Драгослав Бокан

Преко медија се међу људима развија, рекао бих – ниски, те безопасни ниво амбиција (уз одговарајућу неспособност да се побуне и изађу из свог матрикса).

Наш живот се, практично, своди на:
а) грчевиту битку за свакодневно преживљавање и зарађивање новца, и
б) на свакодневно праћења актуелних вести и информација (стално се прате за све нас потпуно небитни догађаји, уз непрестано „наметање теме“ одозго).

Када, уз то, поменемо и континуирану „производњу кризе“ у глобалним, пропагандним фабрикама за прање свести (и савести), долазимо до једино могућег закључка. До идеје сталне приправности на следећу (још гору) кризу. И до вешто пројектованих удара на наше животне ставове и начин понашања. Све то уз тоталну деконцентрацију и кобни прелазак са свега важног на оно суштински маргинално (прецењено & лукаво наметнуто) и сасвим нам неважно.

Једино правило данашњице је да нема правила.
Ко је јачи – влада и намеће своја правила.

И све је зато данас у супротстављању наметнутој елити, слугама новоупостављеног глобалног поретка (то је, уједно, и супротстављање прецизно пројектованом поразу света хришћанске Објаве и истинске Традиције).

Та наша отаџбинска контра-елита потенцијално постоји, али нема техничких услова за своје прагматично уједињење и организовање, остајући заувек у сенци и ван могућности неког конкретнијег деловања.

Права елита се може потаћи на деловање и сукоб са својим (режимским) конкурентима само „у акцији“ и под заједничком заставом (неког довољно моћног послодавца, заинтересованог за овакво окупљање усамљених вукова и искусних самураја).

Ствари се, напросто, не решавају митинговањем и потписивањем петиција, као ни строго контролисаним изборима.

Треба зато максимално убрзати сва наша настојања да дођемо до неког управо таквог „послодавца“. Да би стигли пре краја историје (какву познајемо), пре остварења утопије о вештачкој интелигенцији (и свега оног што закономерно следи после тога). Пре Апокалипсе (у класичном схватању тог застрашујућег појма).

Наши противници верују у „спасење кроз спознају“, по древној гностичкој, езотеријско-научној традицији.
Такав спас кроз знање и развој високе технологије је – немам никакве дилеме на ту тему – дефиниција апсолутно погрешног пута у будућност, амбициозне утопијске странпутице без крајњег одредишта.

Припадници једино промовисане и са свих страна подржане, „просветитељске елите“ мисле како је људска душа попут магнетног записа, који може да траје много дуже од наших физичких живота, па му зато патолошки удовољавају, чувајући га одвојеног од духовне димензије реалности.

Морамо разбити све наметнуте схеме и стереотипе, па макар, уз њих, срушили и читав познати свет.

——–

Драгослав Бокан: Једино правило данашњице је да нема правила

23. 09. 2015.  ФБ Dragoslav Bokan, за ФБР приредила Биљана Диковић