И раније се одавде у печалбу одлазило.

Али једно од деветоро деце.

Опустела су нама села. Градови све мањи. Све је више учитељица на бироу за запошљавање.

Сваки дан је срећем. Госпођу Олгу. Себе је сматрала успешном женом. И мајком. Банкарска службиница. Седи сама у „Лудој кући“ и „Савском рибару“. Кафанама где се скупља весела братија блоковска. Узалудно покушава да се уплете у разговор за неким од суседних столова. И она би нешто паметно да каже. Сви беже од од ње и од њене туге коју не може да сакрије.

Сањала је да јој деце живе негде другде. У некој срећнијој земљи. И дочекала. Закидала је на свему, муљала на инфлацији, али је успела да деца заврше школе у Америци. Далеко је Америка. Велика и без срца. Деца су завршила школе, поженили се и поудавали. Деца су добила своју децу.

Плач унучића и њихове рођендане гледа преко скајпа. Преко сокоћала које узалудно покушава да помази. А и то све ређе – деца немају времена.

Госпођа Олга је успешна жена. Жива сама у великом стану, у великом граду, на обали велике реке.

И нико не жели да се са њом дружи.

У торби носи слике са венчања, слике деце и унучади.

И залудно показује свима. Нико од гостију у блоковским кафанама не жели да их гледа. Нико не жели да чује причу о њеном успеху.

Госпођа Олга је успешна жена.

А таквих је у овом граду све више.