Миленини дани – књиге на хекланом миљеу

Изузетна и по свему необична монографија под називом „Милена – Поезија Милениних боја“ о сликарки и песникињи Милени Павловић Барили, представљена је нашој и канадској публици током дводневних „Милениних дана“ у Монтреалу. Организатор овог упознавања јавности Квебека са делом наше познате сликарке, и истовремено издавач монографије која се однедавно налази у Националној библиотеци и архиву Канаде је колекционар и заљубљеник у стваралаштво ове уметнице и уметност уопште Зоран Младеновић.

Реч је о луксузно опремљеној, двојезичној (српски и енглески) књизи у којој је коришћена најновија технологија штампања на квалитетном папиру, а на полеђини корица је њена „Дама са лепезом“. Плиш за корице монографије стигао је из Америке, а књигу прате и маркери са ружицом на врху и рекламне картице са цитатима савременика о уметници, намирисани парфемом чији мирис је сличан парфему „Ecape“ Марџ Данхил (Dunhill) за који је Милена радила цртеже за рекламу 1943. године.

Монографија је подељена у неколико целина и хронолошким редом обухвата периоде сликаркиног стварања: од београдског и минхенског, преко париско-римског, ренесансног и метафизичког до америчког периода. У књизи се налази целокупан опус Миленин, са нагласком на америчку фазу, те информације и репродукција које до сада нису публиковане. Такође, део књиге посвећен је судбинама и сличностима Фриде Кало и Милене, са том разликом што је мексичка сликарка призната у свету, а нашу уметницу свет тек треба поново да открије и спозна вредност њене уметности; ту ова монографија има свој значај и удео.

Пример сарадње отаџбине и расејања

Текст монографије написала је Виолета Томић, виши кустос и историчар уметности у Фондацији Миленин дом – Галерија Милене Павловић Барили у Пожаревцу. Предговор је написала историчар уметности Јулија Башић, а превод на енглески језик урадила је Наташа Берић. У тиму за израду ове изузетне књиге били су још и Драгана Деурић, задужена за лектуру, Даница Радисављевић која је радила коректуру, технички уредник била је Сања Стојадиновић, а концепт и дизајн замисао је Мирка Младеновића. Треба рећи да је екипа из фондације и галерије из Пожаревца која је сарађивала на овој књизи са радошћу, узбуђењем и сузама дочекала ову монографију. Јер, не дешава се често да се појави неко из иностранства и да за свој новац понуди овакву сарадњу, сарадњу дијаспоре и матице, која се, у овом случају, завршила на обострано велико задовољство.

– Хтео сам овом монографијом и тим ситницама да испричамо причу о нежној, суптилној души једне уметнице, желео сам да је приближим свима нама, просто реинкарнирам у свој њеној усамљености и удаљености и од домовине и од родитеља и пријатеља. Највећи комплимент током та два дана њеног представљања у Монтреалу били су коментари људи који су дошли да виде ко је Милена и шта је радила, а они се могу сажети у следећем утиску: осећамо као да можемо да је додирнемо, да је видимо и осетимо њену елеганцију – каже Зоран Младеновић.

Миленини дани – Мирко и Зоран Младеновић

Српство, кандило које се не гаси

Колико је Милена, и поред номадског и авантуристичког духа, била везана за своју земљу и свој народ говори и део из писма мајци у коме уметница пише: „Знаш, мамо, на дну моје душе има један пламичак као кандило које се никад не гаси, увек је живо, трепери и то је Српство. Ниједну варош не волим као Београд рано ујутро и нигде ми небо није лепо као из наше авлије…“

Милена Павловић Барили је жена, уметница, која је дошла у Америку са два кофера и за кратко време постигла успех и постала позната и цењена у америчким највишим круговима. Она је, заправо, остала редак пример жене емигранта која се сама, без икаквих претходних веза и познанстава, у несрећном историјском тренутку борила и изборила за свој рад, своју уметност и егзистенцију. Својим илустрацијама за модне часописе (Vogue) и часописе за уређење ентеријера, рекламама и комерцијалним, илустрованим дизајном као и портретима њујоршких угледника, оставила је неизбрисив траг на тадашњој америчкој дизајнерској и уметничкој сцени. На жалост, током седам деценија после преране смрти и она и њено дело пали су у заборав на северноамеричком континенту.

Младост дизајнирала књигу

Процес настајања саме монографије није био уобичајен. желећи да је што више приближи млађим генерацијама, Зоран Младеновић је својеврсним огледом, заједно са сином Мирком који је одговоран за целокупан дизајн књиге, одлучивао како да дизајнерски укомпонује књигу. Наиме, с времена на време Мирково друштво се сакупљало и коментарисало и прегледало књигу: колико слика треба ставити на страницу, какав је однос текста и слика, како укомпоновати стихове и слике, да ли је то што читају и виде занимљиво за неког ко ништа не зна о уметници, или је пренатрпано и досадно, све су то реакције које су узимане у обзир при раду на овој књизи и њеном коначном уобличењу. Јер, истиче наш саговорник, јако је важно да књига допре до младих, до генерација које које све мање знају и схватају „традиционалну уметност“, а тиме губе немерљиво…

– Прича коју ова монографија првенствено казује, и то превасходно Канађанима и Американцима јесте да нисмо варвари, и без корена, да као народ имамо културу иза себе, велике људе, велике уметнике, једна од њих је свакако Милена – истиче Зоран Младеновић. – Милена и њена уметност представљају најбољи део нас самих, наше душе, нашег народа, посебно нас из емиграције, јер је и она највећи део свог кратког живота провела ван своје домовине. Прво се као јако млада школовала учећи и радећи у Европи, а затим, у жељи да открије нови свет и оплемени га својим уметничким стварањем, последње године живота проводи у Америци. Она је пример колико једна нежна и суптилна особа каква је била, сама и без ичије помоћи може да успе у Америци, у зло доба, у време Другог светског рата. Ова књига заправо је моја жеља да Милену поново сви заједно упознамо на овом континенту и схватимо величину и лепоту њеног дела: и сликарства и поезије – казује нам Зоран Младеновић на питање шта га је нагнало да годину и по дана свог живота посвети стварању ове монографије.

Сусрет Монтреала са Миленом после 70 година

На „Сусрету са Миленом“ у згради Ројал банке у Монтреалу, превасходно за Канађане из Квебека, целокупан Миленин опус, све фотографије и репродукције објављене у Монографији биле су приказиване на мониторима. У жељи да се дочара амбијент времена (као и дизајн књиге) у коме је Милена живела и стварала, књиге су стајале на везеним и изхекланим миљеима. (У часопису Newsweek из 1943. Милена описује како њена мајка Даница када је забринута или тужна ради прекрасне ручне радове).

Читава презентација обогаћена је мелодијама Милениног животног периода. Слушао се Верди (као спона њеног талијанског порекла по оцу), па затим „Medusа“ опера њеног оца Бруне Барилија, музика из балета „Себастијан“ за који је она радила костиме, те мелодије америчких великих оркестара. Миленину родну земљу представљали су етно инструментални звуци Сање Илића и Балканике и Боре Дугића. За укус Миленине отаџбине побринуо се Кафе Мими са домаћим колачима и тортама… И тако се у Монтреалу десио судбински наставак Милениног пута, јер требало је она у овај град да стигне у марту 1945. године, али је прерана смрт спречила у томе…

Фасцинација нашег саговорника делом Милене Павловић Барили кренула је када је пронашао њен цртеж костима за балет „Себастијан“ Ђан Карла Менотија који је изведен 1944. године. Тај цртеж је Миленин муж Роберт Госелин продао Менотију, иначе Миленином пријатељу, након њене смрти. Пре три године Зоран Младеновић га је открио и купио, а затим је у своју колекцију додао и слику „Дама са лепезом“, која се налази на полеђини монографије. Отишао је у Пожаревац да их тамо у Фондацији Миленин дом – Галерија „Милена Павловић Барили“ региструје. Пошто је упознао запослене у фондацији и галерији, родила се идеја о монографији.

Миленини дани

Значај монографије

„Значај издавања ове монографије је огроман, како за канадско културно поднебље, тако и за српску културну јавност, тим пре што је ово први пут да се овакво једно капитално дело појављује ван граница Србије и Европе, односно, у Канади. Будући да је двојезично написана, биће сигурно, веома интересантно штиво, како обичним љубитељима ликовне уметности, тако и свима онима који се на један озбиљнији начин баве историјом српског и европског сликарства. Очекујем да се та сарадња настави, пре свега штампањем комерцијалног тиража Монографије који ће бити доступан свим заинтересованим поклоницима Милениног сликарства, па тако и нама у Србији“, истакао је за „Вести“ проф. Радослав Станојевић, управник Фондације Миленин дом – Галерија Милене Павловић Барили.

– Захвалан сам свима њима што су имали поверења и истрајности, и наравно што су ми дали део докумената за монографију. Наша сарадња је била изванредна, и само могу да нагласим да ми из дијаспоре треба што више и чешће да сарађујемо са нашим институцијама и појединцима тамо. Моја порука је отиђите, немојте критиковати, радите с њима, наше институције и стручњаци у Србији су отворени за сарадњу, а вредно је и уложеног времена и финансија, каже Младеновић.

Истинска вредност за културу

„Милена је била много испред времена у коме је живела и увек изван оквира простора у којима је живела. Својом уметношћу спајала је и мирила све немире и супротности. Тако изгледа да смо је тек данас, 70 година након њене смрти, почели да сустижемо, истински процењујемо њено вишезначје и вредност за културу уопште… Оно што је посебно фасцинантно и инспиративно данас за истраживаче јесте њен путујући модел егзистенције и номадизам који открива једну вишедимензионалну личност, уметницу која делује у међузонама, у полижанровским, интердисциплинарним и мултимедијалним дискурсима“, објашњава Виолета Томић која је написала текст за монографију. За сам чин стварања књиге наша саговорница каже: „Осећате да сте део тог великог процеса откривања Милене, како као личности, тако и као уметнице, који је почео далеко пре мог истраживања и који се неће ни завршити, јер Милена је неисцрпна инспирација за тумачење. У стварању књиге о Милени најважније ми је било да откријем лавиринт њеног бића кога је представљала кроз енигме, метафоре и визије. Књига је изаткана мирисом судбине да би читалац осетио њену сензуалну душу.“

—————–

Монографија у Националној библиотеци и архиву Канаде: Свет открива Милену Српкињу

25. 10. 2015. ВЕСТИ, за ФБР приредила Биљана Диковић