„Србија на Путу свиле 2012 – 2015“, издавач Нова српска политичка мисао, едиција Политички живот, уредник издања: Марија Станојевић, рецезент: др Марко Маловић са Института економских наука. Слику за насловну страну приложио је Јанг Мингји, један од најзначајнијих савремених кинеских сликара и пријатељ Србије.

* Србија и Кина од 2009. имају Уговор о стратешком партнерству, а Кина је једина стална чланица Савета безбедности УН која никада није гласала против интереса Југославије и Србије

Када се чланови делегације Србије упуте касније ове године у Пекинг на четврти самит Народне Републике Кине и 16 земаља Централне и Источне Европе (ZCIE), добро би било да уз себе имају тек објављену књигу „Србија на Путу свиле“, новинара и публицисте Бранка Жујовића.

У 12 одељака наћи ће прегршт историјских, социјалних, а пре свега економских података о до сада највећем и најамбициознијем подухвату Кине за 21. век, користима по нашу земљу од Новог пута свиле, односима Србије и Кине, али и, у актуелном косовском контексту, односу званичног Пекинга према отцепљеној провинцији Тајвану.

Жујовић, вишегодишњи новинар у Кинеском међународном радију у Пекингу, подсећа у књизи која је издање Нове српске политичке мисли да се копном поред Хималаја, у више праваца, ка централној Азији, а одатле према Блиском истоку, Малој Азији, Балкану и даље западно, ка остатку Европе, или кроз Монголију ка Русији, вековима као пратилац караванских еспапа, сливало и знање. Захваљујући Путу свиле, знамо за вакцине, папир, барут, бусолу, сеизмограф, штампу, ракете, модеран попис становништва…

За изградњу нових трговачких путева широм Централне Азије до Европе је председник Си Ђинпинг у септембру 2013. објавио иницијативу „Економски појас Пут свиле“ (SREB). Следећег месеца је обелоданио Поморски пут свиле (MSR) за 21. век, за повезивање лука на кинеској обали са осталим азијским земљама, источном Африком, Блиским Истоком и Медитераном. У Кини се комбинација тих иницијатива назива „Један појас један пут“ (OBOR).

OBOR укључују три континента, бар 62 земље и 4,4 милијарде људи. У том подручју настаје око 40 одсто глобалног укупног друштвеног производа (GDP) и обухвата 75 процената познатих резерви енергената.

Жујовић констатује да Кина тражи глобални простор за наставак вртоглавог економског раста и стасавање у оно што у Пекингу називају имућним друштвом. Јефтину робу („Made in China“) замењују производи и услуге високих технологија, те значајне додатне вредности које треба продавати по свету.

Улагања Кине у велике инфраструктурне објекте чине основу ОБОР, који је, иначе, отворен за све земље света. У Пекингу је формиран Фонд Пута свиле вредан 40 милијарди долара, а на располагању ће бити и средства из недавно основане Азијске банке за улагања у инфраструктуру (AIIB), чији је планирани капитал 100 милијарди долара. Кинеска развојна банка је објавила да ће уложити више од 890 милијарди долара у преко 900 пројеката у земљама укљученим у OBOR.

У савременој ери се са Кином неизбежно мења и свет. Уколико само половина подручја OBOR – чији су становништво, BDP или трговина два или 2,5 пута већи него кинески – понови оно што је НР Кина остварила у протеклих четрдесетак година, човечанство ће бити много другачије место.

Но, Жујовић упозорава да је велико питање како ће силе на ОБОР ускладити интересе. Европска унија на крајњем западу, Русија са Евроазијском економском заједницом (EEZ) делимично на западу, северу и у централним деловима Азије, Индија и Пакистан на југу, Турска на западу, али и Сједињене Америчке Државе. Наиме, Пут свиле је централна жила куцавица онога што је сер Халфорд Џон Макиндер (1861-1947), један од отаца геополитике и геостратегије, називао стожерном облашћу унутрашње, кључне области Евроазије и света.

Тако, упркос добрим привредним мотивима, изградњу SREB није могуће посматрати ван геополитичког оквира. Жујовић наводи како су западни аналитичари склони да истакну да би производ иницијатива за OBOR могло да буде ширење кинеске меке моћи на Евроазију.

Сматра се и да Русија због доминантног утицаја на просторима централне Азије, има помешана осећања у погледу економског појаса Пута свиле. Међутим, последњих месеци, а последњи пут пред Генералном скупштином УН председник Владимир Путин је предложио „хармонизовање“ EEZ са SREB. Индија је, међутим, и даље неодређена, а ту су и домаће (не)прилике у низу држава на ОБОР на шта Кина може мало да утиче.

Балкан и Србија, по Жујовићу, као природан европски продужетак OBOR имају велику шансу. Знатан део робе из Пиреја, сидришта за кинеске робе у Европи, превози се железницама кроз Моравско-вардарски правац и даље Подунављем ка Мађарској, Чешкој и другим државама централне и источне Европе. Отуда значај модернизовања железничког правца Београд – Будимпешта. Свако повећање присуства Кине у источном Медитерану или Европи, повољно би се одражавало на српску економију и привреду региона, истиче аутор.

Жујовић у књизи детаљно износи примере сарадње Србије и Кине у области инфраструктуре. Но, оцењује и да је у Београду без значајнијег ођека остао позив премијера Ли Кећијанга из 2013. са самита „1+16“ у Букурешту компанијама из ZCIE, да су на кинеском тржишту добродошле, нарочито пласман пољопривредних и прехрамбених производа.

Разматрајући узајамне билатералне односе, Жујовић подсећа да Србија и Кина од 2009. имају Уговор о стратешком партнерству, као и да је велика азијска сила једина стална чланица Савета безбедности УН која никада није гласала против интереса Југославије и Србије. Важна спона Србије и Кине је, такође, подршка Пекинга територијалној целовитости Србије, истиче аутор.

————–

О књизи „Србија на Путу свиле“ Бранка Жујовића: Кина велика шанса за Балкан и Србију

27. 10. 2015. ДАНАС-Борислав Коркоделовић, за ФБР приредила Биљана Диковић