„Уставни суд Србије оценио је да оспорени Закон о привременом уређивању начина исплате пензија није у супротности са Уставом и потврђеним међународним уговорима, јер из оспореног Закона следи да се њиме уводе интервентне мере које се предузимају да би се у условима економске кризе очувала финансијска одрживост пензијског система, што значи могућност редовне исплате пензија“, наводи се у саопштењу које је објављено на сајту суда.

Устав је највиши општи правни акт у систему општих правних аката једне државе, који уређује најбитније односе у држави, а пре свега саму државну организацију и овлашћења државних органа, као и слободе и права грађана. Назива се још и основни закон. Без заштите уставности, односно законитости нема правне државе, односно владавине права.

• Члан 20. Устава Републике Србије је изричит и гласи: достигнути ниво људских и мањинских права не може се смањивати.
  

После седнице одржане 23. септембра на којој је донета ова НЕУСТАВНА ОДЛУКА УСТАВНОГ СУДА, односно објављеног саопштења на сајту суда, замолили смо др Зорана Чворовића да коментарише донету одлуку.

Др Зоран Чворовић

– Шта очекивати од Уставног суда који је прешао преко акта (Бриселски споразум) којим се најдрастичније нарушава територијални интегритет Републике Србије, лицемерно скривајући своју улогу саучесника у извршењу кривичног дела угрожавања територијалне целине чл. 307. КЗ, тиме што је овај акт прогласио политичким, а не правним документом. При том је већинско мишљење Суда остало без гласа подршке једина три уставна правника. После мука на кршење суверенитета, логичан је мук на кршење појединачних уставних права грађана.

Ово је само почетак недела једне установе, која се захваљујући свом кадровском саставу претворила од чувара уставности у убицу Србијиног Устава и државности.

Председник Суда Весна Илић Прелић се у државној управи појавила после петооктобарске наранџасте револуције, прво у екипи Тадићевог Министарства за телекомуникације, а потом је била део Ђелићевог преговарачког тима за противуставни ССП, чиме се препоручила као европодобни нарушитељ Србијиног Устава. Ту је, између осталог и судија Милан Марковић, брат Јелене Триван и син проф. др Бранислава Марковића, оптуженог у афери „Индекс“.

Породица Марковић је повезана са кланом око Р. Љајића, јер је Јелена Триван одрађивала послове у Министраству за људска и мањинска права, али и са муфтијом Зукорлићем, јер је оптужени Б. Марковић био један од првих професора на Правном факултету муфтијиног универзитета. Када смо већ ту, шта рећи о државној власти која је на муфтијином Правном факултету акредитовала смер криминалистику – како би школовали кадрове за „српске“ службе безбедности* . Ту је и чувени Драгиша Слијепчевић, бивши судија из Сечња, који је „докторирао“ на чувеној Привредној академији у Новом Саду, а зна се већ по чему је „чувена“. Привредна академија је место на коме је „магистрирао“ брат Ј. Триван, судија Марковић.

Једном речју, у Уставном суду Србије већински се налазе људи који се нису препоручили својим правничким знањем, него сумњивим дипломама и прљавим радњама које их држе повезане у квислиншке кланове. То наравно одговара вашингтонско-бриселском окупатору, који је извор корупције и негативне селекције у Србији. Зато су права грађана Србије сахрањена са таквим Уставним судом. Питање је само да ли ће грађани своје развлашћивање (јер је „народ извор и утока свеукупне власти“) гледати ћутке!

—-

* -http://www.uninp.edu.rs/page/pravne-nauke/

*достигнути ниво људских и мањинских права не може се смањивати.

*објављеног саопштења на сајту суда

——

25. 09. 2015. за ФБР уредник Биљана Диковић

*кратки линк за дељење текста – http://wp.me/p1Fuk8-L5k