Када мишљење, као начин сазнања закона живота, постане творитељ истога и једино начело производње живота оно захтева искључивање морала сажаљења, којег чува хришћанство. Зато ће се рећи да је Кант својим моралним императивима обезглавио Бога, тј. да је Запад дошао у фазу искључења морала сажаљења, а са њиме и елемента савести. Пре Канта је Декарт најавио нови дух: Мислим, дакле, јесам – империјална кованица новог духа и новог доба. Кант своје демократско друштво, на за своје време одређеном развоју духа Запада, уређује моралним императивом који гласи: „Дужан си, дакле, можеш“. Ако обрнемо добијамо: „Не можеш, по свој прилици, мораш“. На овом ниову се рађа грађанска модерна држава чија је потреба империјализам. Овај императив своју радикалну манифестацију имао је и у источном комунизму где је партија искључила морал сажаљења, а проблем људске савести преузела на себе.

Искључити морал сажаљења и елемент савести у деловању ка другим народима и државама повезан са вољом за моћи као жељом за империјализмом, јесте фашизам. На таквим вредностима заснован, живот се своди на животињски инстинкт, на социјални дарвинизам: човека треба превазиђи ако је сметња у остваривању интереса. Из оваквог начина производње живота јавља се Хитлер са својим тенком или Анђела Меркел са својим банкама. Између Хитлера и НАТО-а, суштински, нема разлике: засновани су на истим вредностима које је процес мишљења стварао више векова. Разлика је само у методу и разлика је у носиоцу цивилизације. Од времена Декарта, Канта, Хегела, Ничеа, Маркса, Достојевског и осталих, на Западу ништа ново, само су методи другачији.

Ново се полако рађа на Истоку, тамо где је морал сажаљења и елемент савести као слободе избора сачуван у својој чистоти и духу хришћанскоме.

А доћи ће то време – време Словена и других слободољубивих народа.