Дејан Берић, 16.7.2015.

На данашњи дан је кренула прва велика наша офанзива. Пробијан је коридор Снежно-Степановка-Мариновка до руске границе.

Требало је да се направи коридор куда би хуманитарна помоћ из Русије кренула пут Новорусије, јер је претила катастрофа да људи почну да умиру од глади.

На задатак је пошло око 750 наших бораца, са мрвицом технике – четири тенка и пар оклопних возила.

Добар део бораца је ишао својим личним аутима. И ми смо ишли аутом нашег друга Графа. Две године стар џип мицубиши нам је тада помогао – Граф је остао без њега, међутим сачувао је главу, што је најважније.

Нама је речено да би, по извиђачким подацима, тамо требало да има око две и по хиљаде фашиста, заборавио сам колико је речено технике, и две укопане позиције артиљерије.

Моја група од троје људи, Командир Бревно, други снајпер Добер (нека почива у миру) и ја, је имала задатак да прође кроз њихове редове и да први зађемо у Мариновку и изведемо пар диверзија, да нађемо и кад крене напад, уклонимо њихове снајпере и митраљеска гнезда.

Све је ишло по плану док нису почеле да раде њихове артиљеријске батерије које су биле укопане десетак километара од нас.

Не знам како изгледа пакао, али сам сигуран да је тамо боље него што је нама било у та три дана борби за Мариновку.

Најгоре од свега је било што нас је неколико пута поклопила наша артиљерија. Ми заузмемо њихов блок пост – ударе по нама наши минобацачи, повучемо се – у повлачењу бије њихова артиљерија, поново заузмемо тај блок пост јер је био важан – онда наша артиљерија и њихови минобацачи.

И они су га сваки пут са све већом силом утврђивали, а ми смо га поново зузимали, и коначно трећи пут је заузет и држан.

О чишћењу села и да не причам. Показало се да их има барем два пута више него што је речено.

Да не давим више са детаљима, али тада је наша мала група која је константно радила у њиховој позадини и РДГ Резањ (којима сам касније приступио) правила хаос у самој позадини.

Моторолини момци, где се својим командовањем истакао Малиш – искрено кад сам га видео рекох – где бре послаше дете у рат, а он онако мали виче за десеторицу, подиже морал људима, за мене је он био легенда те битке.

Није дозвољавао ниједан момак да им остане нигде ни рањен ни мртав. За сваког су се враћали кад се указала ситуација.

Наши храбри тенкисти који су са четири тенка, својом мобилношћу и лукавством, правили панику у редовима непријатеља.

И батаљон Восток чији су момци, кад смо заузели Саур Могилу, остали да је бране и до задњег борца је нису дали.

Моје мишљење је да је то њима (непријатељу) био први такав бој и да нас је то спасило. Ми смо до тада сви, како то Руси кажу, били „опстрељени“ у борбама а они су тамо само седели пили и малтретирали људе, тако кад је било густо, било им је „д*** гаће жваће“.

После тога – удар на већ легендарну Саур Могилу. (Одмах после тога сам писао да сам гледао како су Укропи срушили путнички авион, многи су ме правили будалом, али време покаже ко је у праву.)

Углавном неколико дана правог пакла и прво рањавање и онда, како сам сада сазнао, због издаје једног „великог“ команданта смо упали у плен одакле се, хвала Богу, извукосмо некако.

Овај дан за многе не значи много, али за мене је веома тужан јер су погинули скоро сви добри дугови.

Код нас су биле велике жртве али они су претрпели огромне губитке. То је била битка која је у потпуности окренула ток рата на Донбасу.

То је био први велики пораз украинске војске, али још важније – прва огромна победа армије ДНР-а, где се показало да ће се све следеће битке добијати срцем и довитљивошћу против бројнијег и боље наоружаног противника.

Знам да то нису Срби али су наша православна браћа погинула, ко има могућности нека упали свећу за покој њихових душа, многи млади су тамо оставили своје кости.

***