МАНАСТИР ПРЕОБРАЖЕЊЕ

ЛЕЊИР ЈАЧИ ОД РАЗУМА

Оно што током векова нису успели бројни освајачи са мачем и огњем, успео је само један човек уз помоћ обичног лењира. Рушење је правдано народним добром. Век касније, на истом месту, народ поново има потребу. На некадашњем монашком гробљу, сада се граде тушеви и јавни тоалети.

КАД НЕМА НЕПРИЈАТЕЉА, МОРАМО САМИ

Случајно или не, само тридесетак година касније, један Италијан је успео да уради оно што бројни освајачи нису – да сруши манастир Преображење. Без мача и огња, али уз несебичну и никада објашњену подршку тадашње Српске владе, свој наум је успео да изврши уз помоћ обичног лењира. Италијански пројектант, коме народ ни име није желео да запамти, нацртао је трасу нове железничке пруге која је пролазила директно кроз олтар православне цркве. Оштри протести црквених великодостојника, стид и опште згражавање народа и верника, нису помогли. Уместо логике и простог разума, пресудила је, како је говорио тадашњи владика жички Николај Велимировић, лењирска »мудрост«. Манастир је срушен, а од њега није остао ни један једини траг.

Манастир Преображење налазио се на левој обали Западне Мораве, у непосредној близини Овчар-бање. Обновио га је епископ Никифор Максимовић, 1811. године, након вишевековне осаме. Црква није била велика, али је у народу поштована као велика светиња. Недељом и празником, овде се окупљао велики број људи да би се, како се говорило, у немоћи оснажио, у тузи разведрио, а у патњи измолио. Рушење манастира доживљено је не само као велико богохулно дело, већ и као предзнак велике несреће. Манастир је порушен крајем 1909. године, а само пар година касније почели су балкански и Први светски рат. Највећа стратишта у дотадашњој историји српског народа.

НЕСРЕЋА ЗА НЕСРЕЋОМ

Ову несрећу, међутим, рушитељи нису дочекали. Плата за ово (не)дело исплаћивана је авансно. И пре него што се приступило послу, предузимачи су се суочили са озбиљним проблемом. Нико од ангажованих људи није желео да се попне на кров и почне рушење. Страх од последица био је већи од понуђене награде и великих обећања. На крају, када убеђивања нису уродила плодом, доведени су радници из Драгачевског краја, који нису имали превише обзира и моралних принципа. Орно су прионули на посао, али се убрзо догодило чудо.

Предање каже да се радник, који се први попео на кров, са намером да скида шиндру са крова, без икаквог видљивог разлога бацио на земљу. Поломљеног и крвавог, однели су га са »градилишта«. За болничаре, међутим, није било предаха. Убрзо је страдао још један човек на кога се, док је набијао металну ћускију, обрушио читав зид. Чудне несреће настављале су се и касније. Из дана у дан се број радника смањивао, а плате и новчане награде се повећавале. Све док посао није коначно завршен. Са рушењем, међутим, нису завршене и недаће. Божја казна стизала је и друге мајсторе и протомајсторе, који су на било који начин учествовали у овом богоскрнављању. Неки су, кажу, завршили у тамници, други у лудници.

Остала је забележена и судбина једног несрећника из Ужичке Пожеге. Сазнавши за смртну пресуду која је изречена манастиру, пожурио је да нешто искористи и за себе. Из још несрушене цркве украо је читаву врећу верских реликвија и драгоцености. Све до првог празника светог Преображења, живео је мирно и безбрижно. Тада је први пут осетио неку узнемиреност, појавила се и грижа савести за учињено дело. Следеће године, на исти дан, узнемирење је постало веће. Као да су га заокупили неки зли духови. Цео дан је урлао и бесомучно јурио око куће. Укућани и комшије су узалудно покушавали да му помогну. Дуго је боловао. Следеће године, на Преображење, узео је конопац и обесио се. Кажу да се није могао изборити са сопственим грехом.

Предања о судбини рушитеља се у овом крају дуго преносило са колена на колено. То је, вероватно, био и повод да се непосредно уочи Другог светског рата, на десној обали Мораве, подигне нови манастир. Као и претходни, и овај је посвећен успомени на свето Преображење Господње. Никада није имао своју парохију, а братство манастира живи по најстрожим светогорским правилима. Улога му је мисионарска, приходе остварује једино од молитве, а сва богатства су му на духовном пољу. Током верских обреда, на светим литургијама, спомињу се молитве за спас душа преминулих монаха из срушеног манастира. Моли се, такође, и опроштај за душе грешника.

На другој страни реке, међутим, на месту срушеног манастира, као да су закопана и сећања. У непосредној близини места где је била црква, сада је кафана. Преко пруге, на обали реке, сада су сплавови и спортско-рекреативни терени. Нове газде и нови неимари и даље вредно раде. На месту некадашњег монашког гробља, сада је у току изградња санитарних објеката – тушева и клозета.

Ново време ствара и нове потребе. Све што се чини, правда се причом о народном добру. Баш као и пре једног века.

НЕВЕРОВАТНА ВИЗИЈА НА ПРВОМ ПУТОВАЊУ

Након молитве, воз је кренуо

У летопису манастира Благовештење бележи се и један невероватан случај. Први воз, који је из Београда кренуо ка Сарајеву новом трасом пруге, стигао је у Овчарско-кабларску клисуру у раним вечерњим сатима. Када је стигао до места где се налазио срушени манастир, једноставно је стао. Сведоци тврде да је возовођа безуспешно покушавао да покрене машину. Након дужег времена, кондуктери и скоро сви путници су сишли са воза. У том тренутку, на делу пруге испед њих појавила се визија монаха у свечаној мантији, са рукама подигнутих у правцу неба. Схвативши где се у ствари налази, народ се почео крстити и молити Бога за опроштај. Убрзо након тога визија је нестала, а воз је наставио даље.

Од некадашњег манастира ни трага

НЕМА БЛАГОСЛОВА ЗА РУШЕЊЕ

Рушење манастира Св. Преображења Господњег, због изградње ускотрачне железнице, Министарство грађевине тадашње Србије је правдало народним добром, али и благословом који је, наводно, добијен од владике жичког, Саве Дечанца. Заборавило се, при томе, да ниједан црквени великодостојник не може дати благослов за рушење, већ само за обнову старог или подизање новог храма. За рушење се, евентуално, може добити једино пристанак, уколико га неко уопште и тражи. Занимљиво је да манастир није срушен до темеља, већ и испод њега. Од њега није остало ни најмањег трага. Рушен је у миру, а не током ратних разарања. Срушили су га Срби, а не њихови непријатељи. Тиме је, по много чему, овај храм постао изузетак.

———

ПРИЧА ИЗ ИСТОРИЈЕ: Лењир јачи од разума – РУШЕЊЕ МАНАСТИРА ПРЕОБРАЖЕЊЕ

5. 09. 2015. ХОРИЗОНТ, за ФБР приредила Биљана Диковић