Кад си Србин, већ си пола трубач.

Труба је двадесет пето ребро, које постројава оних дванаест пари. То сваки српски лекар зна, и с уме да залечи ту бољку, али не и да излечи у потпуности. Тај непребол се појави чим табани осете опанке и глава шајкачу. Од њега намрезгају прса. Курјак се у њих усели, па јекну доље међ џигерицама, као што јекне овчарско кабларском клисуром.

Да би постао прави трубач, мораш имати некога, ко је у рату трубио.
А, ако немаш, онда си ти првопозивац, и већ ти је време да се почнеш са укућанима љубити и поздрављати. И њима је време да те оплакују, јер није свакоме суђено да буде тај, чија ће се труба на белом коњу уместо долије донети.

Срби су писак за трубу од куршума правили. А, ратова и куршума никада није мањкало.
Догађало се да нема лешника и ораја, јер је загрмело на Светог Илију. Због тога су куршуми и драмлије рађале по неколико пута годишње, њих је усуд у копривама сакривао, па су их и деци делили о „Оцима“ и „Материцама“, уместо воћа.

Када трубач у рату погине, труба сама настави да свира. Она се уместо њега врати кући.

У једном тамнавском селу пре око стотину година, сахранили су трубу уместо трубача, јер је душа покојног трубача отишла да тражи нови рат. Кажу: умео је само јуриш да свира.
Да је мало сачекао, сада би му родбина знала за гроб. Овако му је гроб у сваком рату, а труба на зборном гробљу.

Када трубиш на Златибору, чујеш се на свим српским планинама. Труба је највиши врх Србије.

У Јапану мисле да се трубачи рађају у Гучи, као што се сунце рађа на истоку и хлеб у фуруни.
Код нас све рађа како нам се хоће, и не рађа, ако нам се неће.

Тврдоглави смо, или генијални, зависно от тога, на коју смо ногу устали, и каква нам је жена јутро изјутрила.
У миру се годишње роди по две до три генерације трубача, да се могу међусобно борити, да се у трубу не усели јејина или паук, да се писак не затрни. А, чим се зарати, материце букну, па после сваког јуриша излегу се трубачи, од чије писке сваки непријатељ занемоћа и занемогне.

Србија је пуна трубачких школа, и то оних високих, са престоном у Гучи, где се окупљају одасвуда победници, јер ту се само победници и слушају. У Гучи трубити, значи изаћи међу витезове, међу оне које који могу пред Бога и време.

Неки старац је једне године, овако под шатром у Гучи причао:
„Човек може да направи све што око види, али трубача и јабуку шаренику само Бог.
Кад Он хоће да ужива, отре јабуку о панталоне, седне на ливадак, а около се окупе трубачи.Па кад то груне брајко, на небеској соври испред анђела поскоче тањири и чаше. Све се у грмљавину претвори. А, кад престане и са друге стране небеса се по годину дана о томе прича. Трубачи трубама исперу небеса. Отуд она цаклишта и ноћу, кад се може без другог светла напољу читати.
Ја, и ово да вам кажем, труба је ко мач, ако не знаш шта ћеш са њом, и не узимај је у руку“.

Ономад, на некој сахрани, покојника прате трубачи.
Кобајаги свирају нешто тужно, смерно спрам смрти.
А, онај што вози трактор и на приколици покојника, чука прстима у плек, држи терцу…
`Лепе ли саране` мисли у себи…

Труба је ко здуаћ, брани покојника од смрти, тера га у радост.
Ето, то је труба.

Аутор: Слободан Ристовић, књижевник

——–

Слободан Ристовић: ТРУБЕ И ТРУБАЧИ

1. 08. 2015. за ФБР приредила Биљана Диковић