Комнен Коља Сератлић
Траг у времену из црног шешира
Аутор је дугогодишњи дипломата, члан УНС-а
Приредила редакција СРБског ФБРепортера, 2.7.2015.
ДИКТАТУРА
Мене стално нешто вуче ка диктатури. Сањам да будем Ататурк, Стаљин, Пиноче, Видела (неке још јаче диктаторе нећу да спомињем). Једноставно речено, понашам се као зависник од алкохола, дроге, дувана. Једна мексичка изрека гласи: „No fumo no bebo, no caminho para mujeres, vivo como serdo“. Дакле – не пушим, не пијем, не трчим за женама, живим као свиња – али сањам диктатуру више од 20 година. Сањам, јер сам се „прејео“ демократије. Узимам лекове за варење. Одговарајући лек још није пронађен, тако да често повраћам демократију.
Ово што следи морам да напишем, уз велико извињење, jер су последњих година многи моји текстови изазивали хистеричне нападе. Шта ме чека након овог текста, то сами Бог зна. Неки критичари су ме називали комуњаром, иако нисм одлучивао када и где ће ме родити и у каквом систему ћу живети. Интересантно је да су управо ти критичари, такође, живели и радили у том истом комунизму. Живе и раде и у овом ништа бољем систему. Где су, што се не супротставе, боре? Ја макар режим као стари олињали пас.
Дакле, овај мој дуги век стално сам у опозицији. У доба социјализма су ме три пута истривали из СК. Четврти пут, десетак годинa пре последњег распадајућег четрнаестог конгреса СК, истерао сам самог себе. Интерсеантно је напоменути да су ме у СК примили када сам имао само седамнаест и по година, а да ја нисам ни знао када је и где донета та одлука, нису ме питали, само су ми саопштили. Уплашио сам се да ћу морати да се понашам као неки моји нешто старији гимназијалци или рођаци, који су уласком СК престали да се друже са нама ванпартијцима, постали су конспиративни, надмени и доушници. Пред њима су дрхтали предратни угледни професори који нису били чланови СК. Разредном старешини сам рекао да ја то нисам заслужио, да то мишљење пренесе за мене невидљивим наредбодавцима. Унио ми се у лице, стиснутих зуба (тресао се као врба над водом), процедио је: „Избацићемо те из гимназије, други плачу што их не примамо, ја сам те предложио, а ти ми тако враћаш“. Истерали су ме на факултету, јер сам јавно говорио и писао против самоуправљања (глас портирке Штефице је одлучио колико ћемо семестара слушати предавања о Хегелу).
Услов да се запослим на РТВ Загреб био је да сам члан СК. Након уласка у дипломатску службу, истерали су ме из СК у Амбасади у Бразилији. За време рада у Москви, четири године и два месеца нисам плаћао чланарину у износу од 75 долара месечно, тако да сам уштедео неколико хиљада долара. Партијски руководиоци живели су као лордови од чланарине, зато су их и звали црвена буржоазија.
Који је ИЗАМ опаснији – досИЗАМ или комунИЗАМ?
Како се финансира ововременска демократска црвена буржоазија, и врапци на грани знају. Уосталом, страни и домаћи финансијери су о томе јавно износили податке (новчане износе) након бурних свађа и разилажења са вођама партија које су финансирали. Никада нисам волио поређења (то ми је увек личило на оно да ја једем месо, мој комшија кромпир, а заједно једемо мусаку), али аргументовано тврдим да је морал садашњих партијаца на нижем нивоу од оних злочестих чланова СК.
Амбасадор у једној скандинавској земљи (ожењен глумицом, која у Србији снима серије и вероватно прима додатак у девизама на плату тог амбасадора), док је био нижи дипломатски чиновник, показивао је ПЕТ легитимација – пет партија (таквих, а посебно прелетача из партије у партију, у Србији има хиљаде и хиљаде). Сад упоредите тај морал и морал оних злих комуниста. Критичари би требало да размисле који је ИЗАМ опаснији – досИЗАМ или комунИЗАМ. Вође, тако ми Бога, а ни милиони младих, још нису почели да читају Смиљу Аврамов, Косту Чавошког, Жарка Видовића и друге живе великане српског народа. Читаће, мораће их читати, а и нас мале списатеље.
Неоспорно је да је комунизам био несрећа српског народа, боље речено искључиво српског, док су сви други, Хрвати, Словенци, Црногорци, Македонци, Срби исламске вероисповести, националне мањине – профитирали. Посебно се то односи на Хрвате и Словенце. Хрватска је, гледано историјски и реално, онолика колико се види са Сљемена, а онда је, захваљујући краљу Александру, а потом Брозу (комунизму) постала велика Хрватска у недопустивим границама. Словенци не би имали државу да нису били у креаљевини и комунизму, остали би за сва времена аустријски коњушари. Али авај, нема више ни краља Александра ни Броза да им по трећи пут подаре државу. Уласком у ЕУ нестали су као државе, де факто и де јуре.
Управо, због подужег боравка у ЛА, схватио сам да се сва нагомилана зла у земљи не могу искоренити тзв. демократијом, а поготово не партократском борбом, која је опаснија од фашизма. У оно време, као и сада, људи су се борили против фашизма – антифашизмом, а против партија не постоји начин борбе. Било какву борбу против партија дежурни „демократи“ сматрају диктатуром. Када су фашисти умарширали у Париз, француски интелектуалци су питали Сартра шта да се ради, одговорио је: „Слобода је рећи НЕ оваквом поретку“. Сартр је уствари упозорио Французе да је слобода лична одговорност. Французи су ту поруку, са Де Голом на челу, разумели.
Спас Србије и српског народа је да чланови Триумвирата (у које имамамо поверење, јер да немамо поверење не бисмо их држали на власти) и сви ми кажемо – неолиберализму, лутајућим спољним циркузантима, неофашистима из ЕУ и Империје – НЕ!
(Није искључено да ме због овог става позову у полицију на саслушање, као што су недавно позвали на саслушање уредника Сремско-митровичког портала који је написао: „Што се мене тиче, за ову годину бих најпре пожелео једну добру стару револуцију. По могућству неконтролисану. Дуплу, молим!“).
Свом снагом, радикално у демократију!
Све ово што се догађа је једно велико лудило. Толико је разног лапрдања, да нормалан људски мозак то више не може да поднесе.
Српски народ је у тору око кога су разјарени вукови, хијене, лавови. Све земље које се граниче са Србијом (осим Српске) су доказани непријатељи. Довољна је само једна чињеница: све су признале фантомску државу Косово, односно учествовале су у отимању 15 посто српске територије, што значи да су у ратном стању са Србијом. Такође, уз подршку ЕУ и Империје зла, имају прецизне задатке шта након Космета да раде Србији и српском народу.
Дајем реч Колинди, Викторији, Ненаду, Сабахудину, Недиму, Јулијану, Радивоју, Живану, Ђорђу, Ратомиру, Мирославу, Јанку, Душку, Драгомиру, Слободану, Владиславу, Браниславу – НЕКА СЕ ПРИПРЕМИ ВОЈВОДИНА (радите нешто, пробудите се драги другови, господо, поштена и непоштена интелигенцијо, сами пронађите ко су ови доказани српски непријатељи, који ће отети Војводину као што је отет Космет).
Свака шуша може да изјави шта год хоће, да од Србије тражи шта год им дође у болесну главу (нико не може или не сме да заустави разне Колинде, Кривокапиће, Бакире и лумпамбасадора Империје зла Кирбија – који свакодневно прљају српски народ). Једнога дана ће је опасати Кинеским зидом.
Мађари званично саопштише српском Вођи да започињу изградњу, а Вођа, уз кукумавчење, изјави да односи Мађарске и Србије никада у историји нису били тако добри као сада. И најмања вулгарност ми је страна, али се свако ко је близу памети, након те изјаве сетио приче о лудом и збуњеном.
Председнику Србије је турски вазал Бакир забранио да дође у Сарајево. Посета Председника унесрећене Србије најављивана је данима, зато се морамо упитати – а гдје је и шта ради амбасадор Србије у Сарајеву Станимир Вукићевић (тај геније, бивши извлакач на шапилографу у подруму МСП-а, амбасадорује, односно иде из амбасаде у амбасaду – Сарајево, Москва, Загреб, Сарајево, већ 20 година) који је морао, што је један од најважнијих послова дипломате, раније сазнати како ће се понашати и шта ће урадити турски вазал?
Међутим, Председник Србије, уместо да одмах најури таквог амбасадора и све друге амбасадоре којима је потписао акредитиве, а онда да поднесе оставку – он с поносом, након тог понижења, говори како је Србија (дакако и он) лидер региона. Себе назива миротворцем. И он ће ићи у Сребреницу, као и његов претходник, да се извињава, а извињава се онај ко је крив.
Какве везе има Србија са догађајем у другој држави, и да ли је потребно да се следећих 200 година сваке године извињавају председници Србије? Уосталом, доказано је да је све што је везано за Сребреницу лаж, да се зна ко је све то режирао, наместио, да се не ради о геноциду. А када се већ у то наш вољени Председник (и председник Владе) упетљава и уваљује, требало би онда да га занима погром Срба око Братунца, Сребренице, Добровољачке улице, финансирање Саудијске Арабије и наоружавање муслиманских фундаменталиста. Када се неки муслимански вођа извинио или положио цвеће на хумке српских мученика, које су побили и вадили им очи чарне као у време Вујадина и његова три сина?
Још тежи дипломатски случај је понашање антисрпског амбасадора – огњеног Огњена Прибићевића у Лондону. Енглеска је припремала резолуцију о Сребреници и нож у леђа Србима најмање годину дана. Шта ради тај лумпамбасадор са екипом дипломата (троше хиљаде и хиљаде евра нас пореских обвезника). Тај неспособни амбасадор (такав је био док је амбасадоровао у Берлину), требало је на време да обавести о тој непријатељској накани вековног и провјереног српског непријатеља – Енглеске.
Да и овом прилком поновим: у кући дипломатије и даље владају кадрови Монтгомерија, Горана Свилановића, Вука Драшковића, Вука Јеремића, Ивана Мркића и сада Ивице Дачића. Очекивало се да ће доласком СНС на власт кућа дипломатије бити очишћена. Међутим, не само да није очишћена, него је Мркић унио новину која је ушла у Гинисову књигу – између осталог, запошљавао је и голуждраве девојчице. Дачић је довео своје саборце који никада, као усталом ни он, нису били у дипломатији. Председник Србије, односно Влада Србије, није смела одобрити Дачићу да на најважније место у МСП-у постави почетника. Он је схватио да је место генералног секретара, његов лични секретар. На то место се поставља дипломату са најмање 30 година дипломатског стажа у земљи и иностранству и са знањем три светска језика. Генсек је за унутрашња питања МСП-а изнад министра.
Гледано са становишта овога унесрећеног српског народа, наведени министри су неспоразум времена. Нажалост, они, као ни вође, не могу да схвате шта значи да су неспоразум времена.
Није само дипломатија (дипломатски састав, дипломатски апарат) у лошем стању. Још у тежем стању је судство, тужилаштво, просвета, здравство, морал. Нема комуникације међу људима. Србија је и даље располућена на четнике и партизане, на прву, другу, трећу, четврту, седму, осму Србију, на еврослинавце и евроскептике. Србија је окупирана Натовцима, страним шпијунским службама, разним лутајућим циркузантима, економским убицама међу којима је водећи ММФ. Србију ће преплавити азиланти, помоћу којих ће је исцрпљивати економски. Зар више од два милиона Срба нису унутрашњи азиланти којима је потребан смештај и храна. Владарима из сенке азиланти ће послужити да у Србију унесу најопсније болести. Завладаће епидемије.
Свеколику популацију, посебно пензионере и милионски слој незапослених (човечанству прети највећа опсаност – незапосленост), властодршци пљачкају фризираним месечним рачунима, разним играма на срећу, преварантским играма, као што су Лото, Бинго, апарати, рулет и др. (све те игре задржи сваки нови режим, јер им служе за богаћење и за прање новаца). Психологоија сиромаха је опасна. Даје последњу пару за те преварантске игре, сањајући да ће се обогатити.
Интелектуалци (част изузецима) су постали конформисти. Девиза је: „Нећу да се супротстављам, хоћу да школујем децу, да храним породицу“. Та „философија“ је посебно завладала у масмедијима и довела их у катастрофално стање. Цела Србија је Домановићево „Мртво море“.
Наведени проблеми, и стотине ненаведених, се могу једино решити владавином десет просвећених цивила, пет година, без Парламента и партија. То је довољан период да се (нема боље речи) ОЧИСТИ свака пошаст у друштву, да Србија изњедри неке друге и другачије људе, уз стриктну примену лустрације од највиших функционера до последњег општинског функционера, као и искључење иностраног фактора. То су примењивале многе земље у свету и спашавале се.
Након пет година вратити Парламент, партије, али са темељито измењеним парламентарним системом (смањење броја посланика, избор посланика у општинама који ће за рад одговарати општини, које ће општине плаћати, за нерад смењивати, и низ других измена). У том времену Србија би увела нову економску политику и оријентацију, не према црној рупи ЕУ, већ према БРИК-у, уз помоћ српске, а не садашње антисрпске, спољне политике и дипломатије.
Ако је то ДИКТАТУРА, ја сам за ДИКТАТУРУ, а ВИ?
СРБски ФБРепортер 
Најприје се извињавам читаоцима и обећавам да се више на овакав начин нећу „препуцавати“ са мојим критичарима. Јер, уствари њих не занима садржај и поруке у тексту, њих занима аутор. Дакако, хоћу ако се критика односi на текст, то је потребно свим медијима. А сада драги компањеро Мићо, извињавам се и Вама због три речи које су Вас коснуле. Надам се да ћете извињење примити, а и праштање не би смело да Вам буде страно, опростите овом Божјем рабу. Када кажем компањеро, верујте ми да се у ЛА, где сам живео 14 година, многи ословљавају са компањеро. За мене није свако господин и таквим ословљавњем се највише греши. Зар сваку, посебно политичку барабу, треба назвати господином. Пријатељу (ово пријатељу изговарам из дна душе), поново ми нешто приговарате (ето нећу рећи трпате у уста) око учлањивања у СК. Човече, извините се и Ви мени: никда се нисам учлањивао, односно нисам подносио молбе да будем члан СК, зато сам и навео пример док сам радио у Москви. Питаћете се ко сам ја када ми је све то толерисано. Драги компањеро, радио сам неке послове које не може сваки човек да ради. Говорим неколико језика радио сам у шест земаља и посетио више од 130 земаља. Имао сам печене очи, како се то каже у народу, никога се нисам бојао до Бога јединога, јер сам био без родитеља од три и по године, домац све до завршетка студија. Није имао ко да ме мази и размази. Под кровом мога деде Илије (који носи име мога прадеде чувеног јунака, војводе Илије Сератлића, проверите у компјутеру, сви ми Хрецеговци смо одпантивека Срби) две мушке главе су погинуле у четницима и једна у партизанима. Мој рођени стриц је био млади краљев поручник у Гусињу када је почео Други светски рат. Није погазио краљеву заклетву, борио се у Босни у четничким јединицам све док му рањног брата партизанског команданта нису запалили у школи са још 26 тешких рањеника у мести Изгори код Тјентишта. Школу и тешке рањенике запалила је једна четничка јединица. Мојима почившим баби и деди нико није смео да забрани да славе Светог Николу и да се помоле и упале свеће за погинуле и четнике и партизане. Када смо одрасли мирили смо четничке и партизанске породице под мојим горовитим Дурмитором, Старој Херцеговини. Све породице су се поделиле на четнике и партизане, поделили су се рођена браћа и сестре. Зауставили смо крвну освету. Једноставно мрзим самога себе што Вам ово пишем. Ви сте ме на то натерали, као што сам ја Вас ипак „натерао“ да проговорите о досманлијама. Све да ово није истина, да ли ћете, компањеро Мићо, пренети и на потонство ту проклету мржњу и делити Србе на четнике и партизане још 100 година. Сви се измирише и Словаци и Чеси и Бугари и Руси и Хрвати и Словенци и др. само лутајући циркузанти из Империје и ЕУ стално подгрејавају српске поделе, о чему сам писао и у овом тексту. И Ви, драги компањеро, уместо да поздравите моје ставове у текстовима о тим проклетим поделама, Ви се бавите споредним ставрима да ли сам се учлањивао или не у СК, потурате ми диктатуру пролетеријата. О каквој Ви диктатури говорите, да је постојала и данас би комунисти владали у свим бившим комунистичким земљама. Пишите господине Мићо, објављујте текстове, критикујте поделе, дељње и черупање Србије, манаите се споредних, да не кажем тривијалних питања. Ја Вам лепо српски кажем да не постоји хрватски језик, а Ви и даље тврдите како је списатељ хрватска реч. Чак и да постоји хрватски језик, реч списатељ је латинска реч. Овде заустављам пут речима и предлажем Вам да ме позовете да посетим Ниш и да попијемо пиће за покој души и четницима и партизанима, али то се неће дестити, јер је мржња неизлечива.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Господине Сератлићу (или ако више волите: друже Сератлићу), мој коментар на ваш текст је био кратак и јасан. Прво што ми је пало у очи је чињеница да постоји неки човек који је толико много желео да буде комуниста да се учлањивао четири – пет пута и да није могао више од тога, јер се Цавез комуниста Југославије распао на том 14-ом конгресу и касније та злочиначка организација није постојала у том облику. Ако су комунисти имали прилику да вас исчлањују, односно избацују из партије и то неколико пута, онда сте се ви учлањивали три – четири пута. Ваљда је логично да се прво учланите па да вас онда исчлане, или избаце – све једно. Такав закључак сам донео, јер ви сами у делу текста кажете – цитирам:
“Дакле, овај мој дуги век стално сам у опозицији. У доба социјализма су ме три пута истривали из СК. Четврти пут, десетак годинa пре последњег распадајућег четрнаестог конгреса СК, истерао сам самог себе.“
Ово даље значи да ви мењате тезе и да ме без потребе оптужујете да сам рекао да сте се ви учлањивали у партије или странке после распада комунистичке партије. То једноставно није тачно јер у мом коментару кажем:
“… Још кад би могла диктатура пролетеријата и кад би се вратила стара времена и само једна партија и то комунистичка. Он би се по пети пут учланио.“
Јасно је да сте се ви учлањивали једино у комунистичку партију и из мог текста је јасно да ја мислим да када би се поново повратила комунистичка партија под диктатуром пролетеријата да би се ви поново учланили у ту нову комунистичку партију. То је моје уверење, а оно проистиче из вашег чланка. Стекао сам утисак да вишепартијски систем није добар и да је потребно увести диктатуру. Како сте били члан само комунистичке партије и после увођења диктатуре, сматрао сам да је неминовно увођење диктатуре пролетеријата, а самим тим и ваше поновно то јест пето учлањење у комунистичку партију. То би било ваше право и то вам нисам оспоравао, већ сам само изнео своје мишљење.
О демократији могу да кажем да је то друштвено уређење са својим врлинама и манама, јер тренутно није измишљен бољи. Друго је питање што су фашисти са Запада упрљали и то урешење и што су га изопачили и под видом демократије спроводе прикривени фашизам, а у задње време се и не труде да га прикривају. Најбољи пример је Украјина.
Што се Србије тиче, мислим да је комунизам нанео такво зло српском народу да се од те скоро неизлечиве болести не можемо излечити за више од стотину година. За лечење је потребно дупло више времена него што су комунисти владали. Тачније речено, ми Срби се комуниста нисмо ни ослободили, јер Србијом још увек владају комунисти, хрвати и јевреји.
ДОС је дошао на власт после наводног пада комунизма у Србији и о љима мислим све најгоре. ДОС је био маска, а главни лопови и националне штеточине су били чланови Демократске странке, односно “Жуто предузеће“ како су их својевремено називали. После комунистичке владавине, досманлијама је било лако да све уруше. Њима су комунисти припремили терен и пир је могао да почне после фашистичког бомбардовања Србије 1999. године. То је жута секта која је око себе окупила све српске непријатеље и сви су се сложили у основној идеји растурања Србије под изговором да су се ујединили у борби против Милошевића. Те антинационалне штеточине и дан данас владају, наравно под другим именима и у другим саставима. Зашто после пада комуниста није на власт у Србији дошла нека српска национална странка него прозападна антинационална странка? Зато што су србомрзитељи са Запада тачно знали ко ће да извршава њихове налоге за пљачкање Србије, отимање Космета и разбијање остатака српског националног бића.
Значи није тачно да подржавам ДОС и њима сличне издајице нашег народа, али сматрам да је истинска и права демократија добар пут за излечење и отрежњење српског народа. Потребно је да на власт дође нека десничарска национална странка која би била у стању да спроведе течку лустрацију комунистичких и прокомунистичких кадрова који су на било који начин радили против српских интереса или су пљачкали и лоповисали. А ако би већ морале да се уведу јасне мере за оздрављење нације, онда би Душанов законик био погодан. Прочитајте чувени Душанов законик, о коме су нам комунистички учитељи и наставници причали једино у негативном контексту, а никада нам нису прочитали ни један ред, нити су икада конкретно рекли шта то није добро, поготово шта није било добро у то време.
Што се тиче вашег покушаја да ме убедите како реч списатељ није хрватска, већ српска реч, могу да кажем да нисте успели да ми дате аргумент да вам поверујем и променим мишљење. Да вас подсетим да су сви српски окупатори, од Марије Терезије па до Јосипа Броза одмах по доласку у окупирану Србију уводили хрватски језик и хрватску латиницу. Тако су и хрватске усташе одмах по доласку на власт 1941. године забранили употребу ћирилице и то првим законом (буквално првим законом) и наложили уптребу хрватскг језика и хрватског латиничног писма, такозване гајевице. А Броз је одмах по доласку на власт и окупације Србије забранио производњу писаћих машина на ћирилици. Епислог његове и комунистичке владавине је да Срби употребљавају хрватско латинично писмо, а када шетамо Београдом не разликујемо га од Загреба. Све је на латиници.
Ви се и даље држите комунистичких правила понашања и размишљања, па тако кажете да намерно употребљавате ијекавицу. Зашто намерно? Нико вам не брани, а ви се сами определите јесте ли за српски језик и српску ћирилицу. Такво ваше понашање ме не чуди, али би ме зачудило када би се зарекли да нећете никада да употребите ни једну хрватску реч, све и да сте хрват из Хрватске или Србин из Хрватске или Србин из српске Црне Горе, да ћете се трудити да младима саопштавате истину о ћирилици и српском језику, да ћете јавно да наводите којим хрватским речима се намерно прља српски језик и тд. и тд. У прилог овоме прочитајте печи Стефана Немање на самрти:
Завештање језика
Речи Стефана Немање – оца Симеона, изговорене на самртној постељи, које је записао његов
намлађи син Растко – Свети Сава:
„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?
Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.
Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.
Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо где се језик једног народа таре о језик другог народа.
Два народа, мило моје, могу се бити и могу мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кадгод се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпосле се чује само један језик. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.
Знај, чедо моје, да ти битка између језика не траје дан два, као битка међу војскама, нити годину две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два. Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа.
Човек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља, било да то мора.
И ја сам, чедо моје, у својим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За време опсада, и дуго после тога, слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојену земљу и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.
Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу неприметно, не знаш кад и како. Клањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик, улагују ти се и умиљавају онако како то раде пси. Никада им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично ћуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ево ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једног дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.
Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и песме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тераш или да бежиш, што ти се чини могућнијим.
На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.
Језик је, чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта ти је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени део земље и народ опет вратити, кад тад вратити, својој језичкој матици и своме матичном народу.
Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увек иста с обе стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.“
И на крају, био сам у дилеми да ли да вам поставим нека можда мало непријатна питања о националном опредељењу, али сам ипак одлучио да избегнем да вас евентуално повредим, мада сте, на неки начин, то и заслужили, јер сте употребљавали непристојне речи у циљу омаловажавања: “попабирчи“, “учитељ лингвистике“, “касапите“, или сам само тако разумео.
Мића из Ниша
Свиђа ми сеСвиђа ми се
„Из наведених ставова је јасно зашто је овај човек за диктатуру. Још кад би могла диктатура пролетеријата и кад би се вратила стара времена и само једна партија и то комунистичка. Он би се по пети пут учланио.
Није баш јасно одакле се јавља, јер каже да је списатељ. Ми овде у Србији кажемо ПИСАЦ“.
Ово је трећи пут да се (не, нећу ја написати ни ОН, јер ОН, тј. ЈА имам име, нећу упоријебити ни „овај човек“, јер Мићо има име Мићо) мој пријатељ Мићо јавља из Ниш. Не могу да кажем да коментарише моје текстове, што би ми било изузетно драго. И не само да коментарише, да изврши анализу садржаја текста, да се супростави контра аргументима. Мићо је склон искривљивању чињеница. Управо знајући да ће се јавити противници типа Мићо, ја сам уз велико извињење написао нешто о себи, управо да покажем да се никда нисам учлањивао у неку партију у поређењу са садашњим партијцима. У тексту сам јасно показао шта је био комунизам и самоуправљање, шта је комунизам коме донио, а шта коме одузео. Али Мићо тјера по своме и учлањује (шта, учлањије ме, српски речено, уваљује ми) чак у ПЕТ партија. Мићо, господо, не чита текст, он како се то каже, нешто попабирчи. Сви који имају путера на глави су против „моје диктатуре“. Драги мој будући пријатељу Мићо, горим од жељ да попијемо заједно кафу, ако ме пут нанесе у Ниш (имам и родбину у Нишу).
Осим комунизма и досизма (драги Мићо, ниједан ИЗАМ није нанио толику несрећеу српском народу, од немањића до данас, колико је нанио ДОСИЗАМ). Мићо „потеже“ питање речи „списатељ“. Драги и уважени учитељу лингвистике, не постоји ни хрватски, ни црногорски, ни бошњачки језик, постоји српски језик, те према томе било коју ријеч да употријебим (због Вас Мићо намјерно употребљавам ијекавицу, надам се да немате ништа против, јер су и екавица и ијекавица равноправне) она је српака или је преузета из латинског (као што је преузета ријеч „списатељ“, која не значи само писац, књижевник, већ се употребљава за све оне који пишу и разне текстове). Један наш познати српски писац је да назив свом делу „Принц и сербски списатељ“. Добар списатељ, бољи писац, најбољи књижевник. Због „мушких“ назива занимања у женском роду, списатељ значи потпуно исто шо и писац, с тим што је реч писац потиснула реч списатељ. Такође, није згодно направити женски род од именице писац, то се и даље употребљава женски род – списатељица, а не писатељица. И ја овдје у у нашој Србији употребљавам и списатељ.
Уважени Мићо, слободно „касапите“ моје текстове, које пишем не ради себе ни ради новца (ја пишем волонтерски, никада никоме за 40 година колико пишем нисам узео једну пару). Једина дужност интелектуалца је да помогне свом народу, чиме – писањем, предавањима, упозорењима. Свакодневно би требало упозоравати да су Хрватица Колинда и Викторија Нуланд – чиновница у министрству Империје зла, која је недавно примила Вучића на разговор (ниво, нема шта), задужене да отму Војводину у којој живим ( ето, саопштио сам Вам да живим у Србији, јер ја као диктатор не признајем аутономне покрајине).
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Већ 16година живим у канади, пар задњих у Квебеку.За све ове силне године ја сам тражио демократију давао огласе по новинама да ми помогну да је нађем али ње нема…она овде у канади не постоји.Да би се писала књига о демократији у канади то би била најтања књига на свету са насловом и ничим више.Све више и више медији испиру мозгове то је катастрофа какав им је тв програм и штампа.
Да је само 10% лажи свакодневних и манипулације имао Слободан Милошевић
он би био још председник СРЈ.Људски род полако али сигурно изумире новац се полако повлачи из употребе педерастија наркоманија на сваком кораку,а власт је увела чиповање грађана.
Инекцијом се на леву руку између палца и кажипрста унесе микрочип који је
картица здравствена банковна и кључ од кола и стана.До краја 2017 овде ће нас чиповати -претворити у роботе
Свиђа ми сеСвиђа ми се
.
zapadna demokratija je VELIKA prevara
Свиђа ми сеСвиђа ми се
ПИСАЦ, А НЕ СПИСАТЕЉ
Из наведених ставова је јасно зашто је овај човек за диктатуру. Још кад би могла диктатура пролетеријата и кад би се вратила стара времена и само једна партија и то комунистичка. Он би се по пети пут учланио.
Није баш јасно одакле се јавља, јер каже да је списатељ. Ми овде у Србији кажемо ПИСАЦ.
Мића из Ниша
Свиђа ми сеСвиђа ми се