Проф. др Срђа Трифковић

***

Поздрављајући учеснике научног скупа „Сребреница – од политичког оружја до средства за постизање мира у БиХ“ путем видео-линка, др Срђа Трифковић је изразио наду да ће овај скуп допринети исправљању једног злонамерног и на лажним претпоставкама заснованог мита…

Под утиском ужаса Другог светског рата Конвенција о геноциду Уједињених нација из 1948., дефинисала га је као чин спроведен у циљу уништења, делимично или у целини, једне националне, етничке, расне или верске групе. Хладноратовска манипулација овим термином у пропагандне сврхе убрзо је уследила. Тако је на совјетској страни правни експерт Арон Траинин 1956. изнео тврдњу да су Сједињене Америчке Државе криве за геноцид над америчким црнцима, кроз политику расне сегрегације, док је Јужноафрички Апартхејд по њему само успорени геноцид над урођеничком популацијом. Академик Михаил Андрухин је 1961. написао да је Америка рутински практиковала – „крваву бруталност империјализма, чија је најдрастичнија форма геноцид, поготову безобзирно истребљење милиона америчких Индијанаца“.

Са западне стране Атлантика Рафаел Лемкин, пољски правник који је 1944. сковао термин геноцид, у контексту холокауста наравно, био је после рата поборник примене ове дезингнације за оптуживање Совјетског Савеза да је крив за геноциде над разним етничким групама под својом контролом.

Ово су оберучке прихватиле мигрантске групе у слободном свету, често састављане добрим делом од поражених нацистичких колаборатера из источне и средње Европе, и са Балкана.
Прво су балтички и западно-украјински припадници старе и нове дијаспоре, а потом и избегли Чечени, кримски Татари, Черкези и други, почели да рутински користе овај термин да опишу своје стварне и наводне патње. Амерички сенатор Херберт Лејман је 1955. овај тренд довео до врхунца са тврдњом да – „геноцид развијен до науке у нацистичкој Немачкој бива примењен у неупоредиво већим размерама у Совјетској Русији. Иако историја обилује примерима геноцида никада вршење тог злочина није попримило тако необуздане размере као у Совјетском Савезу“.

Тривијализација геноцида у политичке сврхе, дакле, има свој дуг историјат, али је тај тренд напросто експлодирао после распада Совјетског Савеза и Југославије, при чему је сам термин постао непрепознатљиво раздвојен од своје првобитне правне дефиниције. Народи који су на рушевинама те две мултинационалне творевине градили темеље својих нових држава, често са скромним легитимитетом, и сумњивим идентитетским основама, нашли су у геноциду згодно средство за изградњу националних митологија, као везујућег цемента иоле кохерентних наративних склопова. Сваки на свој начин, кренули су ти народи наследници у грозничаву потрагу за геноцидима чије су били стварне или тобожње жртве.

Хладноратовска хрватска наративна емиграција у Блајбургу која сада ужива највиши званични имприматур, еклатантан је пример и свим учесницима овог скупа добро познат, тако да не заслужује посебан осврт. Блајбург је међутим значајан као стандардни западно-украјински-балтички метод минимализације или потпуне негације сопствених злочина из не тако далеке прошлости. Дакле, НДХ као механизам истребљења Срба, бандеризам као механизам истребљења галицијских и подолских Пољака и Јевреја, балтичко учешће у холокаусту, а зарад конструкције мита о сопственом статусу жртве, мита који потенцијално вуче неограничени политички капитал према спољном свету и који је драгоцен у циљу унутрашње политичке консолидације и националне интеграције.

Украјински геноцидни мит утемељен је у 1933. години када је Стаљинова политика колективизације изазвала страховиту глад у плодним, југозападним деловима Совјетског Савеза, вештачки помор који је однео милионе живота сељака свих узраста и националности. Наравно, нити су Украјинци били једине жртве овог комунистичког злодела, нити је злочин био ограничен на украјинску територију, али је холодомор свеједно у Врховној Ради 2006. формално проглашен за чин геноцида против украјинског народа.

Данас је у Порошенковој Украјини ма каква критичка анализа бандеризма формално постала кривично дело. Мит о сопственом геноцидном статусу из прошлости темељ је итекако конкретних територијалних и политичких захтева у садашњости. Холодомор је тако наводно испразнио Донбас од украјинских сељака, да би га Стаљин потом, пре осам деценија, населио милионима идеолошком украјинству несклоних руских „уљеза“ чији данашњи потомци зато заслужују третман унтерменша (нем. Untermensch). Дехуманизација намераваног предмета агресије тако постаје оправдање за саму агресију. 

ПОКЛОНИ СЕ, ИЛИ СЕ УКЛОНИ

Гротескно такмичење у геноцидним нарацијама као да нема краја. Конкретних примера, мање или више апсурдних, има на претек.

Јермени, стварне жртве првог аутентичног геноцида у 20. веку који су Турци и Курди извршили 1915. и 1918. године, тако су деведесетих година узалудно покушавали да прикажу масакр својих сународника у Сунгаиту од стране Азера, као геноцид. Абхази и Јужни Осетијанци су своје оцепљење од Грузије такође правдали геноцидом, стварним или намераваним, на шта им је из Тбилисија узвраћено равном мером. Да не буду запостављени у виктимолошкој лицитацији, потомци циркашких муслимана са Кавказа који већ генерацијама живе у Турској, средином 1990-их су се досетили да пресељење својих предака из шездесетих година 19.века опишу као геноцид.
У истом духу турски потомци исељеника са Балкана, у време босанског рата, сетише се свога геноцида у Србији после Берлинског конгреса 1878. наводно почињеног у Топлици, Нишу, Лесковцу, Врању итд. Бошњачка митологија тог периода пак, први савремени геноцид недвосмислено је лоцирала у Карађорђевој Србији у време Првог српског устанка.
У међувремену, Естонија, Летонија и Литванија, изнова независне уводише реч „геноцид“ као самоподразумевајући опис својих совјетских патњи 1940-41. и у годинама после 1944. А када та реч уђе дневну употребу, сваки покушај њене аналитичке критике постаје чин велеиздаје.

У Русији пак, економиста Сергеј Глазев, познати заговорник Евроазијства, у својој књизи „Геноцид“ из 1998. изнео је тврдњу да су радикалне тржишне реформе деведесетих – „задобиле карактер економског геноцида против широких слојева друштва“. Он је изричито тврдио да чин „геноцидан“ не изискује физичко насиље јер је довољно створити околности које преживљавање чине немогућим.

Сребреница је релативизацију термина подигла у нове, неслућене сфере, са увођењем еминентно пост-модерног концепта џепног геноцида који може да се догоди на нивоу једне општине и пак пар месних заједница. Како упозорава канадски професор Вилијам Шабас, који се деценијама бави проблематиком геноцида – „једна локална епизода једног рата не може бити проглашена за геноцид ако сам тај рат у целини није несумљиво окарактерисан као геноцидан“.
Дакле, или су босански Срби од почетка рат водили зарад спровођења геноцида над муслиманима или нису, а очигледно је да НИСУ. У Сребреничком случају пак – логика је окренута наглавце: на основу тврдње о локалном геноциду у три дана јула 1995. изводи се закључак да је рат који је водила Војска Републике Српске у целини био ипсо-факто геноцидан и да је Република Српска као плод тог рата једна геноцидна, дакле априори нелегитимна творевина коју треба ликвидирати.

Овако инструментализовани термин геноцида, оличен у орвелијанско-британском нацрту резолуције у коме се та реч помиње чак 35 пута, губи сваку сличност са његовим изворним значењем – „истребљења једне националне, етничке, расне или верске групе“.
Чак и да се Сребреница десила тачно онако како је приказује западно политичко-медијска и академска машина, чак и да је побијено осам хиљада мушкараца, то је осам одсто укупног броја жртава рата у Босни и Херцеговини 1992-95. или мање од двадесет одсто муслиманских жртава тог рата, рата у коме је страдало на све три стране, у униформи и у цивилу, мање од 2,5 одсто житеља Босне и Херцеговине.
Упоредимо то са ирачким „санкцијама масовног уништења“ које су однеле до милион живота пре Ирачког рата 2003. године, а цена је – по Медлин Олбрајт – „била вредна плаћања“. И упоредимо то са ратом и америчком окупацијом који су уследили – са најмање милион жртава. Наравно, у целој „игри“ пресудно је како западна елитна класа која контролише политичке механизме, медије, академске институције и токове новца, валоризује геноцидне нарације и њима потом манипулише.

САД и амерички савезници – по дефиницији не могу бити починитељи злочина, као што је цинично рекао тадашњи амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт – „у Крајини није било етничког чишћења јер је етничко чишћење искључиво српски специјалитет“.

Са математичком прецизношћу можемо установити ко су амерички штићеници, а ко су непријатељи, на основу политичке и медијске употребе термина геноцид. Не само на Балкану него и Дарфуру, Руанди, Демократској Републици Конгу, или у обрнутом смислу на Источном Тимору где је индонежанска армија са себи подређеним милицијама, седамдесетих година убила једну трећину становника, али влада у Џакарти као амерички клијент наравно никада није била оптужена за злочин геноцида.

Како су Херман и Питерсон установили у „Политици геноцида“, објављеној 2010. – „помори које врши Америка су конструктивни, на пример ирачке санкције, случајеви попут Крајине и Тимора, где су починитељи амерички клијенти – по дифолту су бенигни. Ако су починитељи политички сврстани на другу страну пак, њихова дела су злокобна, а жртве вредне западне пажње, саосећања, јавних израза солидарности, комеморације, а потом и захтева за судским истрагама и кажњавањима. Они основано указују на неспособност ма ког сектора америчког естаблишмента да спозна и прихвати чињеницу да људско и материјално уништавање у Вијетнаму и Ираку није било последица случајности или некакве грешке – већ свесне политике, свесног спровођења“.

Та је неспособност по њима – „један од највећих интелектуалних и моралних дебакла у америчкој историји. Ако израз – негација геноцида – има икакво значење ми га налазимо управо овде, у редовној пракси најбогатијих и најобразованијих сталежа на свету. Западна елита је савршено интернализовала навику да игнорише или истиче и драматизује злочине, у зависности стриктно од политичког статуса починилаца и жртава. Или чак да их, за оне неподобне по потреби измишља ex nihilo- као Рачак.

Еклатантан пример пружа Саманта Паор, амбасадор САД у УН, чија је књига „Проблем из пакла“ из 2002. школски случај наведене праксе. По њој, једини грех САД протеклих деценија јесте „недовољно и неблаговремено америчко војно ангажовање у спречавању и сузбијању злокобних злочина“. Оне бенигне Паорова напросто пренебегава као непостојеће. После посете Кијеву 11. јуна 2015. године она је после састанка са Порошенком, преко Твитера објавила – „Сједињене Државе су уз вас док се борите на два фронта – против руске агресије и за изградњу једног политичког система“.
Непортебно је истицати да без обзира на број Доњецких цивила које побије украјинска артиљерија или покоље Азовски батаљон – Саманта Паор такве поступке апсолутно неће окарактерисати као злочиначке. Са друге стране, она је наравно фанатични промотер мита о „сребреничком геноциду“. У истом духу, са истом дрско-селективном методологијом, безочним заменама теза и истим политичким циљевима настаје читав жанр постмодерне демонологије, праве једне науке о менаџменту геноцида чији су истакнути носиоци Рој Гатман, Аријен Најер, Гарет Еванс и Кристијан Аманпур.

Геноцид у Босни и Херцеговини, међутим, НИЈЕ СЕ ДОГОДИО, барем не у рату 1992-95, за разлику од оног СТВАРНОГ из 1941-45. Исправка србофобне пропагандне верзије збивања у источно-босанској енклави, стога представља моралну обавезу сваког човека коме се гади манипулисање мртвима зарад остварења политичких циљева који немају везе с правом, правдом и истином.

Међутим, још није дошао адекватан контра-удар са српске стране. Снебивањем да се афирмише истина науштрб „сребреничког мита“ као да се имплицитно ставља до знања такозваној међународној заједници да су Срби кротко спремни да култ геноцида од 11. јула 1995. прихвате данас, баш као што су мит о 4, 7, или 27. јулу били принуђени да прихвате после 1945.

Митови нису неприкосновени. Примера ради, непуну деценију после Дејтона, број жртава напокон је био срубљен са произвољне цифре од 250.000 која је годинама рутински навођена у западном свету као чињеница, на око стотину хиљада погинулих на све три стране. Тачан је став Документационог центра у Сарајеву који је обавио обиман посао пребројавања мртвих, да је без коначног обрачуна стварног броја жртава немогуће покренути процес помирења у Босни и Херцеговини. У случају Сребренице један свеобухватан, веродостојан и на чињеницама утемељен резиме догађаја, који би био историјски контекстуализован и правно прецизан, допринео би не само процесу помирења (кога неће скоро бити), него макар циљу утврђивања истине зарад ње саме.

Између несумњиве чињенице да је после пада Сребренице погубљено до 2.500 заробљених припадника Армије Босне и Херцеговине у чину ратног злочина, и тврдње да је осам хиљада људи побијено а десетине хиљада цивила депортовано у чину геноцида, зјапи дубоки јаз. Тај правни, демографски, логички и форензички јаз остаје непремошћен упркос свим резолуцијама овога света.
У оквиру флексибилне дефиниције Трибунала у Хагу, коју смо видели у случају генерала Крстића, тешко да постоји једна епизода борбених дејстава, ма где и ма када, која не би могла бити окарактерисана као геноцид уколико то одговара западној класи. Остаје нам празан термин огољеног значења, тривијализован прекомерном употребом, термин лишен свог ужасног достојанства. Овако редефинисан геноцид постаје вазда спремна политичко-пропагандна батина којом може да маше свако, стварно или наводно угрожен, и поборник нечије војне интервенције зарад заштите те наводно угрожене групе.

Ноам Чомски је у праву када каже „да би било најчасније да се термин геноцид избрише из речника до онога дана, ако тај дан икад дође, када ће поштење и интегритет постати нова норма“, то се веровано никад неће десити – чиме није ниуколико умањена МОРАЛНА И ИНТЕЛЕКТУАЛНА ДУЖНОСТ НЕПРИКЛАЊАЊА ЛАЖИМА И ПОДЛОСТИМА ПОПУТ МИТА О СРЕБРЕНИЧКОМ ГЕНОЦИДУ БЕЗ ОБЗИРА НА ЦЕНУ.

—

* Излагање доктора Срђе Трифковића на научном скупу „Сребреница – од политичког оружја до средства за постизање мира у БиХ“, у организацији Историјског пројекта Сребреница. Научни скуп је одржан 17. јуна 2015. године у свечаној сали Факултета политичких наука, Бања Лука, Република Српска.

——-

СРЂА ТРИФКОВИЋ: Злоупотреба појма „геноцид“ (видео)

18. 07. 2015. за ФБР урадила транскрипт и приредила Биљана Диковић, извор видео Фонда стратешке културе