Стефан Симић, 21.6.2015.

Уочи концерта Робија Вилијамса, пун воз сиријских држављана се искрцао у Београд. Затекао сам се у том возу сасвим случајно, и слушао њихове приче…

Остали су у рату који и даље траје без градова, кућа, породица, гледали су само да побегну што даље.
Возом је кружила флаша воде коју су пили, чоколада коју су делили, исијавала је нека посебна солидарност из њих.

Преко пута мене, у купеу, седела је трогодишња девојчица која, по речима њених родитеља, две године, због рата, није изашла из куће. Чим би је погледао неко од нас вриштала је. Није навикла на непозната лица осим мајчиног и очевог.

Њена мајка, још девојка, филмског лика и најотворенијег погледа који сам видео, све време је бодрила своје сународнике. Подсетила ме на хероине из великих револуција које су својом женском магијом враћале мушкарцима пољуљани морал…

Сатима сам био окружен сиријским дечацима и девојчицама. Деца од десет, једанаест, дванаест година. Дечаци и девојчице којима је од детињства остао само руксак, а од будућности океан неизвесности незахвално бачен пред њима…

На њиховом језику знао сам само да се смејем, да их голицам и да мимиком и пантомимом засмејавамо једни друге.
Никоме није било до смејања, ипак смо се смејали…

Није било за њих места у купеима, наше железнице штедећи на вагонима као да превозе стоку а не људе. Стоку која може да се збије и ћути сатима без воде, ваздуха, простора…

Слушао сам њихове приче, судбине, страхове, поражен што не могу да им помогнем…

Гледао сам два полупримитивна кондуктера како их буквално шутирају по ходницима. Гледао сам наше људе како их са гађењем прескачу као да поред њих леже предмети, а не људи.

Притом се радило о образованим људима, срдачним, племенитим, међутим изгледа да ништа више није довољан услов за пристојност, осим да су ти џепови пуни пара…

Каква је само еуфорија избила из њих када су чули да су напокон стигли у Београд. Након недеља и недеља пута, пешачења, скривања, свих могућих увреда које су морали да прогутају..

Када смо изашли из станице реке људи су се сливале на концерт Робија Вилијамса. Остали су причали како ће Србија постати првак света у фудбалу, и постала је првак света…

Нико није дочекао сиријске држављане.

Гледао сам неке клинце, пубертетлије, како упиру прст у њих, смеју се на глас, и вичу – “избеглице”, “цигани”, и настављају да причају нешто своје.

Неке наше даме су прокоментарисале – “боже, како су прљави…”, а господа – “још ови нам требају…”.

Изгледа да је девојчица из воза са разлогом плакала на свако непознато лице које би је погледало. И мени се плакало док сам ослушкивао реакције наших људи, без трунке солидарности и саосећања.

Питам се само где су спавали, чиме су се покрили, шта су јели, где су ти људи данас, где ће сутра…

Пре тачно две деценије балкан је доживео нешто слично, бежало се куда се знало и умело…

Све време су ми главом пролазиле две паралелне слике – лик који ће два сата да скаче на бини, да забавља масе које ће да урлају у трансу његово име, и стотине, за то време, гладних изгубљених људи којима би и најмањи гест пажње значио више од свега. Људима који су остали без породица, домовина, свега онога што су стицали деценијама уназад…

Увече на интернету читам да се тога дана у Србији убило четворо, а дан пре тога троје људи… Читам како је у Зрењанину на улици умро човек, а поред њега су грађани нормално наставили да пролазе, пију кафу, слушају музику, као да поред њих лежи лутка а не живо биће које је управо престало да дише и да му ради срце.

Нема то везе, то се све дешава тамо негде, неком другом, важно је да је Србија првак света, ми Срби, ми величанствени Срби, и да нам је Роби Вилијамс указао ту част и посетио наш главни град.

А људе ко ****…