…Кризу у чијем се епицентру, територијално очерупана и економски, и у сваком другом погледу уништена, Србија нашла, али не својом вољом, већ по унапред припремљеном сценарију „невидљивих центара моћи“. Већ сам рад г. Лазанског оставља места за сумњу у добре намере, а када се све то стави у контекст државно-медијске кампање масовне сензитивизације и промене свести код грађана Србије, у сврху мирења са процесом насилне „азилантизације“ Србије и прихватања (стеченог стања), оних који нам никад браћа нису били, у „братски загрљај“- како то сугерише луцидни србски премијер, који ових дана за највеће инвестиције у Србији, проглашава нове, „веће и лепше“ азилантске центре…

ЛАЖански свих времена: „Страх од странаца“

Новине „Политика“ су половином овог месеца објавиле кратак есеј реномираног војног аналитичара Мирослава Лазанског, под актуелним насловом „Страх од странаца“. Господин Лазански, новинар оштрог пера и бритког ума, који се у својој професионалној каријери доказао као веома успешан и компетентан војни коментатор, у овом конкретном случају се дотакао политичке теме, којој по мишљењу писца ових редова, или није дорастао, или је намерно покушао да је банализује- и потом„сензитивизује“ дешавања, везана за највећу мигрантску кризу на европским просторима од окончања Другог светског рата, очигледно играјући на емоције читалаца.

Кризу у чијем се епицентру, територијално очерупана и економски, и у сваком другом погледу уништена, Србија нашла, али не својом вољом, већ по унапред припремљеном сценарију „невидљивих центара моћи“. Већ сам његов рад оставља места за сумњу у добре намере, а када се све то стави у контекст државно-медијске кампање масовне сензитивизације и промене свести код грађана Србије, у сврху мирења са процесом насилне „азилантизације“ Србије и прихватања (стеченог стања), оних који нам никад браћа нису били, у „братски загрљај“- како то сугерише луцидни србски премијер, који ових дана за највеће инвестиције у Србији, проглашава нове, „веће и лепше“ азилантске центре…

Ових дана смо такође бомбардовани многобројним анализама, ставовима, есејима и репортажама на тему „напрасног прилива“ азијско-афричких „избеглица“ и проспективних „политичких азиланата“ из (евроатлантским „интервенцијама“) уништених, некад веома просперитетних и секуларних земаља Блиског Истока и севера Африке, попут Ирака, Сирије, Либије идр…

Парадоксално, у хајку на азиланте су се масовно упустили и (полу)државни таблоиди, који су до недавно слепо држали страну, још слепљег,србског режима. Истовремено прозападне и сорошке НВО су кренуле са масовном кампањом сензитивизације, симпатизације и емпатизације са „азилантима“- наравно ова кампања је усмерена на збуњене и затечене грађане Србије, који поред свега тога једва састављају крај са крајем, и нису решили ни животна питања властите деце, нити прогнаних рођака из србских Крајина на Западу, и са србског Косова на југу.

Овој политичко-социјалној папјазанији запршку, поред „дежурних аналитичара“ свих времена (или је можда боље рећи „свих режима“) попут уваженог г. Лазанског, додају и небулозни политичари попут министарке Јоксимовић која сматра да нам „што већи број азиланата увећава шансе да уђемо у ЕУ“, или директора Азилантског центра Србије извесног г. Радовића, који овај дириговани прилив азиланата сматра „туризмом који ће нам донети паре“, да не спомињемо бескичменог министра Вулина који један дан јуриша на мађарски берлински зид, а следећи захтева постављање србског на југу (иначе, ова друга „небулоза“ му је потпуно на месту)- да би сво ово медијско-политичко лудило крунисао наш луцидни премијер, који је отишао у центар Београда да се баци у загрљај тамнопутим избеглицама (опкољен кордоном тешко наоружаних горила) да би им потом недвосмислено поручио „да ће свако од њих ко пожели да се трајно настани у Србији бити добродошао!?“…

Али да се вратимо г. Лазанском и његовом лежерном есеју на ову веома „нележерну“ тему-

У самом поднаслову свог текста Лазански се пита „Да ли су избеглице феномен, или болест модерног доба?“. Ово је лажна дилема јер да би нешто било „феномен“, онда то претпоставља природну појаву и мора да се деси само од себе- а ако је „болест модерног доба“, онда би морала да буде присутна и у другим деловима света, а не само у оним регионима који су били предмет НАТО хуманитарних ратова, обавештајно-субверзивних насилних промена режима, типа нашег „5 октобра“, или банкарског (читај ММФ) пустошења неоколонизованих „трећих земаља“, које су се, као резултат тих планираних и циљаних западних обавештајних „фолс-флег“ и војних „блиц-криг“ операција распале у крви и пепелу, резултирајући у масовни егзодус милиона унесрећених.

Дакле, одговор на „дилему“ Лазанског јесте- да се овде ради о калкулисаним, западно спонзорисаним геноцидима и етничким чишћењима (уосталом југословенски народи су почетком 90их били пробни балон (и жртве) за тај нови глобалистичко-интервенционистички и Нато-хуманитарни концепт „владара из сенке“- и још калкулисанијем усмеравању овог егзодуса на осиромашен, етнички и верски подељен Балкан. Ништа у овој причи није „феномен“, нити „болест“, нити се дешава случајно…

У следећем пасусу г.Лазански, иначе познат код политичко-медијског „џет сета“ као „мачо мушкарац“, саосећа са страном избегличком гомилом која је ових дана преплавила центар Београда- „Заправо, тужно је гледати избеглице са Блиског и Далеког истока како леже по парковима, седе на бетону, или се перу поред цистерни са пијаћом водом. За путника намерника који долази у Београд возом, или аутобусом, то су доста шокантне слике.“.

Ја заправо немам ништа против оваквог срцепарајућег описа јадних миграната, и то бих прихватио од стране г.Лазанског, када бих поверовао у искреност и добронамерност његових речи. То кажем, јер се сећам у најмање једној прилици (тв емисији), јавне прозивке (од стране Лазанског) србских Крајишника, избеглица, који су пред америчко-хрватском геноцидном инвазијом тзв. „Олујом“ (препуштени усташама на милост и немилост, од стране Милошевића и Караџића) спашавали живе главе у Србији. Не сећам се да је г.Лазански тада проливао крокодилске сузе над трагичном судбином наших сународника као што то данас чини над судбином „азиланата-исламиста“, већ се сећам како их је јавно прозивао, „зашто нису остали тамо да се боре“!? Било би коректно да се он сада упути у парк код Карађорђеве и од ових тамнопутих „избеглица“ захтева да иду назад да се боре за своја огњишта, која су тако „брзопотезно напустили“…

Потом г. Лазански сугерише, у форми „личне дилеме“, да би Србија требало слободно да прихвати већи број избеглица, пошто нема разлога да се плаши од њих, јер по његовом мишљењу Србија није учествовала у разарању њихових земаља. Лазански се пита, шта ћемо ако нико не жели да прихвати те избеглице (а очигледно нико нормалан у Европи то не жели- нарочито не у полумилионским камповима како нама то сугерише „добронамерна“ ЕУ)- Наравно он овде не тражи изричито да се они прихвате, али свима нама намеће моралну дилему- „Јер, шта ћемо с избеглицама који уђу у Србију, а Мађари их не прихватају? Како их вратити у матичне земље ако је тамо рат? Да ли уласком у Србију с избеглицама може да стигне и политичка борба разних избегличких и имигрантских група?“

Подмећући просечном и збуњеном грађанину овакву моралну дилему, он очигледно игра на емоције и самарићанску православну душу нашег грађанина покорног (за коју нисам сигуран да је и сам поседује?). Психолози то називају „сензивитизацијом“, која по писцу ових редова, у условима масовне најезде стотина хиљада, а можда и милиона страних људи, има добре шансе да прерасте у „штокхолмски синдром“, такође психолошку појаву, када се таоци (у овом случају Срби) поистовећују са отмичарима (у овом случају азилантима-исламистима) и добровољно препуштају своју судбину у њихове руке.

Да ли је овакав коначан резултат упрограмиран у овакву сензитивизацију и масовну промену свести код грађана Србије, коју данас спроводе режимски медијски агенти, сорошке НВО и наравно прозападне владине агенције. Да се грађани Србије доведу у ситуацију да је „азилантизација и исламизација“ Србије нешто неминовно, са чиме треба да се помиримо!?

У свом „дубиозном есеју“, Лазански се позива на италијански случај, где се примењује специфичан закон који азилантима опрашта кривична дела, у име хуманости. И овде Лазански наводи погрешан пример, зашто се није позвао на аустријске законе, по којима наши северни суседи све азиланте који су се огрешили о закон изолују у напуштеним замковима у Алпима (према недавној изјави члана владе Хајдера), другим речима стављају их у „конц-логоре“- наравно да након таквог искуства они неће пожелети да остану у Аустрији…

Лазански се упорно позива на италијански правни систем (тзв. Мартелијев закон, који наводно стимулише азиланте да дођу у Италију) и на друге прописе ЕУ, сугеришући да проблем азиланата није могуће решити законима. Потом критикује северноевропске земље за ксенофобију и расизам. У овом делу могу да се сложим са неким његовим ставовима.

Али за мене је проблематична свака компарација са, и спровођење ЕУ закона, на територији Србије. Ми једноставно не припадамо ЕУ, и по мом мишљењу то се никада неће ни десити, јер у ЕУ не постоји искрена намера да икада приме Србију за своју чланицу, Уосталом зашто би депортовали стотине хиљада Рома у Србију и складиштили у још већем броју тамнопуте азиланте на нашој територији- да би нас онда сутра, све заједно са њима примили у ЕУ?

Ипак, за мене је „најзабавнији“ део у коме г.Лазански проглашава Словенију „најтолерантнијом ЕУ чланицом“, хвалећи њен „мултикулти“ карактер. Да ли су по г. Лазанском „наша браћа“ Јањези „најтолерантнији“ и зато што најбројнијој етничкој мањини у Словенији, Србима, већ годинама систематски бране статус званичне „националне мањине“, као што су то признали свим другим дошљацима са Балкана? То што су се закитили са пар србских мешанаца и једним егзотичним црнцем (на политичким функцијама) ништа не доказује. Уосталом и Хитлер је све до краја рата на руководећим функцијама држао пар Јевреја и једног Муфтију- али то га није спречавало да њихове народе тамани до истребљења…

Ако је и од г. Лазанског „свих времена (читај свих режима)“, ипак је много…

Написао Миодраг Новаковић

СРБски ФБРепортер, 21 август 2015