.

Међутим, како је борба за спас Мораче већ одавно попримила међународне размјере и како је сам Унеско спреман да Морачу са њеним природним и цивилизацијским наслеђем, прими под своје окриље, што се може видјети из текстова на Интернету као што су Морача пред Унеском и Унеско помаже браниоцима Мораче, то се надати да ће се власт најзад дозвати к себи и да ће Морачу кандидовати за упис на листу свјетске баштине. Двоумљења не би требало да буде, сем ако се не жели тјерати до краја своје, између три-четири електране које се могу без и мало штете другдје градити, и увршћења једне црногорске области међу највећа добра човјечанства.

——————

Комнен Бећировић: Црна Гора на Прокрустовој постељи тоталитарних зала, фашизма, комунизма и мондијализма

7. 11. 2015. НЕНАД ЖИВКОВИЋ – tvorac-grada.com, за ФБР приредила Биљана Диковић