09.06.2015. Интермагазин
Пише: Ђорђе Весић
Неретко се може чути узречица „сељаку“ упућена особи која се понаша недолично. Та реч је постала синоним за нешто лоше. Да ли је данас срамота бити сељак?
Погледајмо прво историјски значај сељака. Његов тежак положај и не морамо посматрати од Устанака, па на овамо. Довољно је да погледамо и „златно доба“ наше модерне историје – почетак XX века. У периоду од 1901-1914. године чак 84,23%становништва Србије бавило се пољопривредом. Дакле, говоримо о сељацима. Услови живота на селу били су далеко тежи него данас, како у материјалном, тако и у физичком смислу. Пољопривредна механизација је појам са којим се просечан српски сељак упознао много касније.
Тежак живот стварао је отпорне људе, раднике и ратнике. Они су напуштали оранице и полазили у одбрану своје отаџбине. Пример њиховог јунаштва и издржљивости су битке на Куманову, Брегалници, Церу и Колубари, али и повлачење преко Албаније, као и пробој Солунског фронта. Иако је у њима учествовало и школовано грађанство, највећи део терета пао је на српског сељака. А он га је изнео до победе.
Сељаци су чинили језгро српске војске у Првом светском рату
Временом, како је индустрија напредовала, број сељака се смањивао. Средином и крајем XX века дошло је до бројних промена у нашем друштву, а самим тим и до опадања броја сељака. Примера ради, са 84,23% спали смо на 14,76% према попису из 2011. Године. То значи да данас у пољопривреди ради мање од 350.000 Срба.
Зашто је то тако?
Данас се неретко може чути узречица „сељаку“ или „сељачино“, упућена особи која се понаша недолично. Дозволили смо да реч сељак постане синоним за нешто лоше, па се намеће питање да ли је данас срамота бити пољопривредник?
Наравно, било би неумесно тврдити да је то једини разлог опадања броја пољопривредника. Постоји више фактора који утичу на тај ниво. Међутим, не може а да се не примети својеврсна одбојност према овој професији. Уместо да млади размишљају о предузетнишвту у пољопривреди, они покушавају да што пре побегну са села. Разлог томе је искривљена слика да је једино добар градски живот, а да је земљорадња нешто прљаво.
Смањен број сељака довео је и до слабије обрађености земље, што показује и анализа РСЗ-а из 2012. године, која каже да се у Јужној и Источној Србији користи само око 26% расположивог земљишта, док у Војводини око 75%. Зашто не експлоатишемо више? Зашто се један део од око 800.000 незапослених не преоријентише на пољопривреду?
Понајвише због негативне слике о овој професији. Нико неће да буде сељак.
А да ли је то срамота?
Франше д’Епере је рекао следеће:
„Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих војничких одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви. То су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви. То су људи слободни, поносни на своју нацију и господари својих њива“.
Нажалост, сами смо променили поимање о нашем пољопривреднику. Окужили смо га. Тиме нисмо постигли ништа друго до да спутамо сами себе у искоришћавању нашег најјачег потенцијала.
Да бисмо просперирали као нација, неопходно је да се запосли више људи. Затим да новозапослени почну да привређују, чиме расте њихов стандард, а посредно и стандард целог друштва. Не можемо се надати да парирамо великим европским центарима на пољу индустрије. Оно чему се можемо надати јесте да постанемо конкуретни произвођачи пољопривредних добара. Управо у тој области можемо очекивати највише нових радних места. Следећи корак ка јачању наше економије био би да постепено смањујемо увоз оних пољопривредних добара којима се сами можемо снабдевати, а уз то да повећавамо извоз истих на сва доступна тржишта.
Предуслов за овакав механизам јесте да се промени свест у народу о значају сељака и њиховог социјалног доприноса. Да се са речи сељак скине стигма која га прати, како би овај термин понео значење какво је имао пре стотину година. А то мора кренути од свих нас. Следећи пут када некога будете желели да назовете сељаком због његовог недоличног понашања, размислите прво какве то последице оставља на колективну перцепцију.
Враћањем свести о значају пољопривреде подстаћи ће се појединци на бављење истом. Затим се на државном нивоу мора пронаћи оптималан модел помоћи сељацима. Можда је једно од решења да држава, уместо субвенција, понуди једнократну помоћ пољопривредницима, тако што би им обезбедила неопходно оруђе и механизацију.
Порастом пољопривредне производње и повећањем запослености долази до стварања свежег капитала који циркулише унутар наше економије, смањује се број грађана на социјалној помоћи, а повећава број оних који су способни да плаћају дажбине држави.
Да би све ово било могуће, да подвучемо, неопходно је да променимо колективну свест. Хајде да вратимо углед српском сељаку.
(академскикруг.рс)
Категорије:ДРУШТВО, ЕКОНОМИЈА, MAIL - RSS FEED
СРБски ФБРепортер 
Све човек Бранко описао.Крађа од сељака почиње пре него што је и посејао род.Када однесеш да предаш млеко , они ти узимају узорак тако да масна јединица буде малтене као да си донео чесмовачу и то све јер им се може.У мом селу је млеко примала неотесана битанга, жао ми је што ћу увредити СПС али њихов кадар и никада ниси могао да пређеш 2,8 као да краве дају обрано млеко а све зато што је знао да је млеко емулзија и када га не промешаш већ узмеш узорак са дна спустићеш масну јединицу јер масноћа плива на врху.Правилно је прво да се промеша. Затим је та иста битанга при пријему стоке држала их по 8 сати и дуже да калирају стим што је и вагу баждарио погрешно а знам јер сам се мерила кући и на њој и имала сам увек пар килограма мање.Када то прерачунате на стоку од преко 1000 килограма сами израчунајте које су паре. Потом је исти купио комбајн у ортаклуку са комшијом па када комшија није имао са чим да плаћа рату ладно му је тражио жену да рентира годину дана и овај је онако изнервиран пристао.Нећу да причам даље.СПС је дотичног господина поставила за директора млинскопекарског предузећа у ВАљеву које је овај ојадио и завршио у затвору, али је добио наногвицу и могућност да плаћа на рате одштету, када се узме инфлација и слично остала му је кућа, комплетно имање, олимпијски базен, пољопривредне апотеке и тако то, плус што је редовно летовао у Шпанији, Египту, Португалу и сл. КО ОНДА ЖЕЛИ ДА БУДЕ ПОЉОПРИВРЕДНИК?Зато је моје село остало празно.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ево, додао сам још један клик.
Заиста леп чланак. Тема је погођена јер је то наша насушна потреба. Само ме чуди зашто је и други појединци, медији и политичка елита не покрећу.
Сећам се дијагноза о друштвеним противуречностима из времена самоуправног социјализма, где је једна на релацији село-град, друга физички рад-мануелни рад, итд. Међутим, те супротности нису приближене нити помирене. Напротив, јаз је временом продубљен. Зашто? Просто зато што савремена подела рада, расподела колача и пропагандна машинерија фаворизују зарађивање хлеба без мотике.
Ми срљамо у пропаст са оваквом друштвеном структуром у којој има више банкара него пољопривредних произвођача, да о осталим делатностима не говорим. Када кажем реч „пропаст“, мислим на царство Инка и Маја где су сви отишли у градове да управљају, филозофирају, итд. а на селу није остао нико ко би исхранио толику булументу.
Политичка класа на глобалном плану, а наша посебно изгубила је сваки рабош и у својој бездушности довела сељака у положај у коме није био од како је света и века. Просечан сељак са просечним поседом, просечним знањима и способностима, просечним капиталом и др. послује са губитком.
Прирпода је дала да из једног зрна никне једна стабљика са једним влатом пшенице или клипом кукуруза у којима преко 30 зрна, али када се у та посла умеша друштвена организација, од 30 посејаних зрна сељак једва извуче једно зрно.
И ко ће онда да иде у пољопривреду да тегли као стока, на киши, снегу, сунцу и ветру и да још мора да плати рекет на своје занимање, док хуље леже потрбушке у климатизованим просторијама и прате када ће доћи берба да покупе сељакову мучевину?
Свиђа ми сеСвиђа ми се