Ти реч си која се памти
Кад заглуши несносна бука
Кад омразе се људи
И мирисе изгуби цвет
Једва видљив пламичак
Који као буктиња пламти
Кад сва се погасе светла
И у таму потоне свет

Ти додир си васељене
Њена најлепша случајност
Кад расејана од среће
Одаде небески план
Ти њена си душа и тајност
Оно што знати се не сме
Док адске се не смире силе
И не сване Божији дан

Ти си немогућа слика
Што ми пред очима титра
Један те исти сан
Што увек се сања ко нов
Ти си једино слово
Мог прогутаног крика
Мука и радост од жудње
Светова далеких зов

Ти све си што не постоји
Јер погазише га масе
И војске нечастивих
Дотукоше му бит
Ти ипак лебдиш кроз време
И гледаш ме очима давним
Нестварна као привид
Бесмртна као мит

Ти си жена од магле
Од најтужније туге
И најрадосније среће
Ти жена си наде и вере
Ти си највећи разлог
Што и нестале певају птице
А давно ишчезле дуге
Боје још увек трепере

Из збирке “Горштак са асфалта“