САЧУВАЈМО МАНАСТИРЕ
Звонко Михајловић, 26.7.2015.
Сећам се периода када су након повлачења немачког контигента КФОР-а из манастира Светих Архангела (остаће упамћени и по томе што су 17. марта 2004. године руљи која је надирала из правца Призрена оставили два канистера бензина за потребе потпаљивања манастира), задужбине цара Стефана Душана, код Призрена, „бригу“ о његовом чувању преузели турски војници. Потомци оних турака који су рушили манастир и у Призрену градили Синан Пашину џамију.
Данас бригу о очувању Српских средњовековних манастира под окриљем Српске православне цркве води Ивица Дачић са позиције министра иностраних послова. У „очувању“ му помаже и Александар Вулин. Обојица наследници комунистичке идеологије која је на духовном плану подједнако нанела зла исто колико и турска окупација.
Да би иронија била већа један је потписник а други промотер Бриселског споразума који представља камен темељац за стварање „независне државе Косово“. Тај исти споразум који ствара претпоставке да се српска културна баштина претвори у „Косовску“. Ако су Срби после толико дуге историје и традиције доживели да се судбина њиховог највећег блага нађе у рукама оваквих људи, онда је то најбољи показатељ да смо дотакли дно.
Остаје нада да је све у Божијим рукама, и у рукама Срба потомака Обилића и цара Душана, и да Шиптари неће добити оно што никада није било њихово.
СРБски ФБРепортер 
Цитат наслова, мало поткресан:
,,…Дачић и Вулин „воде бригу“ о очувању наших манастира на КиМ…,,
Дајте им гивикт на чување, вјерујте ми они ће да га развале!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Уместо да раде нешто корисније. Погледајмо, суши се кукуруз, а пре три године сам им послао предлог – свака њива се у Србији може наводњавати и то се плаћа бољим родом кукуруза – не требају банковне позајмиц. Узалуд:
Слободан Јарчевић, књижевник
11160 Београд, Миријево
Радивоја Марковића 12/5
Тел: 34-27-044
УРЕДНИШТВИМА ГЛАСИЛА
ПОСТОЈЕ КРИВЦИ ЗА СУШУ
Када би горео кукуруз у амбару, ватрогасци би кренули – да пожар зауставе. Помагала би им и војска, и полиција, и становништво… Били би коришћени и авиони, и хеликоптери, и војне цистерне… Ватрогасци би стизали и из суседних и даљих општина. Могла би се прогласити и ванредна ситуација.
А што ову слику не видесмо ових дана… горе хиљаде амбара кукуруза у целој Србији. Мирују ватрогасци, мирује војска, мирује полиција, мирују становници… нема ванредног стања, а оно је било обавезно већ крајем јуна! Сунце пржи кукуруз – у већим размерама него ватрена стихија на амбару!
За овакво мировање, криви су: Председник Републике, Председник Народне скупштине, чланови Владе, чланови Владе Војводине и Председник Скупштине Војводине, а криви су и посланици обе скупштине – нису покренули расправу о суши. Нико од надлежних није прогласо ванредно стање, а на то су обавезни – по Уставу. Против њих се може покренути и судски процес!
Ванредно стање у јуну је могло да спасе сваку стабљику кукуруза. Србија лежи на три слоја воде – први је до 30 метара, други на око 200 – из којега је свако село имало по неколико чесми пијаће воде (текла је и дан и ноћ), а трећи је на дубини од 600 до 800 метара. Свака њива (посебно у Војводини) има воду првог и другог слоја. Потребно је до првог слоја избушити (ручно) земљу, ставити цев и из ње (малим мотором) црпити воду и преко дужег црева заливати њиву. То би се обављало ноћу и засад кукуруза и других биљака би био спасен. Даље, у сваком дворишту села има бунар с водом. И одатле се могло (цревима) заливати оближња земља, а цистерне су могле узимати воду и заливати даље њиве. Да је, уз ова решења, проглашено ванредно стање – њиве би спасавало стновништво, ђаци, студенти, спортске организације, пензионери и друга удружења.
Ништа није чињено!
Током своје дипломатске службе, видео сам три велика заливна система у свету:
1. у северној Грчкој: све њиве се заливају подземном водом – с 2000 метара дубине, а ту киша не пада током целог лета;
2. у Раџастану у Индији (по три године не падне кап кише), а вегетација буја. Свака стопа се залива – водом с дубине од 2000 метара;
3. у Кувајту и Саудијској Арабији – лето без кише, а пустиња буја. Залива се водом с дубине од 5000 метара!
А у Србији је вода на дохват руке!
Београд, 21. 7. 20012.
Слободан Јарчевић, ср
Свиђа ми сеСвиђа ми се