Најпре нас је, у јуну, напустио Драган Недељковић, један од кључних људи због којих сам и сам изоштрио и утврдио своје српско становиште. Његове есеје често сам цитирао у својим говорима, а као упечатљива ми је остала у памћењу дефиниција да “када се и тело народа умори, дух не сме да клоне“. Сматрао је да је Србија неодвојиви део Европе, али да не треба да срља у Европску Унију, творевину у којој ће она бити тек загађена периферија. А тај човек је морао да зна шта је Европа, морао је будући да је у Француској стекао два доктората, а на универзитетима у Стразбуру и на Сорбони успео да оснује катедре за српски језик, књижевност и цивилизацију – и зато сам његов став и прихватао и делио. Нико није морао да ми било шта плати – ја сам веровао Драгану Недељковићу, Милораду Екмечићу, Драгославу Бокану, Милошу Ковићу… И у позним годинама Драган Недељковић је остављао утисак изванредног интелектуалца и ерудите, а уједно и непоколебљивог хришћанина, скромног човека који је заувек остао одан свом завичају. Милина га је било слушати. Остало ми је у сећању како је сликовито представио свој улазак у “српски круг“, још као дечак, слушајући од своје баке приче о Косову и песму која је тада била популарна у његовом Срему: “Што ћутиш, Србине тужни“. За свој највећи успех сматрао је то што су му деца, без роптања, одабрала да живе и раде у Србији. Нажалост, мало је људи знало за Драгана Недељковића у нашој средини, иако су његове благе речи многима могле да буду мелем на рану.

Милорад Екмечић

Данас нас је напустио и највећи међу припадницима мог заната – историчар Милорад Екмечић. Сваки иоле информисанији човек зна за његова дела и њихову вредност – од анализе југословенске идеје, преко српских ратних циљева 1914, есеја о Великој Србији, о Источном питању, Босни и Херцеговини… док је његово чувено “Дуго кретање између клања и орања“, како је окарактерисао српску историју 1492-1992, било попут лектире и мени и целом кругу мојих различито мислећих пријатеља. Познато је да је Екмечић рођен у Пребиловцима, најстрадалнијем српском селу у Херцеговини, и да је овом селу посветио најлепше речи – да је себе исказао пишући о његовом мучеништву. Од ране младости је био препознат као даровит историчар – и баш га је тако, као “младог даровитог историчара о којем ће се тек много чути“ мом пријатељу, професору Ненаду Кецмановићу, тада дечаку, описивао његов деда, чувени доктор Војислав – Ђедо, док су, уз сладолед, шетали Баш-Чаршијом, где је Екмечић 1950-их година започињао богат академски живот… И чуло се.

Ја не бих писао о општепознатим стварима везаним за Милорада Екмечића. Описао бих наш сусрет, који је за мене био незабораван, и који ми је много рекао о овом Човеку. Пре три године, боравећи први пут у Херцеговини, упознао сам његову сестру Анђу, која ме је сестрински брижно замолила да “њеном Милораду“ понесем у Београд херцеговачког сира и кука које “он много воли да поједе, а тамо нема где да их купи“. Прихватио сам са радошћу, мада су ме наши заједнички пријатељи упозорили да ако успем да “од старца отмем 20 минута – одлично сам прошао“. Већ сутрадан, био сам у њиховом топлом дому на Врачару, где ме је љубазно примила његова супруга и послужила тек сазрелим раним јагодама. Ускоро се појавио и велики Милорад Екмечић, погурен али жилав и жустар старац, чије су живе очи, како је један велики човек говорио о свом великом учитељу, “памтиле векове“. Захвалио ми се и заиста обрадовао дару. Упитао ме о Пребиловцима и затим дуго и стрпљиво слушао… упијао је сваку реч о свом селу, као да је то најважнија тема која се тиче судбине човечанства. Потом је, чувши да сам и ја историчар, почео да говори и он… о Босни, Сарајеву, Херцеговини… правећи такве осврте и рукавце на по неколико векова уназад, да нисам могао да верујем да човек у 85. години може да има такву меморију. Један колега окарактерисао га је као “највећег живог читача у српској историографији“. Остали смо у разговору готово два сата… а онда сам га прекинуо, правдајући се да морам да кренем. Разуме се, никуда ми се није журило и тај злата вредан разговор, чији сваки детаљ и сада памтим, прекинуо сам само да бих старог Учитеља, који је тада припремао одговоре на питања за интервју, поштедео обавеза бар са своје стране… Следеће године однео сам му прве ране јагоде. Разговарали смо краће и деловао ми је уморније – мада је био једнако пријатан и као учитељ и као саговорник.

Милорад Екмечић је до самог краја свог овоземаљског живота био понајпре храбар човек, који се није устручавао да каже попу да је поп и бобу да је боб. Српски национални и државни интереси били су његова прва брига – због чега се нашао и у руководству Српске демократске странке 1990. Зато замало није изгубио главу у узаврелом Сарајеву, када му је познати сарајевски криминалац Ћело, предводник Зелених беретки, упао у стан и брутално га претукао. Професор и његова супруга морали су у избеглиштво… До последњег атома снаге, снажним аргументима борио се и против Новог светског поретка. Ни у томе није одступио… Могли би још много тога да причамо о данас упокојеном академику Екмечићу. Неки нови Српчићи ће зацело моћи да говоре – био једном један Екмечић.

Нека је вечна слава и хвала двојици великих људи, који су нас много задужили. Узвратићемо им добрим ако их будемо памтили, поштовали, слушали и следили. Да њихово дело не дамо забораву, и да се надамо да међу нама живи или расте неки нови Екмечић или Недељковић.