Југмедиа 14.10.2015
ЛЕСКОВАЦ – Крив сам јер сам хтео да се школујем и дам свој допринос држави. Крив сам, јер сам потрошио више од пола живота ни у шта. Ако икада будем створио породицу, потрудићу се да моја деца не направе исту грешку. Ако реше да буду паметна и образована а да притом не пострадају, нека то ураде на неком другом месту.
Овако данас мисли и говори Дејан Ристић (36) из Лесковца, који је с десетком дипломирао на машинском факултету у Нишу. Током деценијског трагања за послом, оболео је од стреса, чиме се само закомпликовала листа проблема с којима се носи готово од малена.
Из сиромаштва у беду
Потиче из веома сиромашне породице. Неписмени родитељи су га школовали надничећи по њивама. Ту линију сиромаштва, мислио је, прекинуће с факултетском дипломом у џепу. Био је, изгледа, у заблуди. Звање академског грађанина донело му је веће бриге од оних из сиромашних и гладних година у студентском собичку
“Завршио сам машински факултет без помоћи при изради домаћих задатака. Без компјутера и свега што данашњи студенти имају. У току студирања сам радио ноћну смену како бих сутрадан ишао на предавања. Једва сам чекао да апсолвирам и дођем кући, на село, јер није се могло више издржати. Од државе нисам добијао никакву помоћ. Једне године сам само био у студентском дому а касније због реновирања дома сам морао да одем да станујем приватно. Само бог зна како сам плаћао кирију и све остало”, почиње своју исповест за “Југмедиу” Дејан Ристић.
Пешачио до Ниша
Небројено пута је Дејан пешачио до Ниша и назад јер новца за аутобуску карту није имао, а аутостопирање му није ишло од руке, будући да нико није хтео у свој аутомобил одрпаног клинца. – Једино на шта сам поносан то је што сам својом дипломом променио историју своје породице. За мене је то као планина – каже.
Хтео сам да поцепам диплому
Као апсолвент је кратко радио у једној школи, а после дипломирања се пријавио лебанској канцеларији тржишта рада да би био ближе родитељима. Био је тада једини дипломирани инжењер у тој вароши.
“Прошле су биле две године. Моји родитељи, у дубокој старости и болесни, нису могли више да зарађују као до тада. Нико их није позивао а и било је нехумано више према њима. Ја сам, иако дипломирани инжењер машинства, почео да тражим било који посао. Ту се јавио проблем. Нико није хтео да ме запосли због преквалификације. Тада сам пожелео да поцепам диплому факултета и да се одрекнем ње, јер ми је само сметала да нађем било који посао испод седмог степена образовања”.
У међувремену трочлана породица остаје више пута без струје јер нема чиме да плати иначе скромне рачуне. Бол, туга, понижење и стресови узимају данак.
Живот у мраку
“По месец дана моји родитељи и ја смо живели без струје, у 21. веку. Ја сам се после тога разболео и добио дијагнозу „атеросклероза крвних судова“. На левој нози је почела да ми се јавља гангрена стопала. Нико у кући није имао, по неколико година, здравствену књижицу. Моји родитељи је немају ни дан данас. Ја сам као незапослено лице на срећу могао да извадим здравствену књижицу. Добио сам упут да ми се изврши потпуна „реконструкција артерија“ на нози или бајпасеви на неколико места на нози. Кажу да су узроци трауме и промрзлине из младости”.
Зар сам ја већ стар?
“Поставио сам себи само то питање? После овакве операције ја бих постао инвалид. Тек тада неспособан и за физички рад. Тада сам имао 30 година живота. У консултацији са једним хирургом који је радио на ВМА ја нисам отишао на овакав хируршки захват. Препорука је била да почнем да користим витаминску терапију уз строги режим исхране. Све је то много коштало.
И тако… У мраку и свиме, ја сам морао да се сналазим сваког месеца од десетак до петанаест хиљада месечно за терапију. Нема врата на која нисам закуцао. Свима је било наводно жао. Моји родитељи сада имају по 70 година. Никуд ја не могу нити па желим да одем или побегнем. Једно знам. Да не дај Боже умру, не бих имао чиме да их сахраним”
Коначно 30 посто радног времена на које сви насрћу
“Захваљујући доброј вољи директора једне основне школе ја данас имам неки посао. Предајем два предмета и имам свега 6 часова недељно, 30 %. И за тих 6, упире се прстом у мене”.
Тек недавно је успео да исплати сва дуговања за струју, али не зна шта ће даље ако остане и без тих 30 посто часова. “Немам више снаге да тражим посао”, вели, а и забрањено му је да се нервира.
Тугу лечи писањем поезије
“Најстроже ми је забрањена нервоза, јер сваки стрес паралише ми крвне судове. Добар део времена проводим поред компјутера радећи хонорарно неке послове у вези сервисирања компјутера. Вратио сам се писању поезије и спремам своју прву збирку песама. То ме једино чини срећним.
Мајци не могу никада да се одужим, за живота. Написао сам јој и посветио песму „Лагали су те, мајко“ која се налази и на YоуТубе-у. Волео бих бесконачно много више од овога…”, завршава Дејан Ристић, машински инжењер, своју своју потресну исповест, момак без утицајних рођака и пријатеља, без партијске књижице, момак који с празним џепом није могао да купи посао.
Категорије:ДРУШТВО, ПРИЧЕ ИЗ ЖИВОТА, MAIL - RSS FEED
СРБски ФБРепортер 
Неки дан сам, а пре читања Дејанове потресне исповести, понудила странку да седне, уз пригодни разговор, док не завршимо посао. Како нисмо енглези, Богу хвала, да причамо о времену, сазнала сам да је машински инжењер, наравно без посла, са преко четврт века искуства у једној од београдских машинских индустрија, која нам није била потребна, као што нам ништа и нико није потребан, осим послушника и издајника. Породица са двоје деце, жена почела да ради за двадесет хиљада, а он да гаји непрскано поврће, па пропао и, сад цепа дрва, коси, чисти, развози…да преживе и децу школују. Није то инжењер, већ инжењерчина која може и моторе за тенкове да прави!
Рекох, излете ми:
– Господине, ја ионако разговарам само са машинцима! Они су суво ментално здравље, упркос свему!
Требали сте да видите тај осмех, који се пробио, једва, испод апсолутно незаслужене тегобности свакодневне грке борбе за живот!
А неки дан чух неког министарчића, који Њега Инжењерчину и све Њему сличне, бестидно и по ко зна који пут, назва губитницима транзиције! Ђубре једно садистичко и покварено!
Уопште нисам сродне струке, а душа ме боли ко је све оглашен непотребним, са каквим знањима и искуством, е, све да би се – уништила држава Србија коју уништитељи и њихов слугерај и, не доживљавају као своју.
И тачно, она не сме више ни трена бити њихова!
Дужни смо да Србију вратимо Србији и нама!
Наша је Србија!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Neskovicu, pratio sam mudrosti komentara sve do momenta kada sam procitao „svati“. Eto, shvatio sam davno da kredibilnost proseravanju dajem samo kroz pismenost i znanje (ne poznavanje!) maternjeg jezika.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Факултет није циљ, факултет је средство.
Ја никад нисам разумео да факултетски школован младић, човек тражи посао, нема шта он да тражи, он мора да осмисли, организује и поведе и спроведе пословну активност ма где да живи. Али сада се то свима њима враћа као бумеранг, учили су за оцену, да само прођу, ретко ко је учио да научи и да то стечено знање очува, сачува да би га могао поседујући га понудити пословном пројекту коме то затреба.
Тај општи Српски проблем је камен спотицања јер нико не може да свати и разуме да нема никакве разлике између сељака који на пијаци продаје парадајз, лук, паприку, пасуљ . . . и његовог вршњака који је завршио високе школе, факултет, магистратуру и докторат.
Они су на истом положају, свако од њих нуди оно што има и оно што зна, мени кад треба парадајс ја идем на пијацу и идем од тезге до тезге и гледам и процењујем где ћу да га купим, тако исто кад ми нешто треба што ја не знам а за мене је то животно питање ја идем од тих у ланцу високо школованих доктора наука и кроз живи контакт и разговор процењујем са ким ћи склопити уговор о Решењу који он зна, уме а ја не знам и одговарајућа је цена његовог знања и умећа исто као кад одлучујем са које ћу тезге купити потребни ми парадајз. позз. ДРАГАНешковић
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Dragane, na žalost, nemaš ti pojma! Ti ne znaš šta znači lanac školovbanja kadrova. Mašinski inženjer ne može sam da radi bez da nije u lancu! Da si inženjer, znao bi!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Поштовани Драгане,
Ваш коментар ми се уопште не допада, јер Ви или не живите у Србији или не знате шта се овде дешава. Овде тешко да било ко од обичних грађана може да нешто осмисли и реализује, а да није праћено политичком подршком и везама. Младим људима се не пружа никаква шанса да се покажу и покушају више, јер на крају није ни важно ко је како завршио факултет, важно је само да ли има „праву подршку“ кад добије диплому. Знам за пуно људи који не да нису учили да би знали, него нису уопште ни учили, али су завршили некако Факултет и добили диплому и посао пре колега који су се заиста трудили и радили.
Поздрав,
Јована
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ala si se ti nasrao
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Данас у Србији поштени умиру и пропадају !!!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
O cemu to ti pricas dobri moj Dragane.O nekoj virtuelnoj drzavi u kojoj je posla onoliko a mogucnosti kupaca enormne ,da mogu svaki zahtev ,za paradajz i za sofisticirana znanja adekvatno da plate.Covek nema posao. I nemoze da ga nadje.A znas zasto.?Zato sto nema posla.Zato sto za „fabrike“ koje se otvaraju po Srbiji posla ima samo za priucene kursiste cija je nadnica taman dovoljna za minimalac koji vazi u Srbiji.A za fabrike u kojima se prave selotejp trake, cirade. radna odela, strujni setovi, podmetaci za case drvene letvice i visokotehnoloske carape masinski inzenjeri ili netrebaju ili ih dovode iz svojih zemalja da nadgledju rad liokalnih galiota.Moj Dragane ,kada si oyako pametan kad iz tebe ovako vrca opijenost neoliberalnom mantrom, uzmi adresu iz clanka i posalji ubogom inzenjeru savet kako da na osnovu tvojih premisa obezbedi sebi egzistenciju u Srbiji.A kako je ocigledno posten ubogi Dejan ce ti to platiti.Verujem.Ne .Siguran sam.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
BRAVO Vojo!
Свиђа ми сеСвиђа ми се